ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Сан о другачијем свету у уметности Ксеније Симонове

Изложба руске и украјинске уметнице Ксеније Симонове, која је у организацији удружења „Наша Србија“ и „Српски код“, 25. фебруара 2017. отворена у галерији „Прогрес“, обухвата принтове који документују њене радове настале у техници сликања песком, као и екранске презентације њених „пешчаних анимација“, које су јој донеле углед и популарност широм света.

Радови настали задивљујућом вештином обликовања материјала за који нам се чини да не подлеже обликовању и који сам по себи негира идеју „трајности“ уметничког дела,  представљени на овој изложби, названој „Пешчана прича – Живи, Србијо!“, не репрезентују само сегмент стваралаштва ове уметнице посвећен мотивима српског историјског и културног искуства, него и оне посвећене Русији, Украјини и ауторкином родном Криму, али и другим евроазијским земљама и народима, укључујући и Кину.

„Пешчане анимације“ Ксеније Симонове представљају сложена дела, која укључују елементе сликарства, анимираног филма и сценског перформанса: техника настанка и обликовања призора је сликарска, свака анимација има карактер самосталне наративно контитуисане целине, док се „перформативни“ карактер анимације састоји у визуелно-кинетичком бележењу процеса настанка уметничког дела. При свему томе, улога музике је, и у значењском и у ритмичком смислу, у овим анимацијама изузетно важна, и она је њихов интегрални део.

Посматране из перспективе филма и нових медија, ове анимације, настале у споју „примитивног“ материјала и савремених технологија, стварају визуелно-кинестетички ефекат ближи дигиталним визуелним медијима, него класичном филму: слике се овде не „смењују“ него трансформишу једна у другу, и то не само следећи линеарну, наративно-темпоралну, већ пре свега симултану, мултиперспективну, просторну логику.

Сама природа песка као материјала ових уметничких дела неспорно асоцира на пролазност, пре свега пролазност материјалног света и историјско-културних формација, али и, како је истакао владика Јован Ђулибрк на отварању ове изложбе, на земљу као „праматеријал“ стварања, онај „прах“ у ком је обликовано све оно што постоји, па и ми сами.

На тај начин, ова парадоксалност између пролазности облика и макар и привремене, ово-временске трајности материјала („сировине“) у ком су саздана ова дела, а имајући у виду манифестну „традиционалистичку“, дакле на трагању за смислом и континуитетом засновану  опредељеност ове уметнице, упућује да је главна интенција стваралаштва Симонове усмерена ка духу, који обликује, одржава и преображава привременост материјалног и историјског, дарајући му колико онтолошки толико и егзистенцијални смисао.

Ипак, оно што у највећој мери обједињује материјал и стил ових радова је „сноликост“, у смислу да карактер представљених призора не упућује толико на предметно-историјску стварност, него на нешто што бисмо могли да назовемо простором сна. У том смислу, ови радови представљају пре сан о Србији, Русији и евроазијском кутурно-цивилизацијском ареалу, него што их представљају у њиховој временско-просторној актуелности и историјском искуству.

Дело Емира Кустурице, за који сама ауторка признаје да је пресудно утицало на њено бављење уметношћу, својим ониричким, фантастичким и необарокним слојевима, али и статусом „иконе глобалног Истока“, даје поуздан кључ за тумачење како стилских тако и смисаоних основа сликарског и анимацијског рада Ксеније Симонове.

Њен рад је стога у првом реду мотивисан сном о једном другачијем свету у ком би односе међу људима и народима одређивао и усмеравао дух, а не, библијским језиком речено, (антихумана) логика Вавилонске куле и (маркантилистички) култ Златног телета. У том смислу, уметност Симонове свет не представља у његовом „затеченом“ и у том виду апсолутизованом стању, већ из перспективе једне могуће, и на културно-цивилизацијском наслеђу евроазијских народа засноване будућности.

Како за сан кажу да је „мала смрт“, најбољи тренуци њене уметности јесу повезани управо са тренуцима у којима дотичу ову границу коју ће свако од нас једном морати да пређе, и то су тренуци који ће својим уметничким рафинманом и „егзистенцијалном“ снагом (као, на пример, у раду „Иза“) разоружати макар отвореније међу онима који би њену уметност иначе (о)лако одбацили као сентиманталност и кич.

Тагови: Владимир Коларић, Изложба, Ксенија Симонова