Владимир Коларић: РАТ ЈЕ У МЕНИ – КЊИЖЕВНОСТ СИНТЕЗЕ ГЕРМАНА САДУЛАЈЕВА

Као писац рођен у Чеченији, Герман Садулајев (1973) је, и у лично име и посредством приповедача својих дела, говорио како се од њега очекивало да пише на теме обележене локализмом и фолклорном егзотиком, док би „велике теме“ приличиле једино „правим“, етничким Русима. Али он је, упркос свему, већ од своје прве књиге, прозне збирке „Ја, Чечен“ (2006), поред бројних контроверзи и подељених ставова које је његова моћна и особена проза изазивала, као и његова сложена личност, на више фронтова ангажована у јавном животу – од кандидатуре за депутата Думе испред КПРФ, учешћа у новоскитским, евроазијским покретима, препуцавања са чеченским лидером Рамзаном Кадировом или конзервативним интелектуалцем Јегором Холмогоровом, верским опредељењем за ведантизам, медијског и хуманитарног ангажмана у украјинском сукобу – несумњиво стекао статус значајног руског писца, што су потврдиле и прворазредне награде, попут „Јасне Пољане“.

Садулајев не воли класично реалистичко приповедање у кључу деветнаастог века, наклоњенији је поетизованом изразу, структурисаним унутрашњим ритмом, уместо спољашњом наративном конструкцијом, па тако му је један од омиљених писаца, на пример, Андреј Платонов. Ипак, он не пише сведену, интимистичку прозу, засновану на асоцијативности, унутрашњем животу и свакодневничким релацијама, већ његов приповедач, који је готово увек и његов делимични алтер-его – и са чијим статусом између аутобиографског и фиктивног се вешто и са задовољатвом поиграва – ступа на позорницу великих догађаја нашег времена, у њиховој дубокој историјској, чак и архајско-митској резонантности, али и у глобалном контексту у ком се одвијају.

Већ у поменутој збирци „Ја, Чечен“, он преплиће поетски израз, исповедни тон, сведочење личног и породичног искуства и дубоку и беспоштедну саморефлексију са израженом поетком самосвешћу, епском ширином просторно-временског ситуирања наратива, хватањем у коштац са актуелним у осетљивим питањима идентитета, ратних сукоба, међународних и међуетничких односа, последица капиталистичке транзиције и глобализације, унутрашње подељености и дезоријентисаности савременог човека, а увек на фону митске, архајске основе. Ту митску основу Садулајев не заснива само на чеченском наслеђу, већ је из романа у роман шири на словенско, руско, готско, индоевропско, индијско, као и наслеђе једнобожачких религија, у првом реду хришћанства. Може се слободно рећи да овај писац све више трага за начином да изрази искуство Свечовека и свечовечанског постојања, али лишено баналних идеолошких парадигми или псеудо-езотеријских мистификација које би водиле ка у основи политичком пројекту јединственог човечанства без граница, заснованог на јединственој (овоземаљској!) власти и, подразумева се, слободном току капитала.

Садулајевљево писање, дакле, није ни заступање некаквог глобалистичког пројекта, макар и са евроазијским предзнаком, нити је банални културно-религијски синкретизам или трагање за јединством свих љуских веровања и знања у претпостављеној примордијалној традицији. То је пре свега књижевни пројекат, у ком писац истовремено трага за истином свог унутрапшњег света, за самим собом, за разумевањем свог времена и простора, али исто тако и историје, самих корена човековог постојања и његове културе, као и оног што сматрамо вечним истинама, онима који одређују најдубљи смисао нашег појединачног и колективног постојања.

Како већ сугерише оно латинично „Z“ у наслову, роман „Нико не иZдржи овај живот“ (Српска књижевна задруга, 2025, превод Радмила Мечанин) посвећен је рату у Украјини, али на особен начин, у ком се тај сукоб сагледава из позиције слабог и у себе несигурног приповедача, његовог сложеног и крхког унутрашњег света, као и сложеног и иронизованог испитивања антрополошких и психијатријских основа људског индивидуалног и колективног понашања, све заоденуто формом пронађеног рукописа.

Роман чине четири дела, названа „свескама“, од којих два приповеда писац Јуриј Татаров, најближи типу приповедача из ранијих Садулајевљевих књига, са обиљем аутобиографских референци, снажном самоиронијом и болним самопреиспитивањима, док су друга два знатно краће целине које проповедају други учесници украјинског сукоба. „Пропратна белешка“, која симулира ауторову перспективу, објашњава наводну генезу књиге, тобож настале на основу пронађених, односно анонимно послатих рукописа, на којима је аутор незнатно, мада ипак приметно интервенисао, а могуће и анонимни пошиљалац. Такође, у овом сегменту се оспорава аутентичност идентитета алтер-его приповедача, писца Јурија Татарова из прва два дела романа.

Приповедач, био он Јуриј Татаров (или како год да се зове), непознати пошиљалац или „аутор“, не једном месту за ову књигу каже како „није роман, приповест или збирка приповедака“, већ су то „свеске“, што подразумева да она нема јединствен сиже или линију развоја лика. Његов лик „само живи“, а „свеске су отисак његовог живота“. „Читав човеков живот одвија се у уму“, наставља проповедач, и „ако ми је живот занимљив, ако ми је ум интересантан, и свеске ће бити занимљиве“. То такође, каже нам исти приповедач, значи и да је то „мета-књижевност“, књижевност о књижевности, књижевност која упућује на то да је књижевност, која упућује на поступак, разбијајући класичну наративну и дијегетску илузију. Наравно, ни овај писац не би био то што јесте, као и његов приповедач, да се и даље не поиграва са тим називом „мета“, који упућује и на дрогу („мет“) и на друштену мрежу, односно компанију „Мета“, као један својеврсни нови „екосистем“, фактички нову, виртуализовану сферу реалности, која може постати замена за реалност саму или макар њен неодвојиви конституент.

На овај начин Садулајев проширује могућности књижевног израза, ка максималној синтези коју може да досегне књижевно дело у данашњем времену, обједињавајући личну интроспекцију, колективно и културно памћење, митску и архетипску прошлост, али и архајске сегменте нашег индивидуланог и колетивног постојања. Као и у својим ранијим књигама, посебно роману „Земља-ваздух-небо“ (2021), он уводи паралелизам између развојног пута јединке, врсте и културне заједнице (народа), индивидуалног и колективног постојања, биолошких, психичких, духовних и културних основа нашег понашања и наше историјске судбине.

„Нико не иZдржи овај живот“ је вероватно врхунац досадашњег Садулајевљевог трагања за изразом који готово без шавова преплиће и обједињује искуство малог човека, утонулог у немоћ, бол и телесност, са визијом Свечовека, Адама Кадмона, који уједињује у себи искуства целог човечанства, отварајући му пут ка искупљењу и спасењу. То је опет једна бесна књига са много псовки, насиља, „политички некоректних“ исказа, али и књига која која жуди за миром и истинским јединством у духу, која је као и највећа руска књижевност сва у трагању за правдом и истином, са њиховим готово шаманским призивањем.

На више места поредећи свој рукопис („свеску“) са Селиновим „Путовањем на крај ноћи“, приповедач то не чини само због сродног поступка, који нема „сиже као такав“, и текст „спаја једино личност наратора, лирског јунака“, који се „не мања, не прозрева, не сазрева, не пролази иницијацију, не прекаљује се искушењима, не спознаје вредност љубави или пријатељства“, већ постоји само „искидано приповедање, различити стилови и имитација колоквијалног говора“. Он то чини и због приступа рату, где „по Селину, ратни ужас не рађа болесно копиле, него болесно копила рађа ужас рата, а то болесно копиле је свако од нас, сваки човек“, „рат и свакакве гадости су уграђену у људску природу, предодређени“. Приповедач даље пише како би човеку било боље да је „остао срећна животиња, али није, он је одгајио мозак и постао животиња која носи зло у себи и свему живом“. „Рат се никад неће завршити“, јер „рат је у мени“.

Само Салулајевљено писање је покушај да се сагледају биолошке, антрополошке и културне основе тог „рата у нама“, али пре свега да се он победи, да се победи такав човек који носи рат у себи, а то се не постиже апстракцијама, празним причама, обећањем идеолошких рајева, него дубоким и беспоштедним копањем по самом себи, за сваког од нас. Так у том смислу, могуће је правилно сагледати завршне речи доминантог приповедача ове књиге, који каже да „сада уоште нема веру у Бога, ни у каквог“, да вере у свету „нема“, али да и поред тога, „Бог, изгледа, постоји“. Иако неме веру, проповедач се ипак обраћа том Богу, који „изгледа постоји“ и исповеда му да се „трудио“, „вероватно лоше и мало, али трудио сам се како сам знао и умео. И нисам издржао. Извини. Нико не издржи овај живот“.

Нико, дакле не издржи овај живот, сви се на крају сломе или пристану на самообману, али живот је ипак ту, у свом свом ужасу, богатству и лепоти. И у нас је, поред свег насиља, (само)деструктивности и самозаваравања усађена и потреба да некоме због свог неуспеха кажемо мало људско „извини“, да објаснимо како смо се трудили, надајући се да тамо ипак има некога ко ће нам то негде, некад, макар и изван времена и простора, узети у обзир.