Владимир Коларић: ПИСАЊЕ КОЈЕ „НЕ ЉУБИ ЛАНЦЕ“ – УКОРЕЊЕНО АПАТРИДСТВО ЂОРЂА МАТИЋА

Ђорђа Матића знамо као одличног песника и можда најбољег есејисту са простора бивше Југославије, ванредно култивисаног, проницљивог и неконвенционалног аутора који лако избегава сврставање у уобичајене идеолошке или интересне фахове. Сада је Матић написао и свој први роман, „Ниоткуда с љубављу (Космос и Нова књига, Београд-Подгорица, 2022), који се очекивано бави избегличким, емигранстким, изгнаничким, апатридским искуством, па самим тим и питањем идентитета и културне самосвести, које је обележило живот овог аутора (Загреб, Италија, Холандија, Пореч), али и постало незаобилазан мотив у нашој књижевности од почетка деведесетих година прошлог века.

Међутим, Матић је и овде особен и свој, па његово апатридство не слуђи ламентирању над неизбежном злом судбином ових простора услед неусвајања европских вредности и закаснеле модернизације, односно, за разлику од толиких тематски сличних рукописа, није још један глас у прилог легитимности колонијалне тираније над народима нашег дела света. Уколико је уопште апатрид, Марић заизима позицију „укорењеног апатридства“, који је свесно својих корена и њихове особености, свесно оног дела света из ког је потекао као једнако вредног оном у који је, силом прилика, и у основи привремено, утекао. Приповедач овог романа је све време свестан разлике између „нашег“ и „њиховог“ света, тога да „наша прича“ и „наше искуство“ никада не могу бити пренети некоме ко их ни историјски ни културно не дели, нити је истински заинтереован за њих.

Свет романа и свет свог емигранстског доживљаја и мапе света, Матић у роману, следећи наслове поглавља, не дели на исток и запад него на север и југ, указујући да га мање интересују цивилизацијске супротности ако покриће за супротстављене империјалне претензије, колико подела на свет оних који себе виде као победнике и господаре и оних који често и сами себе виде као поражене, споредне, несигурне већ и у само сопствено право да траже нешто више од живота. Матићев роман је заправо једна префињена, продубљена медитација управо над таквим стањем ствари, над његовом неупитношћу, над аутоматизмом којим једни прихватају своју позицију господара, а други, у основи, робова.

Али нема овде чаме и дефетизма, самоунижавања и самосажаљевања, и то је најбоље у ономе што пише Ђорђе Матић, иначе, па и у овом роману. Нема националне гордости, бусања у прса, али ни симболичког самосакаћења, комлекса ниже вредности, извињавања што се уопште постоји и смета „успешнијима“. Кад у уводним цитатима наводи речи Чеслава Милоша како је „у егзилу немогуће“ писати реалистичке романе, он тиме указује да не прихвата задату слику света као једину могућу, а роман као њену репродукцију, већ апатридску позицију осмишљава кроз централизацију у лику стално променљивог субјекта, који није само пасивни посматрач него који спознајно и искуствено овладава виђеним, које тиме постаје део његовог света, преобажено кроз његово лично и културно искуство. Овај изузетни Матићев субјекат самим својим увидом и виђењем, активним ставом према посматраноме, непристајањем на културно и вредносно подређену позицију, на колнијални покрет моћника одговара унутрашњом, спознајно-искуственом колонизацијом самог колонизатора, усвајајући га као део сопственог света, преображеног у скалду са сопственим потребама.

Поред Милоша, Матић у уводним цитатима наводи и речи Браимира Штулића и Фридриха Ничеа, али можда најзнаачајнији цитат наведен у овом делу је онај Његошев, који сусрет наше самосвести са надмоћносћу колонизатора осмишљава речима да „Црногорци не љубе ланце“. Матићева проза је управо осмишљавање те позиције поштовања и прихватања, али не потчињавања и покоравања. Ако уопште можемо да говоримо о Матићевом југословенству, то свакако није југословенство антисрпске Коминтерне, споја праксе тоталитаризма и колонијалог самоподређивања Западу почев од позних југсловенских педесетих, већ слободарско и антиколнијално југословство засновано на исуству 1914.

У том смислу, Матић своју позицију најпре гради на врховима овдашње књижевности, па налази својеврсну равнотеђу између антоколонијализма и слободарства Иве Андрића, превратништа Мирослава Крлеже и емигрантског сплина Милоша Црњанског, који у основи не пројектује очај него могућности једне нове и другачије саминдентфикације и самосвести, нове интегративне стратешке културе која би наше искуство осмислила у контекстима који га не стављају о положај потчињен западноевропском.

Кад цитира, Матић се цитатима не игра, него их користи као ослонац за мисао, за отварање једног новог прозора спознаје, искуства, доживљаја, једне нове могућности. Он подједнако цитира и дела са север и југа, истока и запада, високе, популарне и народне културе. Као што нема легитимисања нечијег права на господарење на културнм и цивилизацијсом плану, нема га ни на социо-културном, и стваралаштво нижих слојева и народа има једнаку вредност као и етаблирана висока култура, подједнако улазећи у једну богату и истински разнолику слику света. Матић види снагу у словенству, али га не апсолутизује, воли нарондо стваралаштво, али народу не подилази, образован је и рафниран, али себе не поставља у позицију културног арбитра.

Матићев роман у највећој мери одређује његов допринос културној самосвести, која можда није национална, али ни анационална и неукорењена; она трага за коренима дубљим од националних,  за везама које би повелзле раскинуто, али не по колонијалним такозваним „регионалним“ моделима. Као што не види решење у национализму, Матић га не види ни у колонијалним регионалистичким стратегијама, као што га не види у изолацији не види га ни у фанатизми евроинтеграција, као што пројектује културну свест које не жели да прекине континуитет са југословенским искуством, свој пут не налази ни у југоносталгији, као још једном продукту евроцентричног колонијализма.

Иако у приказима није пожељно цитирати тестове са корица разматраних књига, овде ћу ипак навести једну реченицу, која кореспондира са оним што сам већ написао, а која каже да Матић пише „без и најмањег комплекса спрам писаца из такозваних великих језика“, што је „позиција колико уметничка, толико и политичка“. Марићев роман „Ниоткуда с љубављу“ указује на један од могућих путева раскида са нашим провинцијализмима, како оним заснованим на слугерањству и улизиштву пред наводно културно и цивилизацијски супериорнијима, тако и оног заснованог на затварању и јефтином самољубљу. Не само због тога, ово је један од најзначајних романа написаних на нашем језику последњих година.