Владимир Коларић: ПЕВАЊЕ ЧЕКИЋЕМ – ЗБИРКА „ПРСТИ“ МАТА УЉАРЕВИЋА

Прстима истражујемо свет, оријентишемо се у њему, дидирујемо га уверавајући се у само његово постојање, а тиме и постојање себе самих у том и таквом свету и нераскидиво од њега. Али прсте нам и ломе, мрве чекићима они који не желе тај додир, уверавање, оријентецију, а можда ни само наше постојање или макар онакво које није у њиховој власти.

Али чекићи не служе само моћницимаа и демонима, јер они су ти који ломе и мрве, већ и за разбијање идола, сваковрсних идола, па и оних које правимо од себе самих. Онако како говори Ниче, кога Уљаревић директно помиње чак у две песме своје друге збирке под називом „Прсти“ (Суматра, 2024), и тиме отвара један пут ка њеном разумевању, доживљавању, ослушкивању, пут рвања за Богом, једног егзистенцијалног агона који има личне и интимне, свакодневничке, али и моћне историјске, митске и молитвене наносе. Јер већ из Светог Писма знамо како рвање са Богом може заправо бити молитва, можда најсмиленија и једина истинита, она којом се Богу идолатријски не клања, него се са њиме и њиме живи.

Не сикте овде све те множине ситних злодуха, као у првој Уљаревићевој збирци „Сутерен“ (2022), нити је људски свет бал под маскама коме сваки час прете да га развеју мрачне хтонске силе из нашег унутрашњег или неког злогуког метафизичког понора. Овде је уместо њих сама смрт, смрт у својим различитим отелотворењима и представама, опет од свакодневничких, преко историјских и митских, све до оних у којима се чује појање Богу, али никад без трзаја, без изазова, а свакако без равнодушног и робовског прихватања свега што нам се сервира као Божије и божанско. Млади песник овде, додуше већ врло зрело, мирно и култивисано, улеће у симболички поредак поезије са речима као чекићем којим мрви идоле, спреман да смрви и самог себе. или оно што сматра или је сматрао или што други сматрају да је он. Па чак замахујући и на самог Бога, уколико би му се и он указао као један од идола, који смрти не могу ништа и који са њом као да и неће да имају ништа. Али чему онда Бог ако ништа неће да има са смрћу, чему онда ишта од ове муке и агоније којом кроз лични и колективни усуд ходимо?

Човек у себи има празно место за Бога, рече недавно Петар Јевремовић, и ако га не испуни Богом испуниће га било чим, макар и смрћу, односно свакако смрћу, јер шта друго па није смрт осим Бога и божанског? Уљаревићев барбарогеније, песник који чекића речима, као да стоји на дверима тог празног места у нама и не да никоме и ничему да у њега уђе, осим самом Богу, али будно мотрећи да то буде баш Бог, а не неко ко се само тако представља или нам се, због нашег замућемог погледа, само таквим чини.

Ходницима, из завршних песама збирке, идемо некуд, не знамо ни куда, па можда ни одакле, у ходницима умиру наши блиски, умрећемо и ми. Ходницима који могу бити излаз, али и обмана, они који обећавају да нас некуд воде – већ самим тим што постоје као ходници, а не на пример зидови – а можда је то некуд само и једино смрт, само и једино ништа.

Много је смрти у овим песмама, баш много за тако младог песника, јер то није она романтичарска младалачка смрт, односно поза смрти услед сувишка живота и све опипљивијег и неповретнијег суочавања за тврдином и оштрином света, већ једна зрела, отежала смрт, једна неминовност која не тражи изговор и пред којој изговора нема.

Али песник неће ту смрт, бори се, плаче, негодује, опет се бори, ако треба и умире само да та смрт не би победила. Нема зато у овом песништву ни тријумфализма ни нихилизма, ни слатке илузије ни безнађа, већ само једног болног самозатајног искуства које из њега пробија, само живота у његовом мирису и смраду, лепоти и ружноћи, празнини и пуноћи, пролазности и нади. Нади у ипак нешто што није идол, што није смрт у његовим празним мраморним очима, што није самодовољност и самозатвореност које нас отварају једино за смрт, већ у једну отвореност за нешто иза и изнад идола, изнад наших лажи и сујета, нас самих оваквих какви смо у овом веку, а чега и песништво – можда – може бити ако не предукус, оно макар посредник.