ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ОВАЈ РАТ СЕ НАЈВИШЕ ВОДИ НА ДУХОВНОМ И КУЛТУРНОМ ПОПРИШТУ (ИНТЕРВЈУ)

Др Владимир Коларић је најеминентнији српски књижевник, културолог и преводилац. У интервјуу за портал Српско-руског братства осликао је духовно и културно поприште на којем се Руси и Срби данас боре.

• Руска елита је у 18. и почетком 19. века била изразито позападњачена, аристократија је говорила француски. Од цара Николаја Првог, међутим, и разочарења у Француску, после рата, Православље је пробуђено, враћају се руcки народни корени, активира се руски језик као – језик културе.
• У западном свету после Француске буржоаске револуције је преовладала материјалистичка визура реалности и друштвених односа, а Достојевски је, понудио визију човека као целовитијег од онога кога ће касније друштво препознати као потрошача.
• Многи на западу подржавају идеју да је живот вредност сам по себи и и да поседује виши смисао. Друга је ствар шта су доминантне идеолошке форме у неком тренутку!
• Од почетка својих империјалних пројеката, елите западних сила сматрају да су животи варвара мање вредни, а врло брзо можемо доћи дотле да ако кажемо “ја сам човек”, то увреди оне који себе не виде као људе.
• Политичке елите индукују апокалиптички набој, зато што је сада први пут у историји угрожен биолошки идентитет човека.
• Постоје озбиљне индиције да Запад не ради само на киборгизацији човека, него и на истребљењу и потчињавању одређених популација.
• Запад је страховито подељен, а у Русији верују да у овом рату заступају универзално привлачне вредности, да враћају достојанство човековог постојања.
• Колонијализам је културно поробљавање. Део тога је и политика ЕУ. Борба која има културни предзнак иде испред борбе око економије и непосредне ратне доминације.
• Главни губитник овог сукоба је ЕУ, а главно питање је да ли ће неке европске елите бити у стању да раскину са доминацијом САД.
• Победиће онај ко може да поднесе терет живота који нас чека. Источни човек, па и ми, навикао је да трпи у већој мери него западни човек.
• Потребна је биолошка обнова, материјална обнова и духовна обнова.
• Неће моћи да се ствара ново друштво на темељима испразности и хедонизма, а заједница неће моћи да преживи ако буде превише појединаца који неће хтети да јој доприносе.
• Ми морамо да мислимо на себе, да тежимо миру, али не на уштрб нашег права на постојање. Кад кажем ми, мислим на Србе и Русе. Запад је идентитетским инжењерингом успео да одвоји део од матичног корпуса и употреби као своје оружје. То је кључни српски и руски проблем.
• И после страдања живот се наставља, после Великог петка долази Васкрсење, па у њега треба да будемо загледани. Да „мотримо у красоте рајске“ , како је Свети Сава поручивао својим монасима, а не само у јад и буру свакидашњице.

Велики Достојевски је, као зачетник егзистенцијализма, дао назнаке шта би могао бити “рецепт” за смисао сваког човека појединачно. Шта би биле те назнаке, и да ли је западна цивилизација способна да направи места за појединце који би себе према систему одредили онако како то подучава Достојевски?

– Руска елита је у 18. и почетком 19. века била изразито позападњачена, аристократија је једва знала руски, говорила је француски. Од цара Николаја Првог, међутим, и разочарења у Француску, после рата, долази до обнове „старчества“ (монаха са духовним ауторитетом који су привлачили и мирјане) када, не само обичан народ него и елита почиње да одлази у православне манастире, да схвата да постоји духовна снага у старој вери, а не само у масонерији и западним облицима псеудохришћанства.

Православље је пробуђено, враћају се руcки народни корени, активира се руски језик као – језик културе.

У егзистенцијалном погледу, Достојевски је фанатично желео правду, нарочито за понижене и увређене. Он је у, и даље, феудалном систему, постављао питање: шта са малим човеком и каква су његова права, његова лична аутономија унутар државе и друштва. За разлику од многих представника славајнофилске интелигенције, која је оспоравала друштвене и институционалне реформе које је увео император Петар Велики у 18. веку, Достојевски их је у основи подржавао, јер је систем који је он успоставио заправо подразумевао вертикалну мобилност – могао је да напредује и онај ко није био рођен као племић, па, на пример, велики научник и песник Михаил Ломоносов је рођен у сиромашном рибарском селу на далеком северу и постао близак сарадник и саветник чак четири владара Русије.

После искуства робије, Достојевски је поставио је егзистенцијално питање о томе шта је смисао нашег живота, зашто живимо, шта је наш крајњи циљ. Он то ради радикално.

Одбацује стицање среће спољашњим средствима и, као уметник (а не идеолог) ставља смисао у духовну раван, у лик Христа.

Хришћанство није сплет апстрактних циљева, идеја и погледа на свет, него почива на конкретности Бога који се оваплотио у људском телу. И, који нам не даје опис нашег живота, него је он тај живот. А човек и његов циљ се види као целовитост, јер човек није ни само материјално, ни само духовно и душевно биће. Он је и дух и тело.

У западном свету после Француске буржоаске револуције је преовладала материјалистичка визура реалности и друштвених односа – култ прогреса, материјалног напретка, хедонизма, егоизма.

Достојевски је, дакле, понудио визију човека као целовитијег од онога човека кога ће касније друштво препознати као потрошача. На Западу је увек било, а и данас има много људи који теже личној слободи и имају отпор према савременим кретањима, која уместо развоју личности воде атомизовању поједнинца, људске јединке. Многи су свесни да бити потрошач и део мравињака није идеал личне слободе, колико год то на први поглед изгледало. Достојевски је био зато веома привлачан у Америци код оних који су се бунили против меркантилистичког, рационалног, ситносопственичког духа.

Такви и данас воле Достојевског, на целом Западу. То су људи који неће да лажу сами себе, да се сведу на мрава, безличну јединку.

Достојевског воле млади људи, немирног духа, побуњеници. Он није за млаке људе! Он је за оне који желе да се побуне против неправде коју увиђају! То важи за читав свет, и исток и запад, јер свако има своје неправде и ограничења.

Делује нестварно да су Руси толико утицали на западног човека. У исходишту, да ли западни човек схвата да је сваки живот једнако вредан? Да нема мање и више вредних људи и живота? По понашању елита се то не би рекло…

– Запад је хришћанска средина, која је расла на сличним моралним и духовним основама као Русија и постављала слична питања. Руски писци су “пали на плодно тле”.

Многи на западу подржавају идеју да је живот вредност сам по себи и и да поседује виши смисао. Друга је ствар шта су доминантне идеолошке форме у неком тренутку!

Светиња живота нигде није довољно поштована, далеко је од идеалног. Просто, постоје времена у којима се на нивоу идеолошког “мејн стрима” то више или мање поштује. Доминантна западна идеологија води трансхуманој визији човека, и у основи је заснована на још једној од еугеничких агенди, која није далеко од нацистичке расне еугенике или бољшевичких идеја о побољшању човека и обезбеђивању бесмртности још за живота. Западна пропаганда доводи у питање и човека и његово разликовање од човека и машине. Тако доводи у питање и шта значи живот.

Када је реч о вредности живота западног и незападног човека, то је стари проблем, није од јуче, јер од почетка својих империјалних пројеката, елите западних сила сматрају да су животи варвара мање вредни. Енглези су Абориџине – чак у закону – сматрали субхуманим бићима која не могу да имају статус као људи! У том смислу, запад има империјалну гордост која не почива само на цивилизацијском преимућству (техничком развоју), него има и склоност ка расном критеријуму у одређивању хуманог и субхуманог. И то не важи само за нацистички период. Људи се третирају као мање или више вредни. У послератној Америци, доскора, у имиграционим законима је словенско становништво третирамо као мање вредно, са мање поена! Теже сте могли да уђете као Словен, јер су вас сматрали мање интелигентним. А приори, зато што сте Словен! Данас се то не говори тако, али и даље постоји имплицитна гордост Запада и његових елита и прикривени расизам. То јесте корен ове трансхуманистичке агенде која је у суштини еугенистичка. Жели да побољша човека, и то манипулацијом генима, релативизацијом полног идентитета, и не само да доводи у питање идентитет у погледу верске, националне и друге припадности, него припадање самом – људском идентитету! Више није битно да ли сте Србин или не. Да ли сте беле расе или не. Мушкарац или жена… Него: да ли сте човек или не!? Како је кренуло, ускоро ће бити екстремистички да кажете: ја сам човек! Као што је сад већ постала ознака фашизма ако кажете “ја сам мушкарац” или “ја сам жена”. То је постало екстремистички израз који некога вређа. Врло брзо можемо доћи дотле да ако кажемо “ја сам човек”, то увреди оне који себе не виде као људе.

Кад ће западном човеку тога бити доста, кад ће рећи – овде је крај? Кажу да је Трећи светски рат, који је у току, рат за промену свести. Кад ће западни човек да схвати да је и овај рат неправедан јер се темељи на идеји да је нечији живот мање вредан, и да се зато побуни? Људи су спаљени у Одеси, “западни човек” и сад ћути о томе…

– Западни човек се неће побунити због спаљивања људи у Одеси. Побуниће се због сопствених прилика – економских и других. Али и када се суочи са празнином смисла сопственог живота.

Политичке елите индукују апокалиптички набој, и на истоку и на западу, јер желе да садашњи тренутак поставе као апсолутан. У људима се “примила” идеја да живе у времену суда, када се одређује судбина, ако не планете, онда човека и дефиниције човека. Зашто? Зато што је сада први пут у историји угрожен биолошки идентитет човека. Са атомском ером смо дошли у велику неурозу, у страх да се живот на земљи може уништити у физичком смислу. И цела планета. Дакле, с једне стране та претња. С друге стране претња измене човека! Захваљујући научним открићима, пре свега спознаји људског гена и манипулацији њиме, која је много опаснија од већ изузетно разрађене манипулације свешћу.

Путин је у фебруару рекао да су у Украјини НАТО лабораторије, а раније је упозоравао да Запад проучава словенски ген да би створио био-оружје управо против њега. У првим данима специјалне операције, из Украјине је евакуисано 300 контејнера са садржајем биолабораторија и пребачено пут ЕУ и нисмо сазнали где им је била крајња дестинација, али је јасно да је то Запад евакуисао прво, приоритетно?

– Постоје озбиљне индиције да Запад не ради само на киборгизацији човека, него и на истребљењу и потчињавању одређених популација. За то постоје добре индиције и толико су уверљиве, уз све друге промене на западу које воде њихове политичке елите, да је руска пропаганда великим делом образлаже своју позицију одбраном традиционалних вредности, јер таква идеја донекле може да се прими и на Западу. То се више не своди само на одбрану ових или оних традиција и норми, него вредност самог човека, његовог права на постојање као човека. На заштиту човека као таквог.

Види ли западни човек да Русија управо то штити, да се за то бори?

– Неко види, неко не види. Руска пропаганда се обраћа управо онима на западу који то могу да чују, који то виде. Зато и заснивају своју пропаганду на тим основама. Пре свега се обраћају традиционалистима, који желе да се сачувају неке традиционалне вредности, темеље духовног постојања. Али, и левичарима који држе до хуманистичког виђења да је човек вредност за себе и да мора да заштити свој идентитет и да мора да постоји некаква социјална правда.

Која је улога Ватикана?

– Улога католичке цркве је била велика у вишевековном идентитетском инжењерингу на руском, као и на руском историјском простору, и тиме је веома одговорна за генезу садашњег сукоба у Украјини. С друге стране, у вредносном и идентитетском смислу, на чему данашња Русија заснива своју идеолошку и трансидеолошку позицију, у многим приликама Ватикан је био, ако не савезник Русије, онда свакако неко са ким је она могла да нађе заједнички интерес. То се пре свега заснива на деловању да се заштити хришћански и идентитет Европе и оне вредности које то подразумева. Католичка црква је, наравно, тако штитила сопствене позиције, свој утицај.
Запад је, дакле, страховито подељен. Еугеничка агенда и њена елита на Западу наилази на отпор на самом Западу. Русија жели да овај рат представи не само као рат за сопствене локалне интересе, него као рат који има глобалне импликације и да они у том рату верују да заступају универзално привлачне вредности.

Русија хоће да каже да овим ратом не штити само сопствене геополитичке, безбедносне и друге интересе, него нуди глобално прихватљиву алтернативу. И то не да би том алтернативом поробила цео свет, него да отвори простор да људи у целом свету, на основу својих културних и цивилизацијских претпоставки, изграде што је могуће самосталнија и праведнија друштва, и врате достојанство човековог постојања. То је руска позиција у покушају да себе и своје деловање објасне западњацима. И, што је веома важно, и сопственим грађанима, као важан мотивациони фактор у напорима који трпе, а трпеће их све више.

Зашто се код нас каже да ЕУ нема алтернативу и да треба да се приклонимо њиховим вредностима? Да ли је Србији стварно место у вредносном систему у коме се већ одобрава педофилија? Или је Србија и њен народ на линији оног дела Европа и Запада који је на истој моралној линији једне Русије, да не кажемо једног Достојевског?

– Колонијализам је културно поробљавање. Ви некога поробљавате намећући свој језик, своје културне норме и сопствену свест као доминантну. Део тога је и политика ЕУ. Они један начин мишљења, оно што они називају вредностима, представљају као универзалан и идеалан за свакога. Борба која има културни предзнак иде испред борбе око економије и непосредне ратне доминације. То је оно што запад увек ради и што ради ЕУ. То је чињеница.

Сама ЕУ је критикована као идентитетски пројекат који никада није довољно заживео и није имао довољан идеолошки капацитет, јер она није изградила европског човека, него универзалног грађанина света, што не значи ништа. Људи су тако остајали у оквиру својих националних идентитета, макар и пољуљаних. ЕУ није успела да изгради европски идентитет.

Слично Југославији која није изградила југословенски идентитет јер заправо то није ни желела. У ЕУ су зато још доминантни национални идентитети. Ослабљени, али и даље национални.

Па онда регионални, па тек у неком плану европски идентитети. ЕУ почива на националним интересима чланица и једној глобалној агенди чија је ЕУ једна од ћелија. Главни играчи су они који имају и војну и економску моћ, а на западу је то и даље САД. И наравно, транснационална елита која није верна ни једној застави и ни једном народу, него само својим интресима. Сад је питање да ли ће неке европске елите бити у стању да раскину са доминацијом САД и да крену неким самосталним путем. Он не мора бити проруски, али да ставе националне интересе на прво место. А, зашто не, и интересних савеза који могу бити створени унутар Европе.
Главни губитник сукоба је ЕУ. Под поплавом је миграната, под ослабљеним националним идентитетима, енергетском кризом за коју немају решење. Њихова самоувереност да су културна сила у времену када говори оружје данас је смешна – са тим је готово.

Све идеје су постале само оправдање за употребу оружја. Победиће онај ко може да поднесе терет живота који нас чека.

Источни човек, па и ми, навикао је да трпи у већој мери него западни човек. Кад прођу прве тешкоће, победник ће бити онај ко буде имао већу снагу да обнови друштво на одређеним вредностима, јер не можете градити друштво ако немате веру у смисао и одређене вредности. Кад се свет буде обнављао из рушевина, неће се обнављати на причицама о правима лептирића и цветића, него ће се градити на онима који умеју да граде, да обрађују земљу, да рађају.

Потребна је биолошка обнова, материјална обнова и духовна обнова. Неће моћи да се ствара ново друштво на темељима испразности и хедонизма, онда када буде било потребно да се ради за заједницу да би она опстала. Сваки појединац који не буде радио за заједницу, биће изопштен, не зато што је заједница сурова, него зато што заједница неће моћи да преживи ако буде превише појединаца који неће хтети да јој доприносе. То је – врло конкретно.

Најбоље у овом рату је да што пре престане, и да се обнове процеси враћања самима себи. Да се вратимо темељима самосвести. Да градимо у интересу човека, а не интересних група и богатих појединаца. То је оно што нас чека.

Где смо ту ми? Ми морамо да мислимо на себе, да тежимо миру, али не на уштрб нашег права на постојање. Кад кажем ми, мислим на Србе и Русе. И ту се враћам на то да Србија није Русија и да се народи разликују, али имамо много спона и заједничког непријатеља. А то је јако важно. Тај непријатељ жели да нам наметне културни инжењеринг свести и ту смо поднели страховито велике жртве, страдавајући од руку конвертита. То је суштина нашег проблема који је био у НДХ и руског проблема у Донбасу, јер ту се ради о истој генези екстремистичке свести конвертита и истој пракси бруталних и масовних покоља. Запад је идентитетским инжењерингом успео да одвоји део од матичног корпуса и употреби као своје оружје. То је кључни српски и руски проблем. Сад треба да нађемо начина да се одбранимо, и да више никада наше културно и цивилизацијско тело не буде мрвљено у парчад, јер то постају гелери који се заривају у наше тело. То нећемо изборити празном причом, већ црвеним линијама после којих иде физички отпор. Њега тешко можемо избећи, пре или касније, и за њега треба бити спреман. А битан део припреме је она културна и духовна, која ће нам помоћи да боље схватимо смисао нашег напора и наших страдања.

Ако страдања, Божијим благословом, избегнемо, оваква врста припреме свакако ће бити од кључне важности за стварање бољег, праведнијег и слободнијег друштва од овог у ком живимо. То никад не треба одвајати, јер и после страдања живот се наставља, после Великог петка долази Васкрсење, па у њега треба да будемо загледани, а не само у страдање, чији је оно и смисао. Да „мотримо у красоте рајске“ , како је Свети Сава поручивао својим монасима, а не само у јад и буру свакидашњице.

Разговарала: Диана Милошевић

srbratstvo.ru