Владимир Коларић: О НАСИЉУ И ЛАЖИ – НЕРЕАЛИЗОВАНИ СЦЕНАРИЈИ ЈОВАНА РАДУЛОВИЋА

У издању Радио-телевизије Србије објављена су два нереализована телевизијска сценарија прозног и драмског писца, филмског и телевизијског сценаристе Јована Радуловића (1951-2018).

Оба текста су својевремено била наручена од Драмског програма Телевизије Београд али нису реализована, при чему је за драму „Ој пекарске дуге ноћи“, написану 1979. године, у књизи наведено и објашњење које је било познато аутору, коме је речено да „њена порука не би била политички позитивна. Мишљење колегијума пренео је аутору главни уредник драмског програма Филип Давид“. За другу, телевизијску драму за децу, „Небо високо а земља тврда“, објашњење није наведено, као ни година настанка, али је лако закључити зашто овај текст није био пожељан за реализацију у то време.

Јован Радуловић је добар и важан  писац, на чију рецепцију и вредновање је свакако утицао његов политички ангажман током деведестих, када се ставио у службу Републике Српске Крајине, не само као писац и јавна личност, него и министар у њеној влади. Његова дела, пре свега забрањивана позоришна драма „Голубљача“ и филм „Браћа по матери“ у социјалистичкој Југославији су отворено и уметнички квалитетно проговорили о усташким злочинима током Другог светског рата. Чињеница да су ова дела тада схваћена као проблематична, као да их и данас у неким круговима сматрају екстремним и пуким инструментима буђења српског национализма довољно говори о односу које је у тој држави постојао али који и даље постоји према геноциду над Србима. Оспоравање „Голубњаче“, за било кога ко је читао ову изузетну драму, може да значи само оспоравање права да се уопште говори о српским страдањима, а то је проблем по себи, то је позиција која се једноставно не може бранити.

Ни у два нереализована сценарија, која су управо објављена, Радуловић не штеди друштво у ком живи, укључујући и саме идеолошке и вредносне основе на којима почива, разобличавајући лаж и указујући на насиље које и даље постоји у њему. Оно што је важно нагласити, у овим драмама се не указује само на системстско насиље од стране државе, партијски мотивисано и идеолошки легитимозовано, него и на унутрашњу конфликтност као  дубинско обележје друштва, указујући на суштинску неуспешност интегративних механизмима које је покушала да примени социјалистичка Југославија.

Док је у „Голубњачи“ ова конфликтност национално, етнички и верски мотивисана, и ова два текста она засеца друштво по готово свим шавовима. Јунаци драме „Ој пекарске дуге ноћи“ су сељаци досељени у Београд у потрази за бољим и другачијим животом, који обитавају на друштвеном дну, лишени било каквих идеала и вредности осим чисто материјалних (у се, на се и пода се), али којима би поред свега највећа казна била повратак на село. Млади пекари, њихов старији колега, власник пекаре, газдарица, нико од њих нема никакав однос према идеалима и вредностима који прокламује друштво у ком живе, док су вредности средине из које су дошли готово потпуно одбацили, а према политичким властима су равнодушни или их отворено презиру и мрзе. Лик студента шездесетосмаша, који по наруџбини слика икону, и поред све бунтовничке реторике, не нуди било какав оријентир, откривајући се као вечити студент и објективно паразит који се ничим не разликује од својих „простих“ другова осим позом. Крађа и превара у том свету је сасвим нормална, а абортус нешто обично – чак и лик Ане, која је до сада тру пута намерно побацивала дете младог пекара Милана, то не жели више да чини не из етичких разлога, него да би га за себе везала браком. Однос ликова према милицајцу, као једином представнику власти у драми и његов сукоб са студентом откривају дубину и заоштреност друптвеног сукоба који је готово на ивици грађанског рата, иако не на етничним основама

Драма „Небо високо а земља тврда“ такође разоткрива друштвено насиље. Дечак који жели да упише богословску школу суочава се са притиском наставника и неких другова, као и лицемерством у самом црквеном животу. Он на тај пут креће инициран очевом жељом да наследи грађанску и националну традицију своје породице која је у својим редовима поред припаднике других грађанских сталежа имала и свештенике, а поред неприхватљивости тог избора за школске власти и доминантне друштвене токове, суочава се и са социјалним последицама свог избора. Иако је његова породица донекле апартна због чувања националних и верских традиција у друштву које таквим вредностима није наклоњено, она је ипак у неку руку друштвено привилегована: чињеница да је његов отац адвокат даје им социјални статус који надилази идеолошка и друга ограничења. Тај његов социјални статус, привилегованог „господског синчића“ долази на пробу и у богословској школи, где је подрвгнут насиљу другова који су у такву школу по правилу слани због сиримаштва сопствених породица, не из вере и уверења, него из жеље да стекну какву-такву друптвену позицију, јер без обзира на идеолошку остракизованост, свештенички позив је доносио редовне приходе и ипак известан друштвени полложај. Дечак коко и богословију одлази из уверења и показује знакове истинске вере, на крају ипак прибегава насиљу, што код његовог сиромашног и завидљивог друга из богословије бива тумачено као осионост привилегованих који увек нађу, макар и обилазни,  пут до друштвеног успеха. Чак и пример другара који прихватају и подржавају дечаком узбор школе и нпозива и сами показујући интересовање за веру, бива замрачен не само насиљем које предузимају, него и могућности да све то чине привичени заправо дечаковим социјалним положајем.

У овим драмама све кључа од живог живота и од насиља које само што се није излило. Што ће се после мало бише од деценије од писања старије од ових драма и десити, додуше по националним а не социјано-класним шавовима. Оне су добар лек против југославистичких фантазија али и против свих могућих лажи у којима и даље живимо, уљуљкујући се у осећају лажне супериорности, праведности и заједништва. И данас би било потребно писати о оним дубинским пукотинама и конфликтима нашег друштва, разотркивајући његово насиље и лаж, али не по октроисаним рецептима ни пројекцијама, него реалним познавањем друштва у ком живимо, све његове сложености и динамике. Бивајући срцем уз потлачене, уз јасну свест да ни они нису анђели, као уосталом ни ми, али да смо у истом лонцу, за који се морамо старати да због слабог мешања и све већег прегревања, пре или касније не прокључа. Ове драме нас охрабрују да и данас можемо писати не према слици друштва и културе коју пред нас подастиру фондашке наруџбине или конформирани псеудо-патриотизам, него имајући живи живот и живе људе пред собом, друштво какво јесте, где ће нам сведочење бити важније од апанажа, а наше пламтеће срце од сопственог дупета.