Владимир Коларић: 150 година од рођења Николаја Рериха
Николај Рерих
На Филолошком факултету Универзитета у Београду, 28. новембра 2024. године одржана је конференција поводом 150 година од рођења Николаја Рериха (1874–1947). Николај Рерих је био значајан руски и светски сликар, мислилац и езотеричар, који је боравио у више земаља и у многим областима људског знања и стваралаштва оставио значајан траг. Рерих је поред Руског царства и Совјетског Савеза дуже времена провео и Индији, Француској, Великој Британији и у Америци, и стварао је и деловао у тесној сарадњи са својом супругом Јеленом.
Конференцију која је осветлила све значајније елементе врло богатог и разуђеног Рериховог дела, организовали су Немања Радуловић и Бојана Сабо са Филолошког факултета, а учествовали су стручњаци из Француске, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Русије, Израела, Хрватске и Србије.
Дани Савели (Универзитет у Тулузу, Француска) говорила је о боравку Николаја и Јелене Рерих у Сједињеним Државама, почетком двадесетих година прошлог века, са нагласком на њиховом прихватању еволуционо-есхатолошког учења „Махатме Морије“. Према ауторки, њихова мегаломанија, са месијанским елементима, великим делом се могла схватити и као последица трауматичног искуства емиграције. Такође, Рерихови су умели да споје високи мистицизам са прагматизмом у приступу људима и организацијама који су могли да помогну промоцији њиховог рада или њима лично. Њихов рад је обликовала широка и интензивна јавна делатност, али и склоност езотеризму и тајном удруживању.
Сергеј Пахомов (Руска хришћанска хуманистичка академија „Ф. М. Достојевски“, Санкт Петербург, Руска Федерација) говорио је о појму ватре у Рериховом учењу, које стоји у сржи његовг концепта Агни Јоге, као синтезе или исхода свих других праваца јоге. Агни Јога је пракса утемељена на посвећеничком (скривеном) знању и стваралачкој (делатној) вољи, чији је циљ припрема човека, човечанства и свега постојећег за апокалиптички преображај света, који не представља обавезно његов крај, него прелазак у следећу фазу, која подразумева и стварање новог типа човека. Сам појам ватре код Рериха има многоборојна значења, укључујући и есхатолошко, сотириолошко и антрополошко и заправо је срж његове синтетичке доктрине.
Јуриј Стојанов (SOAS, Лондон) своје излагање је посветио улози Николаја Рериха у очувању светског културног наслеђа, односно важној улози такозваног Рериховог пакта из 1935. године за настанак и развој Међународне конвенције о очувању културног наслеђа. Рерихова брига за културно наслеђе била је последица искуства великих разарања у Првом светском рату, као и предвиђања оних који тек долазе, али и његовог учења. Рерихово учење, наиме, културно наслеђе не посматра као траг прошлости који служи културном памћењу и идентитету, него оно пре свега сведочи о стваралачкој спобности човека и човечанства и могућности да оно одражава вечне категорије Знања и Лепоте, које ће се у потпуности остварити тек у будућности.
Марина Александрова (Универзитет Тексаса у Остину, САД) скренула је пажњу на уметничке корене Рерихових схватања и његов допринос покрету и часопису „Свет уметности“ (Мир искусства), као значајној појави руске предреволуционарне културе.
Надежда Елезовић (Универзитет у Ријеци, Хрватска) такође се бавила уметничким стваралаштвом Никалаја Рериха, тумачећи њехове слике као спој уметности Истока и Запада.
Боаз Хус (Универзитет Бен Гурион, Израел) се бавио незаобилазним езотеријским аспектом Рериховог рада, посебно његовим јеврејским следбеницима, који су дали значајан допринос развоју доктрине Агни Јоге, као и Рериховим утицајем на кабалистичка учења неких од њих. Занимљиво је да су неки од његових јеврејских следбеника заступали идеју о оснивању јеврејске државе на територији данашње Украјине.
Немања Радуловић (Филолошки факултет, Београд) је говорио о присуству Рериха у међуратној Југославији, у којој никад није лично боравио, али је његово деловање било познато. Тако су, на пример, прва три броја часописа „Окултизам и јога“, којег су уређивали Рерих и сарадници, објављена у Београду. Сачувано је, такође, његово писмо југословенском краљу Александру Карађорђевићу, који је био у роду са руском царском породицом Романов и који му је срдачно одговорио, отварајући пут сарадњи. Рерих му је писао о месијанској улози словенског народа, а док је убиство краља Александра у Марсеју, 1934. године, исправно доживео као трагичан догађај који ће променити ток историје.
Најзад, Владимир Коларић (Институт за проучавање културног развитка, Београд), говорио је о појмовима културе и уметности код Николаја Рериха, које је видео као сржне за правилно разумевање целине његовог дела. Када се говори о овом значајном ствараоцу и мислиоцу, не може се занемарити да се његови корени налазе у руском Сребрном веку и руској религијској философији, с краја 19. и почетка 20. века, које су обележене жудњом за синтезом свих људских знања, целовитим схватањем света и жељом да се он стваралачки преобрази, па самим тим и појмом стваралаштва као у неку руку централним. Култура је делатност духа, конкретизација духовне реалности у нашем свету, којом се усмеравају стихије овог света и која човека и човечаство усмерава према коначном преовражају и самоостварењу. Његово виђење културе је реакција на материјализам, позитивизам, уситњавање и специјализацију људских знања насталу у 18. и 19. веку. Он целокупном својој делатношћу жели да обнови јединство човека, света и свих људских знања, као и да знање учини истински делатним, способним да преобрази свет.
Јубилеј 150 година од рођења Николаја Рериха је у многим земљама послужио да се подсетимо на значај овог аутора који је тежио уједињењу човечанства на духовним основама, развоју човека и ширењу његове свести које би довело до трајног мира међу људима. Његово уметничко дело и даље има вредност, његова философска учења и данас су умногоме актуелна, док езотеријске доктрине захтевају пуну пажњу, с обзиром на њихову везу са читавом лепезом различитих облика и доктрина тајног знања које утичу или желе да утичу на свет у ком живимо. Макар га схватили само као мистификатора, естету или закаснелог ничеанца, не можемо оспорити снагу и подстицајност његове мисли и дела, које нам могу помоћи да боље разумемо свет у ком живимо, али и да нас надахну на то да га учинимо што је могуће бољим, и то пре свега науморним радом на самима себи.
Текст је, с незнатним изменама, првобитно објављен на француском сајту Balkans Actu:
