ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Свет ће се суочити са новим Хитлером

Иако су наслов и тема приче „Ратне игре“ која је Владимиру Кецмановићу донела овогодишњу Андрићеву награду он каже да будућност ових простора није толико везана за директне учеснике ратова, колико за младе генерације.

РАТНЕ игре – наслов су и тема приче која је Владимиру Кецмановићу донела овогодишњу Андрићеву награду, први пут објављене у збирци “Као у соби са огледалима”, сазданој као мозаик ратних и поратних епизода и мотива. Прича говори о (правом) потпуковнику Војске Југославије у пензији Стојану, који, нагнан несрећом и притисцима свакодневице, учествује у организовању “игара” у којима екипе разних националности “ратују” за новац, а зарад забаве.

Ипак, Кецмановић, у разговору за “Новости”, вели да будућност ових простора није толико везана за директне учеснике ратова, колико за младе генерације:

– Основни проблем младих су неоколонијализам, који живимо и који их лишава перспективе, и ратна реторика као модел смисла у свеопштем бесмислу. Друга ствар која доводи до ратне реторике, и пре транзиције, јесте нерешен статус кључних питања на овом простору који зову Западним Балканом – а они који су га тако именовали су ти који не дозвољавају да се статус реши. Те кључне ствари су питања Републике Српске и Косова и Метохије, те потпуно нерешено питање статуса Срба у Хрватској. Ту је и питање Македоније, која је потпуно без перспективе, и Црне Горе, државе у којој се трећина људи изјашњава као Срби, а која је на један другачији начин у сличној позицији.

* Имамо ли ми могућност да макар покушамо да та питања решавамо сами, или морамо да чекамо решења “споља”?

– Нисмо у могућности да их сами решимо, чак ни у договору с другим странама на Балкану, јер кључеве држе негде далеко, али можемо да урадимо реални максимум: да се мирним средствима боримо за своје позиције.

Тамо где постоје преговори морамо да будемо чврсти, а тамо где преговора нема – као што је рецимо статус Срба у Хрватској, мора перманентно да се протестује и скреће пажња на оно што се дешава. Исто тако, нема потребе да се Србија меша у унутрашње ствари Црне Горе, али мора да има однос према Србима у Црној Гори и да их заштити.

* Да ли је питање положаја Срба у Црној Гори у последње време “префорсирано”?

– Питање положаја Срба у Црној Гори је специфично јер и није ствар етничке припадности, већ политичке оријентације. Српски осећај Црногораца је, по мом дубоком уверењу, већински, иако он из политичких разлога тренутно није конјунктуран и популаран, тако да су однос црногорске државе према Србима и свако неслагање између Срба и Црногораца обрачун са политичким неистомишљеницима а не са другим народима – јер је свакако у питању један народ.

* Има ли истине у причама да су богати странци плаћали не би ли осетили узбуђење учешћа у, овдашњим, правим ратовима?

– “Ратне игре” су глобални тренд. Игра коју играју ликови у причи игра се на Западу и код нас је увезена као и ријалити.

Чуо сам за приче о томе да су “туристи”, богати људи с тих простора, долазили не би ли имали прилику да за новац, а зарад узбуђења “игре”, с безбедне дистанце пуцају у људе. Доказе још немам, али каним то да истражим јер би у роману који планирам веома дуго управо то било тема једне од бочних прича, која би давала атмосферу. Срђан Драгојевић је, када је био у Холивуду, урадио сценарио баш на ту тему, који му је одбијен као претерано мрачан.

* Има ли у данашњем, таквом свету, у коме се природа ратова потпуно променила, места за неки нови пацифизам?

– Није нека мудрост, рекли су милион пута пре мене – трагична је истина да рат јесте у природи човека. Откако постојимо, постоји и рат у неком облику. Нисам сигуран да је реално очекивати да се то икада промени.

Они који владају савременим светом доста вешто ту људску потребу за ратовањем каналишу на начин који најбоље служи њиховим интересима – изазивају ратове тамо где им одговара и контролишу их. По некима је трећи светски рат одавно почео, само што због атомског оружја ниједна страна (још) није довољно луда да уђе у директан сукоб. Зато се сукоби воде на трећим местима, преко леђа неких трећих људи.

* Кључни играчи у разноразним “ратним играма” опасно се удаљавају од идеје демократије?

– Трампа видим као логичну последицу дугогодишње политике лажи која је креирана у Америци. Успео је да мобилише ниже слојеве друштва, који су дуго, преко ријалитија и других начина заглупљивања које видимо на делу и код нас, држани далеко од идеје о политичкој промени. Верујем да ће он добити још једне изборе и да неће остати инцидент.

Путин успева да држи под контролом огромне проблеме у којима се нашла Русија после распада СССР, а да је његова владавина пример савршене демократије – вероватно није. Поставља се питање да ли је у државама те величине (попут Кине или Америке) уопште могућа демократија неког европског типа – која је такође далеко од идеала.

* Колико та демократија европског типа запада у противречности, рецимо с готово насилним спровођењем идеја о политичкој коректности?

– То наравно нема везе са изворном демократијом и захваљујући томе и долази до јачања деснице у Европи, која ће се ускоро наћи суочена са истим питањем пред којим је била и 1933. с доласком Хитлера на власт (односно, тада се оно накнадно поставило) – шта ако демократским путем на власт дођу људи који су потпуно антидемократски настројени? То још не делује као акутно питање, али изборне тенденције по целој Европи указују на то да би оно изненађујуће брзо могло доћи на дневни ред. Политичка коректност такође заслужено запада у кризу и постаје све очигледнија бесмислица – али проблем је што оно што ће доћи после ње никако није добро.

* Тема, и јунак, романа који пишете је – Тито. Да ли ваша сећања на његово доба носе позитиван или негативан предзнак?

– Није случајно што о Титу није написан ниједан релевантан роман јер је врло тешко одредити перспективу, а мислим да сам у томе успео. Имао сам осам година када је умро, у тим годинама однос према Титу у политичком смислу није ни могао имати негативан предзнак, нисам могао бити свестан лоших страна, мада сам и њих постао свестан доста раније од већине својих вршњака.

* Заштита ћирилице, борба против ријалитија… Ваља ли репресијом ма које врсте решавати кључне проблеме у култури?

– Ћирилицу треба штитити као наше изворно национално писмо, као што и културу треба штитити као нешто везано за суштинска питања идентитета у најширем смислу – идентитета човековог који није само национални. Држава треба да покрене механизме за њену заштиту, али је важно да они не буду репресивни. Ријалити јесте зло и ту нема дилеме, али опет, по мом уверењу, забране и цензура нису добар пут, јер када се с њима почне, ту нема краја. Наравно да се морају поштовати нека основна ограничења у смислу забране промовисања насиља и слично, а слажем се и да таквим програмима не би требало да буде место на најгледанијим телевизијама.