ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Нинова награда је упокојена, није ми жао, ред је да се достојно испрати

Писац не мора да има никакву школу. Није битно ни то што је Теофил Панчић завршио бог те пита какав андрак, иако би за критичара морао да има формално књижевно образовање. Да нису завршили ни основне школе, а да нису цензори и денунцијанти, много би боље било

Нови роман и екранизацију свог дела „Сибир“ вредно припрема најдаровитији писац своје генерације Владимир Кецмановић. Он је прошле недеље доспео у жижу јавности кад је и Курир објавио писмо у коме са још 17 колега позива на бојкот Нинове награде. У интервјуу недеље за Курир он открива шта се крије иза апела уметника и одговара на оптужбе овогодишњег лауреата Саше Илића и председника жирија Теофила Панчића.

Пре седам дана објавили сте писмо о бојкоту Нинове награде. Да ли бисте сада исто поступили, с обзиром на то да су ова књижевна награда и њен лауреат Саша Илић данима у жижи јавности?

– Није ми жао. Ред је достојно испратити једну упокојену институцију.

Шта треба да се промени па да се опет пријавите као кандидат за Нинову награду?

– Субјективно, не намеравам да будем у конкуренцији више никада. Објективно, за почетак би било неопходно да о њој не одлучују нешколовани критичари пуни ентузијазма, као председник жирија Теофил Панчић, љубитељи мудрости, као тај неки Миленковић, песници у перманентном повоју, као вечито млађахни Марјан Чакаревић, уреднице и водитељке ТВ емисија, као Марија Ненезић. И на крају, али нипошто најмање важно, да људи са озбиљним књижевном луцидношћу и знањем, па макар та луцидност и то знање и не били, као што нису, употребљени на бављење књижевном критиком, као што је пети члан Бранко Кукић, међу четворо надрикритичара не глуме Панчићеву оморику. Али, то је само почетак, и ни то не би било довољно.

Председник Ниновог жирија лоцирао вас је као коловођу бојкота…

– Част ми је што сам означен као вођа побуне против „професора“ Панчића, како га титулишу „професионалци“ на једној телевизији, и његове зле дружине самозваних критичара. Не дај боже да сам на страни човека који књижевност претвара у робињу својих идеолошких мантри, свесно – јер иако за књижевну критику нешколован, глуп није – упропашћавајући једну значајну институцију српске културе. Иначе, да сам тако „лоциран“, чуо сам од вас. Својим ушима сам, међутим, слушао како се надрикритичар вајка на незахвалне потписнике бојкота којима није сметало када је писао позитивне критике њихових књига и који су га звали да им говори на промоцијама. Не знам ко га је звао на промоције својих књига. Ја нисам. А да је о неким мојим књигама писао позитивно, јесте. Али не видим шта је поводом тога требало да урадим. Да идем да се бијем зато што се једном човеку који воли да чита допада оно што сам написао? Или да му љубим руку зато што ме је миропомазао својим неедукованим позитивним ставом? Ако сам некада и имао извесне симпатије за његов критичарски хобизам, свака симпатија је нестала када је свог колегу, најбољег уредника културе у српским штампаним медијима Небојшу Грујичића, са једнумном, антидемократском аргументацијом оставио без посла. Као што је свака симпатија за једног његовог сабрата по скудоумности нестала када је, гле чуда, у савезу са новопеченим срећним добитником намештене Нинове лутрије, писца и колумнисту Мухарема Баздуља немачким гостима Београдског сајма књига пре коју годину денунцирао и дисквалификовао као „великосрпског националисту“?! Ту више није битно што је један завршио школу за кувара, писац не мора никакву школу да има. Па ни то што је Панчић завршио бог те пита какав андрак, иако би за критичара морао да има формално књижевно образовање. Да нису завршили ни основне школе, а да нису цензори и денунцијанти, много би боље било.

Очекујете ли да Нин окупи твз. зараћене стране и прихвати ваше сугестије?

– Наравно да не очекујемо. Да очекујемо, не бисмо потписивали бојкот, него апел.

Илић вас је у тексту оптужио да сте злоупотребили РТС да промовишете Хандкеа.

– Злоупотребио РТС промоцијом актуелног нобеловца?! Као да је пропала Нобелова, а не Нинова награда?! Не, управо злоупотребљавам РТС тако што промовишем њега. Интервју који је с њим урадила уредница инфо-културе, а који је пуштен у централном Дневнику, дужи је него што су имали претходни добитници, критичарка која му је изразито наклоњена управо спрема приказ његове књиге… То је злоупотреба, а Хандке је, због малог простора који култура има у РТС-овој програмској шеми, добио мање него што је заслужио.

Зашто нобеловац није свим Србима по вољи?

– Вероватно зато што постоје Срби који не стоје најбоље сами са собом.

Какви су вам даљи планови? Да ли ћете као група покушати неке ствари да промените у нашој култури и које? Део јавности види вашу групу као министарство културе из сенке, други – да желите да од Нинове примат преузме Андрићева награда.

– Настављамо да пишемо, то је наш посао. Ако смо министарство у сенци, ко је министар? Не знам на коју Андрићеву награду мислите. Једна је награда за причу или збирку прича, па Ниновој није конкурентна. Друга је Велика награда института у Андрићграду, највеће међународно признање које се додељује на овим просторима. О каквој борби за примат ту може да буде реч? Емир Кустурица, који је додељује, и Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Ју Хуа… који су је добили, да се боре за примат са радијским филозофима и њиховим анонимним и полуанонимним лауреатима?!