ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Нема краја свеопштем безнађу

Писац Владимир Кецмановић, иако се неретко нађе “у контри” у односу на општеприхваћене “ауторитете” или јавно мнење, неспорно је врло читан и награђиван, а дела су му превођена, извођена, екранизована… Последња у том низу је адаптација његовог романа “Осама”, представа са поднасловом “Касаба у Њујорку” у режији Дарка Бајића, прексиноћ премијерно са великим успехом изведена у Звездара театру.

О раду на овој представи, из ког се добровољно “искључио”, аутор литерарног предлошка каже:

– Замисао о представи потекла је од једног младог редитеља који је био врло загрејан да је ради, у Звездара театру су се начелно сложили са његовом идејом да на ту сцену постави “Осаму” у форми дуодраме, док сам ја преузео на себе да нађем глумце. Но нисам успео да пронађем глумце који би те улоге могли да изнесу, редитељ је у међувремену побегао из приче, а ја сам саопштио људима из “Звездаре” да капитулирам, те да они раде представу онако како хоће и мисле да би требало – а ја се до краја у тај рад нећу мешати. И остао сам доследан у томе – први пут сам погледао представу онда када је први пут изведена у целини. Био сам потпуно одушевљен, како драматизацијом Косте Пешевског тако и режијом Дарка Бајића, а изнад свега глумцима који су бриљантни. Представу сада игра шесторо глумаца, што је свакако бољи избор пре свега за публику, којој дуодрама не би могла бити подједнако атрактивна. Душко Ковачевић је већ на почетку рада на представи рекао да “Осама” може да се постави и као монодрама али и да се адаптира у сценарио за ТВ серију, а ово би била некаква компромисна варијанта између те две крајности.

* Роман је исписан врло екстремним језиком, егзотичним босанским идиомом – како је у представи решен тај “проблем” – адаптације самог језика?

– Језик у овој књизи је до те мере радикалан да представу на њој засновану вероватно ни у Сарајеву не би извели баш тако, на оригиналном језику. Немогуће је и да ови глумци, који немају везе са Босном, говоре беспрекоран “босански”, али оно што је битно јесте да њихов говор у представи оставља управо утисак “босанског”. Посебно бих истакао Иву Илинчић, глумицу рођену након што се рат у Босни догодио, а говори тако да звучи као женска из БиХ с краја осамдесетих година.

* И иначе сте склони потпуном, дакле и језичком “урањању” у ликове и перспективу својих јунака; насупрот том “радикалном босанском” у “Осами”, “Сибир” сте рецимо исписали у некаквом тврдом београдском, уличном жаргону?

– Када пишем, то радим потпуно “из лика”, па и “проговарам” баш онако како ти моји ликови говоре. Само је “Феликс” писан неким стандардним књижевним језиком, “Осама” тим изразито босанским идиомом, “Топ” је ту подједнако радикалан… Лично, сматрам ипак да сам са романом “Сибир” отишао најдаље и да је оно што сам са њим урадио најиновативније у том језичком смислу – то у ствари није ни београдски жаргон већ језик ових нових, младих генерација, језик сведен до бесмисла. Но то већина као да није схватила, многи блиски ми људи и зналци стекли су утисак да сам “Сибир” писао олако, “неозбиљно”…

* Шта као писац из Босне и Херцеговине, који подједнако добро пише користећи београдски жаргон и језик босанске касабе, мислите о Декларацији о заједничком језику која ево и после годину дана узбуркава страсти?

– Читава та “акција” са Декларацијом је бесмислена, језик није ствар коју је могуће или потребно проглашавати ни заједничком нити одвојеном… Он јесте заједнички објективно, ми у Србији, Хрватској, БиХ, Црној Гори, говоримо истим језиком и за то нам није потребна декларација – која може бити реакција на политичка силовања деведесетих, када је језик добио различита имена. Но када би неко хтео да језик прогласи заједничким, што он свакако јесте, онда би тај неко морао и да га именује односно назове његовим именом а не да изводи некакву акробатику са именовањем језика. У лингвистичком смислу, тај наш заједнички језик је српски, премда је у доба Броза зарад некаквог политичког компромиса, који такође са лингвистиком није имао никакве везе – форсирано име српскохрватски. Да сад постоји иницијатива да се он поново тако назове, ја бих био против те иницијативе. Међутим, таква иницијатива не постоји јер се са њом не би сложили ни Хрвати ни Бошњаци ни Црногорци, а не би требало да се сложе ни Срби. Ако језик којим говоре Аустријанци може да се зове немачки и језик којим говоре Американци – енглеским, онда и српски може да се зове – српским језиком. Ако неки међу онима који говоре српски, не желе то – то је њихово право, јер сваки човек има право да прави глупости све док тиме не угрожава друге.

* Које одговоре, или макар која питања, нуди “Осама” – роман који сте писали свесни политичке некоректности своје поенте, из дубоког непристајања на тумачење Ислама из колонијалистичке, нехумане и нетачне визуре?

– У мом раду на “Осами” сусрела су се два мотива. Најпре, идеја која ме је дуго опседала, а тиче се тражења одговора на питање како би Андрићева “Проклета авлија” изгледала у данашњем времену. Други мотив би, у најкраћем, био трагање за одговором на питање: шта доводи људе до стања да изврше ритуално самоубиство и побију све око себе? Ту је наравно могуће доћи до многих одговора, а један се свакако тиче хипокризије Запада и насиља које тај Запад деценијама систематски спроводи над територијама и људима на Блиском истоку. Не мислим наравно да је одговор који даје радикални Ислам исправан, али Запад би морао да се позабави тим проблемом далеко озбиљније, са много више емпатије и хуманости. Други одговор би се могао наћи у општој безидејности савременог света – не постоји активна идеја која није потрошена, која би могла да окупи и покрене људе и да оконча свеопште безнађе. У човековој је природи да трага за смислом и тражи одговоре, а тог смисла и тих одговора нема око нас…