ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Израбљују нас светски центри моћи, уз асистенцију локалне елите

Не буним се када ме описују као националисту. Мој национализам на новом послу ће се огледати у томе што ћу равноправно третирати све што је важно у оквиру српске културе. Људи с којима сам неистомишљеник, па и они са којима се приватно не подносим, добродошли су на Радио-телевизију Србије, под условом да имају шта да кажу.

Овако писац Владимир Кецмановић први пут говори о томе како у наредном периоду планира да уређује културно-уметнички програм РТС. За два и по месеца, колико је уредник овог програма, увео је неке промене, али сматра да је још рано да о томе говори.

— Кад дође време, даваћу изјаве за медије – обећао је Кецмановић у интервјуу за Новости.

Да ли је после именовања било реакција из тзв. друге Србије, која у вама види тврдог националисту?
— Није ми познато да је неко јавно реаговао.

А шта мислите о оптужби да сте националиста и десничар?
— Национализам се све до времена Бенита Мусолинија третира као лева идеја. После Мусолинија, који је ту идеју преокренуо на свој начин, национализам почиње да добија десничарску конотацију. Живимо у доба глобалног империјализма, у коме национализам, а нарочито национализам малих народа, поново постаје прогресивна идеја. Аутентични левичари широм света заступају управо став да је борба против глобализације и борба против неоколонијализма немогућа без идеје националне еманципације. Према томе, они који кажу да је национализам десничарска појава су анахрони. Можда би били у време Мусолинија и Франка, али данас дефинитивно нису савремени.

А какав је ваш став?
— У сваком случају, заступам идеју да народ коме припадам не треба да буде израбљиван. Уколико је то национализам, јесам националиста.

Ко нас то израбљује?
— Израбљују нас светски центри економске моћи, а наравно да овде они не могу да функционишу са даљинским управљачем. Постоји локална финансијска елита која учествује у том израбљивању, али суштина јесте у глобалном колонијализму. Такође, сасвим је природно бити на страни народа коме припадаш уколико је физички угрожен. Често расправљам са онима који нападају национализам, а заступају идеје које су се у пракси показале као потпуно бесмислене и неоствариве. Наравно да можете и треба да имате емпатију према другима, али није логично да она буде јача од љубави према себи.

Делује ли вам да је тренутно код нас завладала тотална нетрпељивост изражена у поделама и сукобима?
— Сада су се поделе јако закомпликовале. Идеолошке поделе не рефлектују се на дневнополитичке, јер су и у власти и у опозицији припадници онога што се зове „прва“ и „друга“ Србија. Ствари су се истумбале, и идеолошки и дневнополитички сукоб више немају везе један са другим. То ствара додатни хаос у ком се не зна ко пије, а ко плаћа.

Почиње друга сезона „Сенки над Балканом“, учествовали сте у писању сценарија, а онда прекинули сарадњу са Бјелогрлићем…
— До спора са Бјелогрлићем није дошло због те серије, али јесмо се разишли.

„Сенке“ а и „Убице мог оца“, почеле су емитовање на РТС и затим прешле на друге ТВ. Хоћете ли покушати да их вратите, пошто су имале велику гледаност?
— Наравно да ћу покушати да привучем што више квалитетних садржаја. Не зна се да ли ће бити нових сезона „Сенки над Балканом“, али сигурно ћу предложити да се „Убице мог оца“ врате на РТС, пошто та серија има нове наставке, а донела је велики успех и себи и овој кући.

Има ли РТС снаге да почне снимање нове велике серије?
— Постоје неке идеје, али не бих још говорио о томе. Вечита је дилема да ли ићи на више јефтинијих пројеката или на мање скупљих. Лично сам за другу варијанту, тим пре што РТС има могућност да, за разлику од приватних телевизија, квантитету претпостави квалитет.

Најављивали сте да ће према мотивима вашег романа Феликс бити снимљена серија. Шта је са тим пројектом?
— Продуцент је припремио неколико пилот-епизода, синопсис, и у преговорима је са оператерима.

У време премијере Феликса у Звездара театру, поново је штампан тај роман у „Лагуни“. Какве су реакције?
— Наишао је на добар пријем код публике и живи други живот. Драго ми је што је тако, јер сам био неправедан према тој књизи. Непуних годину дана после изласка те књиге објавио сам Топ је био врео, око ког се дигла велика гужва. Феликс је, тако, био заборављен, све док са представом и новим издањем није поново оживео.

Већ сте говорили о Јосипу Брозу. Докле сте стигли?
— Роман о Титу пишем већ неколико година и тренутно је у фази „одмарања“, не зато што ми не иде, него зато што ми иде претерано добро. Губим контролу над текстом, што ми се раније није догађало. За следећу годину спремам краћи љубавни роман.

Шта вас је подстакло на то да пишете љубавни роман?
— Можда криза средњих година.

О Титу су написане странице и странице различитих текстова, а ви сад пишете роман?
— Тешко је наћи угао за писање фикцијског текста о том лику. Титов живот и оно што се прича о њему су до те мере фантастични да обесмишљавају литерарну игру. Тито ће у мом роману бити представљен из ишчашене визуре, јер једино на онеобичавајући начин озбиљно књижевно може да се бави његовим ликом. Све остало би било препричавање биографије. Неће бити историјски роман, али ће безброј чињеница из Титовог живота и мистификација бити у њему. На пример, бавим се питањем његовог порекла, али без амбиција да могу да дам тачан одговор. Безбројне верзије које постоје су богомдане за прозну мистификацију.

Да ли сматрате, као и многи, да је Броз крив за распад Југославије?
— Дефинитивно јесте створио основе за распад те земље, и то распад по неправедно скројеним републичким шавовима.

Како вам изгледа садашња књижевна сцена?
— Хаотично. Постоје групе књижевних критичара који се понашају као да живе у паралелним космосима. Или, у најмању руку, у различитим временима и на различитим континентима.

Да ли је улога књижевног критичара изгубила смисао?
— Губи га из дана у дан. Таблоидизацијом медија она готово нестаје са официјелне сцене и прелази на друштвене мреже, где потпуно равноправан третман имају неко ко није прочитао две књиге у животу и академик. Свако говори шта му падне на памет, и то не може да се назове озбиљном перцепцијом. Критичари нису имали велики утицај ни кад сам почињао. Неке награде да, критички текстови не. Сада је, међутим, ствар измакла контроли. Читалац је препуштен самом себи и сопственом укусу, што с једне стране није лоше, али с друге јесте. То је лагодна позиција уколико је писац већ афирмисан, јер не мора да се осврће на то шта други мисле о њему, осим ако они, игром случаја, имају нешто сувисло да кажу.

Недавно сте обележили десет година групе П70. Да ли сте остали верни принципима због којих сте се удружили?
— Људи нас често питају: „Шта је с вама? Ништа не радите.“ Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић, Марко Крстић и ја нисмо се одрекли оних постулата због којих смо се окупили, а то су противљење претварању књижевности у робињу идеолошких мантри и екстремној идиотизацији књижевности са циљем прилагођавања захтевима најширег тржишта. Остали смо доследни тим принципима, уз то што смо и даље у пријатељским односима. То је знак да књижевна група још постоји.

САЈАМ КЊИГА
— Ове године је било знатно мање посетилаца на Сајму књига, упркос томе што се јавно тврди да није – сматра Кецмановић. – Кривци су организатори Сајма и највећи издавачи. Нису спустили цену улазница, а велики издавачи, који имају ланце књижара, дају у њима попусте једнаке као на Сајму. Читалачка публика је „провалила“ тај механизам, зато што се то понавља дуги низ година. Зато не иду на Сајам.

СУМАНУТА ИДЕЈА О ЈУГОСЛАВИЈИ
— У Београд постоји одређени број људи који и даље инсистирају на југословенској идеји и игноришу чињеницу како се и на који начин Југославија два пута распала – каже Кецмановић. – Себе сматрају авангардом, а не схватају да тиме не само да Србе вуку у још једну причу која је за нас погубна, него и потенцијално врше насиље над осталим житељима бивше Југославије који су два пута сасвим јасно доказали да не желе ту државу. Уместо да се та чињеница прихвати, оптужују се остали Срби да су криви што други не желе Југославију. То је суманута идеја.