ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ:Лиричар у земљи недођији (Белешке ИЗ 1999. на маргинама Данојлићевог стваралаштва)
Милован Данојлић (Извор: Печат)
Речју против звери
„Славио бих. Ал’ чему?”, питао се немачки песник Хелдерлин, још у прошлом веку, гледајући како бесмисао нагриза човеково друштво и душу, обесмишљавајући стихотворство које је, у самој бити својој, славословље, израз радости због постојања, стремљење ка божанском. Колико ли је тек ово питање суштинско за данашњег песника, принуђеног да се бори са надземаљским силама нихилизма речју која је, као и увек, крхка и слабашна, голуждраво птиче пред орлушином метастазираног зла у веку који отац Јустин Поповић именује веком „атомске технике и прашумске етике”? Па ипак, песник је ту; ту су и љубитељи његове поезије и ту су, свакако, његови стихови. Постоји, и даље, вера у ту голуждраву реч, реч против Звери, и паскаловски оптимизам очајника који зна да мислећа трска, макар ломљена стихијама и олујама, ипак побеђује – јер МИСЛИ И ОСЕЋА, док оно што је крха остаје испод, у тами неразумног и бездушног.
Детињство и Данојлић
Милована Данојлића срео сам као мали ревносни читалац књига за децу. Никад нећу заборавити песме о детињству Крсте Пепе, детињству које је препуно бола јер он, сам у „каменој кући”, „не зна за другарство”, а отац му је пијани грубијан Џон Хохохонд и мајка бледа и слабуњава Лиза. У тим стиховима угледао сам једну велику душу, не малу и згрбљену душу песника–риматора, како Руси зову брбљивце у стиху, него душу састрадалног обдареника који препознаје и поима једну од највећих патњи – патњу дечака чији је отац алкохоличар… Муке Данојлићевог дечака су ми биле блиске као и муке малене Хајди, коју из топлог планинског села одводе у ледени град, као лик баке – патнице и тешитељке из Горковог „Детињства”. Волео сам његове стихове „О, где си бела дангубице, | да отпутујем до Жагубице”, почетак песме која се завршавала најлепшом жељом усамљеног читача – жељом да се „проводе лета вечита с књигама које нико не чита”.
Касније, у пубертету, поред кратких и лепих записа по књижевној периодици, срео сам се са „Змијиним свлаком”, и оновремени панеротизам, који се граничи са панпсихизмом, одушевљено се напајао са извора лирског сведочења Данојлићевог (а лирика је, изгледа ми, поникла из осећања света као свејединства). За ту књигу и даље мислим да је један од најслађих залогаја српског језика савремености, укусан као колач печен на плотни сеоског шпорета и намазан кајмаком (на ово сладокусачко поређење наводи ме асоцијација из једног Данојлићевог путописа по Индији – тамо, у егзотичној убогости индуске кухиње, он налази хлепчић сличан шумадијском колачу с плотне).
У одрасло доба, поред свих оних лепих књига прозе, нарочито сам био усхићен збирком стихова „Родна година”. Наишао сам на стихове уморан од постмодернистичког празнословља, како би Настасијевић рекао, „симулирања целине вештином”. У песмама о воћу, поврћу, пијаци – срео сам, како примећује Љубомир Симовић, религиозну дубину, нежност према творевини иза које се, без помињања светог Имена, осећало поштовање Творца…
Ово причање о МОМ доживљавању Данојлића није тек плод самозаљубљености провинцијског читача поезије који је добио прилику да пред песником кога воли говори о самом том песнику (не спорим да има и тога). Па ипак, пре свега је реч о чињеници да је г. Данојлић стваралац чије се дело обраћа лично читаоцу, не остављајући га равнодушним и захтевајући одговор. Наш књижевник је у непрестаном дијалогу са читаоцем. Није му циљ да се допадне, него да пита, води дијалог, ослушкује и заједнички тражи решење. Уза све то, он остаје стидљиво чедан, као ђак који први пут чита своје песме на састанку школске литерарне дружине…
Утопија и песник
Данојлић је један од најуверљивијих српских антиутопистичких мислилаца у XX веку, веку у коме су, по сведочењу самог писца, Срби били до гуше у историји, и који је, захваљујући утопијским пројектима „скока из царства нужности у царство слободе”, као и „хиљадугодишњег Рајха”, у крвавим ратовима и револуцијама однео око двеста милиона људских живота. Његов антиутопизам је исконски наш, домаћински, заснован на познавању конкретне чулне и конкретне духовне стварности, почев од куће и окућнице, шљивика и забрана, потока и брежуљака, до предачких корена и Бога својих отаца. Данојлић је пропутовао свет и уверио се да нема идеалних просторно-временских координата у којима би се могле стишати све наше стрепње и недоумице. Зато се, између осталог, он стално враћа у завичај, у своје родне Ивановце, да би ослушнуо како говоре сељаци и шта вели природа. У предговору за књигу „Мука духу”, песник каже: „Писац ‘Брисаног простора’ се, по инерцији, још надао да на свету постоји кутак спокоја, лука спасења. Писац ове ‘Муке’ зна да таквог кутка нема. Увек друкчији, он се, и овде, враћа завичају, увек истом. Не, лека нема ни у завичају, али се у њему, на часак, збрка рашчишћава. Требало је оптрчати свет, да би се открила утеха у ономе што нам је, од рођења, било пред носом.”
Данојлић не верује у Космополис пред којим се треба стидети Ивановаца, нити жели да тај Космополис поништи постојање његовог родног села. Он, такође, гледа некрофилску склоност савременог човечанства да се, у име утопијског пројекта свеопштег благостања, клања ништавилу техноидола. На једном месту, каже: „Начело универзализма је данас изопачено, његова отелотворења личе на карикатуру. Највиши облик СВЕТСКЕ ДУШЕ је AMERICAN WAY OF LIFE. Нови светски поредак би могао испасти нови облик тоталитаризма.”
Повест о Добриславу, колико год на површини била хумористична, у дубини је сведочење о опасностима недођијског начина мишљења (Срби за утопију, место које не постоји а коме, од ренесансе, стреме разни социјал-идеалисти и револуционари, кажу нигдина, недођија). Нарочито кад то мишљење добије мегаломанске намере. У никад ненаписаном делу „Песник и птица”, Добрислав Раденовић предвиђа успостављање васионског међупланетарног светског комунизма, чему претходи „укидање свих облика и родова војске на нашој планети Земљи, укидање држава, граница и тамница, ОУН постаје команда сила свијета, наша планета постаје једна држава”. Данас у свету постоји мистично-окултни покрет тзв. „Њу Ејџа”, новог доба, који подразумева управо овакве циљеве; однедавно, од када „плави шлемови” преузимају улогу светске војске, Уједињене нације отворено стају на страну Добрислављеве идеје која се, веровали или не, сада зове „Нови светски поредак мира и благостања”. Раденовић је веровао, као и данашњи утописти, у дводимензионалну срећу технолошког прогреса повезаног са „слободним љубависањем”… Одједном се загрцнемо од смеха, и Данојлићева књига се полако претвори у упозорење које се не сме заобићи.
Шта је, у ствари, књига „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију”? То је наша, стотинак година касније написана, верзија „Записа из подземља” Достојевског, у доба кад смо ми, Срби, уз остале источноевропске народе могли да осетимо чари „кристалног дворца” и окусимо бесловесну, хедонистичку срећу дечице под надзором Великог Инквизитора. Није нимало случајно што је Данојлић, од „Урођеничких псалама” наовамо, настојао да ПОБЕГНЕ и склони се из нигдинског раја који се наметао беспоговорно, силом. Његова путовања, и у животу и у књижевности, плод су, изгледа нам, тог бекства, које се, авај, увек покаже као трчање у месту, верзија из најгорих ноћних мора.
Поред песама у којима је на страни предмета и живих бића о којима пева, настојећи да у стихове пренесе онај прашак којим је посуто грожђе, прашак што доказује „да нешто нејасно има на земљи и на небесима”, Данојлић је песме узимао и као оружје за борбу против утопијског нихилизма. Било је то оружје сумње и подсмеха. Чини ми се да је један од најбољих песничких узвика „Цар је го!” кад је у питању наша комунистичка стварност Данојлићева песма „Post festum”:
„Мирис измета
у трави после излета
Кесе и масне новине
На крају светковине
Оглодане кости
Догледне будућности.”
А колико песничка реч може да буде и пророчка, види се из стихова „Часа освете” који као да су гледали у оно што се Србима десило у последњем, мучном и обесмишљеном, рату, изазваном од моћника који за њега, бар овде на земљи, по свему судећи неће одговарати:
„Пљували су нас бакали,
у срце су нам скакали
хијене и шакали;
И ми смо плакали, плакали;
плакали.
Заустависмо плач
И потргосмо мач.
На нејач.”
Песникова лађа
Док је Рембоова „Пијана лађа” настала из потребе за „систематским растројавањем чула”, којим би се дошло до некакве „мистике у дивљем стању” (Клодел) – типичан плод песничког умора, када се нихилистички импулс нуди у виталистичком издању – дотле је Данојлићева „Пијаца на крају града” у наше доба, када то изгледа скоро немогуће, чист израз лирске опијености животом, потврђивање свега што постоји и што је, потенцијално, храна човекова. Није случајно наш језик мало небо, небце, ставио у уста. Славећи живот који побеђује на велеградској пијаци, Данојлић показује нешто од глади малог детета које, упознајући се са светом, све ставља у уста: од хлеба до земље кртичњака. Пијаца је тврђава човечности у бешчовечном гвожђу и бетону. Има ли исконскије жеље од стихова:
„Живети крај добре пијаце,
и изворске воде пијаће,
Имати бар једног пријатеља –
То ми је жеља.
Сваког јутра раном зором ранити,
Црним хлебом и сиром се хранити,
За вечеру – чорба од зеља,
То ми је жеља.”
Човек са оваквим обзорјем у доба пилуластих лажи више је него лековит.
Песник и његов род
Почетком 20. века, у селу Заблаћу, после града који је нанео штету његовој имовини, газда Чедо Шолајић тужио је Духовном суду Епархије жичке самог Господа Бога, због пропасти усева. Суд га је позвао на одговорност, због богохуљења, на шта је он одговорио да прихвата парницу, под условом да се тужени појави. Вративши се кући, газда Чедо се тешко разболео, сишао са ума и умро у мукама. „Кога Бог хоће да казни, прво му узме памет”, вели народна изрека.
Прича о овом несрећнику је, на жалост, прича о Србима у 20. веку, о народу који је, заборавивши себе, кренуо у рат против небеског поретка и, сишавши са ума, почео да се спушта у пакао. Наравно, у 20. веку је било, и има их, других и друкчијих Срба, људи меких и милосрдних душа, али су они гинули у ратовима за отачаство и после Другог светског рата били ућуткивани, што будаком, што медијски, од оних других, обескорењених, зидара куле вавилонске. Данојлић се родио и сведочи о таквом времену на начин истинског родољуба (он, на једном месту, каже да је песник по природи ствари родољуб, с обзиром да му је главно оруђе матерњи језик, а они којима се обраћа – људи његовог народа). Шта значи бити истински родољуб, данас? То значи видети мане својих ближњих, њихово безумље, поквареност и лаж, али их волети, упркос свему, гледајући у њима и оно дубље, што се у први мах и голим оком, лишеним љубави, не може уочити. „Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили”, говорила је песникиња Марина Цветајева. У књигама „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију”, „Драги мој Петровићу”, „Година пролази кроз авлију”, итд., Данојлић гледа свој народ из близине и са дистанце, ружи га и грди, подсмева му се и куди његове мане, али присно, рођачки, да би га поново загрлио и пошао с њим даље. У „Муци духу” писац нас подсећа на потресно медијско пуцање по Србима у последњих неколико година, које је проводио у Француској, које га је, уверивши га у чудовишност западне површности и незаинтересованости, поново упутило на његов народ.
У свему што пише, за Данојлића важи античка изрека: „Позван или непозван, Бог је присутан.” У природи, у којој је од детињства похађао његошевску звездану богословију, Данојлић проналази Оца поезије и открива, као у песми „Дуња”, наше небеско порекло. У свету људског лицемерја и саможивости, он је горак и заједљив, и стоји натмурен попут философа Гаковића, наспрам гомиле понете хедонистичким атеизмом пуног стомака. Пратећи, од детињства, како људи секу вертикалу свог постојања, и, одмах затим, једни другима секу главе, Данојлић, на једном месту, поводом књиге „Музеј живих људи”, бележи да је то „сага о нараштају који је, без Бога и против Бога, хтео да на земљи направи рај. Уместо раја, изграђен је најпре Голи оток, а онда све ово лажљиво и подло што се и данас, свуд око нас, у нешто ублаженом облику, свуд одржава”.
Задовољство у тексту
који је писао Данојлић
„Књижевност, као књижевна тема: то је један од перверзнијих видова декаденције и распадања. Какав тужан посао: писати приче о писцима и песме о судбини поезије! Изразито инцестуозна радња, а инцест и промискуитет најављују пропаст врсте”, бележи у свом огледу о крају века Данојлић. Читаоцу је, у таквим околностима најтеже: посматра зачарани круг текста у коме се речи слажу на хрпе, као сиротињски лешеви које, у доба куге, нема ко да погребе. А књижевност затворена у саму себе – умире. И докони писци, ојаловљене уобразиље, измишљају романе који су речници, романе гатарске приручнике, романе укрштенице. А кад читалац узме књигу Милована Данојлића, осећа да тај писац има шта да каже, да то казује слободно, неспутано, да навире из њега и да ће навирати још. И рађа се радост читања, радост сусрета са писцем који је жив и који својом речју оживљава.
Post Scriptum
На крају, у доба очајања, кад су књиге све даље од читалаца, а писци све неспособнији да пишу (то надокнађују обилном продукцијом), сусрет са стваралаштвом Милована Данојлића представља охрабрење: трска која мисли, ма како крхка, преживеће све историјске ветрове и одолеће апокалиптичном ритму садашњице, јер има још увек речи позваних са оном врховном, логосном, кроз коју је све постало.
То је разлог због кога се, и после Аушвица, пише поезија.
