ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВЛАДИМИР ВУЈИЋ, АРЧИБАЛД РАЈС И ГЕРХАРД ГЕЗЕМАН КАО ЗАТОЧНИЦИ БАЛКАНСКЕ САМОСВОЈНОСТИ

ИСКРА на Фејсбуку

Арчибалд Рајс

КО ЈЕ БИО ВЛАДИМИР ВУЈИЋ? Владимир Вујић ( 1886, Београд – 1951, Рио де Жанеиро), коаутор виталистичко – прагматистичког манифеста „Нови хуманизам“ ( са Првошем Сланкаменцем ) и аутор „Спутане и ослобођене мисли“, био је српски философски писац, преводилац и књижевни критичар. Ученик Михаила Петровића – Аласа у области математике и Божидара Кнежевића у области философије, Вујић је еволуирао од следбеника идеја Анрија Бергсона и Виљема Џејмса, преко прихватања историософије Освалда Шпенглера, до усвајања хришћанске мисли и идеологије „светосавља“, као, по Николају Велимировићу, „православља српског стила и искуства.“ Дуго је стајао на позицијама јужнословенског месијанизма, верујући у Шпенглерову идеју о близини „пропасти Запада“ и миленијуму који ће донети тријумф „хришћанства Достојевског“. Био је изразити критичар европоцентризма као својеврсног западног империјализма у култури, залажући се за право јужнословенских народа, међу којима су и Срби, на сопствени духовни развој.

ВУЈИЋЕВ КРУГ Владимир Вујић није био сам ни на домаћој философској сцени. Наши неохуманистички мислиоци, попут Владимира Дворниковића, Милоша Н. Ђурића, Ксеније Атанасијевић, и писци и књижевни идеолози, попут Владимира Велмар-Јанковића и Светислава Стефановића били су сличномишљеници Вујићеви. Они су подржавали једни друге на путу за који су веровали да је исправан – путу културне самосвојности Јужних Словена и Срба. Вујић је, како рекосмо, само две књиге уобличио између два рата – то су Нови хуманизам (са Првошем Сланкаменцем) и Спутана и ослобођена мисао. У првој, он је на трагу Бергсона и прагматизма, а у другој долази до словенско-хришћанске, „донкихотовске“ визије света, која, уместо тријумфа агресивне технике западног рационализма, нуди свечовечанско братство засновано на идејама Достојевског. Владимир Вујић био је и сарадник низа часописа, међу којима се истичу Летопис Матице српске, Српски књижевни гласник, Народна одбрана и Идеје Милоша Црњанског. НАДА У САМОБИТНОСТ Мислилац од кога је Вујић највише научио, и кога је преводио, био је Освалд Шпенглер, који је, својом морфолошко-цикличном представом историје, као и разликовањем културе од цивилизације, дао снажан импулс не само Вујићевом философском ставу, него и његовој књижевној критици, у којој се шпенглеровски појмови, попут „псеудоморфозе“, срећу веома често, нарочито кад Вујић хоће да укаже да је неко дело лишено самосвојности. Владимир Вујић је у почетку био доследни следбеник интегралног југословенства – не толико из политичких, колико из културолошких разлога, сматрајући, попут Владимира Дворниковића, да сви Јужни Словени, укључујући и Бугаре, стварају јединствену културну зону на Балкану.

РАЈС, ГЕЗЕМАН И НАША ПРВОБИТНОСТ Владимир Вујић је био близак двојици немачких „србофила“ – швајцарском криминологу Арчибалду Рајсу, који је учестовао у модернизацији југословенске полиције и умро у Србији, и немачком филологу и етнологу, изучаваоцу Ерлангенског рукописа, Герхарду Геземану, чија је прва супруга била Мага Магазиновић, који је 1914. прешао у православље и био професор Прве мушке гимназије у Београду, да би са Србима прешао Албанију и касније био на челу Немачког института у престоници Југославије. С Рајсом је сарађивао још у Првом светском рату на сакупљању података о злочинима над Србима од стране германског окупатора, а с Геземаном се знао и преводио његова дела. У свом огледу „Источно од модернистичког раја. Српски ’увезени’ антимодернизам у делима Чујте, Срби! Арчибалда Рајса и Црногорски човјек Герхарда Геземана“, Никола Баковић Рајсове и Геземанове текстове о Србима (као потенцијалним обновитељима „уморне Европе“ и онима који не пристају да се помире са Западом на „умору“) наводи као пример међуратног „реакционарног модернизма“. Баковић каже: „У њиховом ’увезеном’ антимодернизму (који је делимично почивао и на наслеђу домицилних идеја словенофила и раних социјалиста), балканске традиције су преосмишљене као потенцијални извор регенерације европског социо-политичког система. Ослањајући се на неоромантичарске идеализације фолклора и ескапистичке фасцинације егзотичним друштвима, ове две ревитализације карактеролошких студија истовремено задржавају многе одлике модернистичког дискурса. Иако Рајс и Геземан деконструишу претходно доминантну слику историјског напретка као еквивалентног европеизацији Србије и Црне Горе, они истовремено конструишу статичну слику српско-црногорског друштва неспособног да еволуира од својих предмодерних корена“. Баковић сматра да су и Рајс и Геземан своје идеје позајмљивали, између осталог, од Бергсона и Шпенглера, враћајући се романтичарској представи о предмодерним друштвима које није искварила цивилизација: „Епистемолошка основа обају текстова почива на хуманистичком песимизму и фаталистичком схватању историје Освалда Шпенглера, који је у свом монументалном делу Пропаст запада формулисао идеју о цветућој руској култури као будућој наследници свенуле Европе, истовремено осуђујући покушаје пресађивања европских модела на друга и другачија друштва. На метафизичком нивоу, дâ се приметити сличност између потраге за српско-црногорском (изгубљеном) етничком суштином и концепта ’животног полета’ (élan vital), нематеријалне силе која се својом стваралачком дивергентношћу опире инволуцији материјалног света (односно тежњи ка хомогенизацији материје). На тај начин, еволуционизмом инспирисани постулати филозофије Анрија Бергсона и Вилијама Џејмса (унеколико слични Леонтјевљевом разматрању о погубности уједначавања цивилизација) у овим списима отеловљују дијалектички однос између сложености састава и једноставности функционисања органски схваћеног људског колектива. Пренесено с поља еволуције на терен историје, окцидентоцентрична хијерархија друштвених форми уступа место вечном гранању дивергентних, али међусобно једнаких култура. Прожимање разнородних традиција очитује се, између осталог, и у Рајсовом комбиновању марковићевске глорификације задруге с идејама руских антизападњака, као и у Геземановом спајању карактеролошке антропологије с ревитализованим визијама ’племенитог варварства’ као алтернативе опадајућој западној цивилизацији. Утицај динарске антропогеографије Јована Цвијића не може се пренебрећи у Геземановом објашњењу горштачких друштвених норми, пре свега у његовом супротстављању планинског племенског менталитета ’припитомљеној’ задружној заједници досељеника у Шумадији и Војводини. Пада у очи и сличност с бергсоновским антиинтелектуализмом Владимира Вујића (који је и преводио Геземана на српски), усмереном ка превазилажењу ’механицистичког рационализма’, као и с идејама Милоша Ђурића о српској култури као синтези истока и запада (метафорички описаној као срастање Дрвета Знања и Дрвета Живота). Слична струјања су присутна и у делима српских књижевника тог доба, попут Милоша Црњанског (Суматра), Растка Петровића (Бурлеска господина Перуна бога грома, Африка) и Момчила Настасијевића (Међулушко благо, Из тамног вилајета, Ђурађ Бранковић), као и у зенитистичком покрету Љубомира Мицића и хипнизму Радета Драинца. Еклектицизам њихове жеље за разарањем садашњице и жудње за непосредним и праисконским водио их је од хипермодерног експресионизма до неоромантизма као бега од модерности, узрокујући ’слом послератне модерне’ на размеђи треће и четврте деценије двадесетог века. Слична чежња за ’одбацивањем очева и прихватањем дедова, оних које су очеви били одбацили’, повела је и ’однемчене’ Рајса и Геземана до денунцијације интелектуализма као нечег бездушног, слабог и декадентног. Тиме су се њих двојица придружила парадоксалној плејади југословенских интелектуалаца који су славили балкански примитивизам као антипод и лек дегенерисаној Европи.“ НЕ ПРИСТАЈАТИ НА „БАЛКАНИСТИЧКИ ДИСКУРС“ При чему, наравно, овде „примитивизам“ значи „првобитност“, а не дивљаштво, што је главна етикета империјалног „балканистичког дискурса“ Запада. Зато је важно запазити: Рајс и Геземан су стали на страну Срба (али и Балкана) управо због свог патоса слободе, не желећи да буду гласници  дискурса моћи и потчињавања једног, духовно и културно самосвојног, простора, који има право на опстанак у свету што би, уместо капиталистичког зверињака, могао да постане колевка свечовечанског братства. Реч је о покушају да се допре до изворног хуманизма, коме су стремили и наши авангардисти и представници „философије живота“. Рационалистички интелектуализам је, из перспективе оних који нису прихватали „балканистички дискурс“ западних моћника, у ствари био метода пристајања на насилну промену идентитета, на вестернизацију као једини пут ка модернизацији, с чим се нису мирили не само Вујић, Црњански, Растко Петровић, Драинац, него ни Рајс и Геземан.

 

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.