ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сумрак логике
(МАЛИ Појмовник Пекићевог романа
„Како упокојити вампира”)
Критичари о Пекићевом роману
По Петру Пијановићу, приређивач писама Конрада Рутковског има задатак да прати „унутрашње механизме Гестапоа”, односно „механизме тоталитарне свести”. Пијановић понашање Рутковског назива понашањем кривца који схвата сву величину свог пада због рада у Гестапоу. Суочен са савешћу, он је болно свестан да је био саучесник злочина. Зато се Адам Трпковић враћа, да би подсетио на себе, убијеног, мада се не може тврдити да је он пука авет савести. Рутковски претумачује прошлост да би доказао своју невиност. То претумачивање се остварује као признавање власти приче над собом. Болест Рутковског је ПОВАМПИРЕНА ПРОШЛОСТ. По Пијановићу, „Вампир” је „лицемерна молитва за спас своје душе”; прича романа је омча око врата SS поручника – апстрактног хуманисте, који није у стању да оствари своје идеале.
Објашњавајући зашто је Пекићев роман назвао сотијом, Михаило Пантић наглашава да у тој врсти књижевног дела нема јасно оцртане фабуле и да много тога подлеже импровизацији. Видећи настанак сотије у институцији „дворске луде”, Пантић наглашава ослободитељску и исцелитељску моћ те институције, која се у сотији јавља као могућност полемике са најразличитијим идејама и праксама људске историје. Лудило Рутковског је, попут Хамлетовог, засновано на хипертрофији логике.
Главни јунак романа је, стога АРИСТОТЕЛОВСКИ СИЛОГИЗАМ. Разграђујући га, осветљавајући његову тамну страну, Пекић, попут свих модерних књижевника релативиста, не нуди решења; он само констатује и сведочи, руга се и плази силогизму. То је дописивање са историјом западноевропске философије чији су покушаји ваплоћења родили комунизам и нацизам. Иронијски коментаришући историју, Пекић опонаша философске дискурсе њених тумача. Стога, у овој прози праве фантастике нема; простор је попуњен додатним логичким закључцима. Појава Адама Трпковића у том простору је ЛОГИЧКИ ДОСЛЕДНА; он се вратио да би довршио диспут са Рутковским; скупа с њим, празним и непостојаним, вратио се и дух Штајнбрехера, који је настанио Трипковићеву утвару. Речју: Рутковски луди јер није у стању да реши хегеловску загонетку. То јест, Штајнбрехерова теза да су СВИ КРИВИ, и Трипковићева антитеза: „Зар сам ЈА крив?” не дају се синтетисати. Дијалектички усиљени марш кроз тезу и антитезу завршава у беспућу помрачења Рутковског. Објављивањем тог помрачења Пекић објављује коначну смрт разума који је на Западу вековима био не само ARBITER ELEGANTIAE, него и живота и смрти.
Пантићева тврдња да је пишчева сотија ругање хиперрационалистичким претензијама на тоталитет изазовна је: тоталитет се улива у идеологију да би постао тоталитаризам.
Господар – роб: субјект – објект
У познатој Хегеловој параболи о господару и робу видимо једно (а после Бекетових Поцоа и Ликија сасвим смо свесни тога): господар и роб су симбиотски повезане индивидуе. Господар је роб свог роба управо зато што се не може сам остварити; потребно је да из другог, „пониженог и увређеног”, црпе своје хипертрофирано ЈА! Тако је роб, на неки начин, господар свог господара. Роб жели да се ослободи само споља: да своје господарење над господаром објави у револуционарном чину самоослобађања. При свему томе, он не напушта систем. Штавише, оснажује га и утврђује. Позната дилема западне философије (игра знана као „субјект или објект, питање је сад”) у ствари је лажна дилема. Објективизовани (Маркс би рекао: отуђени) субјект који себе сазнаје само као предметност рада, друштвеног живота, економије и субјективизовани објект, роба или мишљење (свеједно!), зависе један од другог. Пуковник Штајнбрехер је субјект по преимућству у декартовском смислу те речи. Он је ego cogitо. Али с обзиром на то да своје постојање црпе само из признања својих жртава, из људске масе коју меље логиком неумољивог полицајца, он је роб когиталног. Заточен у ratio, он и друге утамничава у истом. Стрељајући „праве” и „потенцијалне” кривце, он их, на неки начин, ОСЛОБАЂА. Сам, међутим, остаје у тамници. Он, субјекат, јесте он, објекат. Потчињен немилосрдним, леденим наредбама силогизма који се, сасвим природно, за ту прилику дотерао у законе части, дужности и верности вођи и парадно ушао у историју с Хитлеровим брчићима, Штајнбрехер је наркоман тоталитарне рационалности. И као што наркомани, да би што више људи увукли у своје друштво, дају бесплатно дрогу почетницима, тако Штајнбрехер храни Рутковског озбиљним и „опасним” анализама како понашања ухапшених, тако и понашања младог, релативно скрупулозног, SS почетника.
Симболика имена
Штајнбрехер је онај који ломи камење, каменоломац. За њега нема нерешених случајева; постоје само стрељани случајеви. Какав камен ломи SS пуковник? Камен вере, дакако; вере у овострану и онострану правду. А Адам Трпковић је безлични и неми патник средњовековних моралитета, онај енглески Everyman и немачки Jederman о кога се сви спотичу и кога сви газе. Он је човек (Адам) који све трпи (Трпковић), савршени роб из малочас поменуте хегеловске дијаде. Фарсичност Пекићеве прозе овим „провидним” именовањем јунака (који су философске тезе, с мањком миметичког меса на костима) тиме се додатно потврђује.
Курт Гедел
Западноевропска мисао пре Другог светског рата добила је још једну нерешиву загонетку. Аустријски логичар Курт Гедел утврдио је да у сваком логичком систему морају постојати аксиоматска полазишта која се аргументима датог система не могу доказати. Витгенштајн је немоћ мишљења исповедио простом, детињом реченицом: „Оно о чему се не може говорити, о томе се мора ћутати.” Ratio, од схоластике хипертрофиран, потонуо је у мору стида због своје немоћи. Показало се да сваки логички систем почива на вери. Али то није било утешно. Ако у основи логике једне идеологије, каква је нацизам, стоји теза да су Немци виша раса, која има право на „животни простор” по цену истребљења Јевреја, Словена и Цигана, онда логика постаје индустрија тенкова, топова и митраљеза, а силогизми цигле логора Аушвиц. Из премиса, као из лажних тушева у гасним коморама, истиче шиштави смрад отрова. Утопијска мисао, мисао земље недођије, савршена је ако се заборави њен основни аксиом: човек је апстракција (било да је реч о апстрактној јединки – грађанину, слободном, једнаком и брату свију, у чије име су француски револуционари убили милион људи, било да је реч о „човеку ослобођеног рада” кога НКВД ослобађа ГУЛАГ-ом).
Апстрактни Everyman је калуп према коме се сви морају обликовати; одлична прилика за Штајнбрехера. Идеални човек утопије је логораш. Без имена, с бројем, радан, без права да пита, да се чуди, да верује, воли и нада се, изврсно уклопљен у систем, срећан кад добије порцију више. Трпковић је био човек претходног система; да није било демонског кишобрана, он би био идеалан и у наредном систему. Канцеларијски everymen су свагда потребни. Међутим, нацизам је био ватрена, прождирућа утопија: улазећи у њен систем, Трпковић не може да пређе са својих редовних канцеларијских фреквенција на фреквенције SS полиције. Пре но што га стрељају, он је већ мртав. Његово срце је покушало да достигне високонапонску учесталост истражног поступка и згрчило се у том покушају. Организујући фарсу погубљења, велики инквизитор Штајнбрехер, свестан лажи којој служи, разобличава почетни аксиом самог система нацистичке утопије. Претендујући да зна тајну историје, нацизам, који је изградио монументалне кулисе („хиљадугодишњи Рајх”) показује се као образина иза које се кези цинична свест о немогућности коначног остварења смисла у историјском времену.
Признање
Признање, по Штајнбрехеру, не припада свету стварности. То, међутим, не значи да не припада свету објективног, ако објективност појмимо као други пол односа господар – роб. Субјекат (господар) поседује „вишак” себе, а објекат (роб) има „мањак” себе. У празнину, у недостатак онога што припада објекту, може се учитати све што господар хоће. Субјекат (Штајнбрехер, полицајац као такав) има право на учитавање; објекат (Трипковић, Everyman) прима учитано као modus cognoscendi. Изгубивши дотадашњу перцепцију, он се мири с новом, у којој нужно препознаје себе као кривца.
Дакле:
- Преузети ТУЂУ СТВАРНОСТ значи бити лишен себе, немати себе. И Рутковски, хтео не хтео, преузима туђу стварност. Њему је, логиком живота или логиком сотије, фарсе, историјског каламбура, одређено да буде дијалектичка синтеза западне традиције: социјално-хришћанске, дводимензионално хуманистичке, која је веровала у „Свето римско царство” (и утопије типа јоакинизма) и атеистичке, секуларно-просветитељске, која се дионисијски распомамила у Ничеу. Он не успева да себе превазиђе и постаје роб Штајнбрехера: насмејао се када су убијали Трпковића.
- УВИЂАЊЕ СОПСТВЕНЕ КРИВИЦЕ У ОБЈЕКТИВНОМ ПРОСТОРУ ЗЛОЧИНА
И Рутковски је увидео да је крив: пун недоумица, он пада у понор пристајања на злочин. Опет победа пуковника: намећући му своју логику, он га је исцрпео као људско биће и увео га у простор механицистичке апстракције. Рутковски је постао ламетријевска машина. Оно мало савести која није сажежена у свеопштем пожару математички прецизне тортуре осудиће га на лудило.
- ПАВЛОВЉЕВ ПАС
Сијалица која је изазивала лучења пљувачке у мозгу Рутковског (пљувачка – отпор систему, навала субјективности) била је реч ЛОГИКА.
- НАДРАЖИВАЊЕ СВЕСТИ
Вешто, песнички, сањарски, виртуозно, Штајнбрехер је био демијург свести Рутковског. Из ње је најзад шикнуо млаз демонског. Смејући се Трпковићу, Рутковски се смејао себи. Хуманизам Европе признао је своју немоћ пред крвавом тајном историје.
Кишобран
Кишобран је аксиом који припада другом систему; макар за Рутковског. Могао је постати ован који руши тврђаву штајнбрехеровског рационализма. Али његова нада је узалудна: Штајнбрехер је у стању да од тог кишобрана направи још један случај. У полицијском уставу пише да је сваки предмет који се нађе код окривљеног доказ његове кривице. Кишобран је ново зрно прашине око кога ће шкољка полицијске принуде створити црни бисер признања (каква патетична, европско-хуманистичка реченица!). Што се Трпковића тиче, за њега и његову породицу кишобран је усудни знак, омен, артефакт из пакла, доказ да се свакодневица може улити у бујицу непојамних страдања. Па ипак, каквој стварности кишобран припада заиста?
Трипковић је канцеларијски објекат исто колико и Гогољев Акакије Акакијевич. Уредни преписивач аката савршено припада канцеларији. Он је део инвентара. За њега је кишобран чудовиште паклене туђине.
Конрад Рутковски живи у систему западне интелектуалне традиције. Иако поштује војничку дисциплину, поредак и строј, у њему има бар мало од старих добрих француских моралиста. У Адаму Трпковићу он препознаје нешто од првобитно невиног (макар неко невин, несамлевен), нешто од болећивог племенитог дивљака Русоовог. Зато жели да га ослободи. Хуманистичке традиције Европе буне се против окова полицијског есхатона.
Али, као што рекосмо, кишобран се савршено уклапа у систем пуковника Штајнбрехера. То значи да: 1) у свету Адама Трпковића Штајнбрехер јесте чудовишно биће из понора, паклена сила која растаче целину свакодневице; 2) у свету Рутковског, Штајнбрехер је коначни сусрет с „пропашћу Запада”. У свом, пред лудило писаном, тестаменту, Ниче тврди да философира чекићем. Разбијач камена, Штајнбрехер, и философира и дела чекићем.
Дакле, кишобран је откривање силине оностраног зла које ништи све пред собом, растварајући пакленом киселином перцепцију смисла код Трпковића и Рутковског.
Средњовековна схоластика и плитки римокатолички хуманизам претворен у идолатрију ренесансног антропоцентризма пишу нам тајну Запада немирном руком Конрадовом: идеали „ружичастог хришћанства” (Леонтјев), руше се у прах и пепео.
Киша
Роман „Како упокојити вампира” је меланхоличан. У Трпковићевом животу стално пада киша, сведочи Рутковски.
Меланхолија стоји на почетку нововековне западне мисли и учености: гледа нас, окружена књигама, ретортама и математичким прибором с Дирерове графике. У Пекићевом роману је све сиво и суморно: у Трпковићевом – Акакијевичевом шињелу, у челично сивим очима пуковникове логике, у души Рутковског. Меланхолија је сета, сећање на сјај трансцендентног, сећање на Бога, сећање на првог Адама. Меланхолија је осећај индивидуе која не жели да се поклони логици тоталитарног система, али нема своју вертикалу.
Достојевски, који је, у „Записима из подземља”, тврдио да је 2 + 2 = 4 мангуп који пљује на све, уочио је суштину меланхолије као немоћ побуне воље против „кристалног дворца” утопије. Његов записничар из подземља вели да је зао и болестан човек, који мисли да га боли јетра (а средњовековни уџбеници меланхолију су препознали као „болест црне жучи”). Такав је и Рутковски: без снаге да сруши кристални дворац, он утоне у лудило и сруши самог себе.
Додатак већ реченом (за будуће истраживаче)
У својој незаобилазној студији „Бог и познање стварности” (God and the Knowledge of Reality, Basic Books, inc., New York 1973), Томас Молнар настоји (и успева) да открије везу између нововековне философије и гностицизма, као и разлоге због којих је нововековна мисао давала основе за настанак тоталитарних идеологија и пракси.
По Молнару, многи философи своју реч нису сматрали људском речју, него својеврсном тишином кроз коју је проговарала надиндивидуална стварност историје. Због тога, као у хегелијанству, оно што философ открива у процесу мишљења бива примењено на структуру света. Али ако су свет и историја само стадијуми раскривања Апсолутног Духа (као код гностика, који су веровали да је могуће открити скривено јединство света продирањем иза космичких феномена), онда, по Молнару, морамо закључити, „као и хинду-мистицизам и остале езотеријске доктрине, да су и једно и друго утваре, замке за ја, док је само ја замка за Светску Душу”.
Гностицизам философа заснивао се увек на претпоставци да је свет несавршен, а ум божански, и да је свет могуће променити умом. Шелинг је тврдио да у идеалном поретку, неће више бити разлике између „света мисли и света стварности”. Због тога, исцељујући човечанство у океану Ума, Шелингов философ, као лекар, нежним рукама лечи дубоке ране људске свести.
Хегел, исти онај што је тврдио да је све умно стварно и све стварно умно, видео је, као тридесетшестогодишњак, у Наполеоновом јахању кроз Јену тријумф Духа који води стварању јединствене светске државе.
Попут гностика, који су веровали да је Бог одвојен од Своје суштине и може поново бити спасен само ако се разбацане крхотине, ПНЕУМА, заточене у телима, поново сједине, леви хегелијанци су веровали у Бога расутог у човечанству. Тако је Бруно Бауер тврдио да је Бог сви духови који су се игда појавили на земљи, док у Хегелу Он није постао „свестан себе”, а Фојербах је доказивао да је Бог само човечанство. То јест, како је Хегел писао Шелингу још 1795. године: „Нема другог света изнад чула осим света апсолутног ЈА. И апсолутно ЈА јесте Бог.”
По Молнару, циљ субјективистичке философије је „квазимистичко јединство између апсолутизованог субјекта и објективног света и његове историје, јединство које Хегел зове апсолутно знање (Wirkliches Wissen), и које је такође врхунски циљ гностичара”.
У том смислу, за Хегела је Наполеон, као творац пројекта јединствене светске државе, био „откривени Бог”; а за марксисту Ернста Блоха, „значење људске историје је у изградњи заједнице слободе” – и у једном и другом случају верује се у „крај историје”, после кога ће човек постати „постфилософичан” (размишљаће, али ће загонетка историје бити решена).
Снови о „крају историје” почели су давно: следбеници хилијасте Јоакима да Фјоре веровали су у „Завет Светог Духа” и идеалну миленаристичку заједницу. Агрипа од Нетесхајма надао се савршеном друштву којим ће владати људи посвећени у магију, градитељи „религије ума”. Пре Хегела, Ђордано Бруно је, на основу религије Хермеса Трисмегиста, желео да изради заједницу савршених, којој би он био на челу. А Кампанела је „град сунца” замишљао као подељен на седам делова, посвећених „седморици пророка” (попут Мојсија, Озириса и Мухамеда). Њиме је требало владати „законима природне магије у зависности од звезда” (Френсис Јејтс). Овом „ecclesia spiritualis” управља Сунчев жрец, помоћу Силе, Мудрости и Љубави.
Код розенкројцерског идеолога, Јохана Валентина Андреа, у „Опису христијанополиске републике”, говори се о друштву које ће ваплотити интегрално хришћанство, за разлику од садашњег, пуног зла. Државом би управљао „бог”, Велики Метафизичар, кога бира народ.
Све утопије су веровале у безличне људе, слободне од себичности, без имовине. И онда је Хегел закључио да историја престаје, ако је Дух стечен. Молнар зато уочава да је утопија „опис и символ, неко може да каже – мапа, савршеног онтолошког статуса”. А то је претензија прагреха човековог, гордости – покушаја самообоготворења, нестанка свести о томе да Бог и ја нисмо једно по природи, него само у љубвеном општењу. Јер, по Молнару: „Ако предуго и прејако олако узимамо тврдњу да је Бог у нама, предуга присност чини да Његов лик ишчезава. На известан начин ми тада желимо да одемо с оне стране Бога, с оне стране самих себе који смо Бог – не само владајући у уређеном космосу који нам је претходио, него стварајући космос у складу с унутрашњим поретком. (…) ‘Врата перцепције’ се широм отварају и личност се губи у самопосматрању, или, што се своди на исто, зија право у ништавило.”
А то се десило Рутковском, зар не?
1993–2006.
