Владимир Димитријевић: Стопама заветних песника – Милан Ружић признао Косово

ПРИЧА ИЗ СРПСКЕ ЛЕКТИРЕ

 

Бранко Ћопић у причи „Млин поточар“ наводи како се његов деда Раде, кад му је умрла супруга, исповедао – млину у коме је млео жито:“Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем. Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију. Крио је, у ствари, своју тугу, а већ на страну то што је мало и присрамотно да озбиљан човјек жали за женом. Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна. Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина. Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка. Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, Бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује. — Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати … И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом. Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом.“ Тако је писао Бранко Ћопић о своме деди.

И о дедином млину који меље и теши самотног удовца.

Млин утешитељ. Треба нам и данас, а нема га.

Или га ипак има? 

ОПАСАН ЈЕ ТАЈ РУЖИЋ

Има га, има.

Ко млин тражи, налази га.

Нарочито ако је песник.

Рецимо, Милан Ружић има свој млин. То је језик српски, и у њему поезија. Мудрац стари, меље мливо битијно, позива, дозива, одазива се, точак се равномерно окреће, нешто долази, неко пролази, а све време сипи брашно речи, красних речи овог језика…У свакој од њих по једна утеха за неутешно доба. Ружић, код свог млина – манастира, чека да се речи јаве, да му кажу да је готово брашно за белу погачу ( само да се намаже кајмак, онај епитетски, онај метафорски, онај анафорски, онај хиперболски, и ономатопејски, па да потекне сунчана сладост) и брашно за бели качамак ( не жуту београдску паленту, него бели, драгачевски, са млеком, сиром и опет кајмаком )…И он приступа. Па каже:“Ставио сам те у прозу не бих ли те понизио како би дошла да ме тражиш и изнудиш извињење! А ако те тада видим, оковаћу те у стих тако да никада више побећи нећеш, нити ћу те ја чекати сам и озебао на оној стени у шуми мислећи о томе како ти је Халејева комета одувек била важнија од свега, а само стих пречи од тога! И како да те не волим кад си таква – песмо моја?!“

Песма од белог брашна српског језика, неба које је непце.

Млин, мливо, мељава – а тек матични млеч и матерња скаска…Опасан је тај Ружић. Уме са речима.

Само да, као многи уклети песници, не самеље код Ћоса…

Зато се ваља пазити. Има један Ћоса у многим млиновима.

Нарочито по Србији.

ИЗМЕЂУ КАРАЂОРЂА И КАРАЂОЗА

 

Десетерачки обдарен, Милан Ружић је, из времена Карађорђа, у коме су његови Драгачевци, попут проте Гучанина, били под великим стегом слободе, некако стигао у епоху Карађоза, у коме смо сви под влашћу Утварника, па Ружићева књижевност настаје у недоба кад се мешају страва и смех.

Тако он пише: нежно и језно. Чежњиво, каткад језиво.

У његовим песмама у прози има и светаца и Раскућина. Има муња летњег Аранђеловдана, и има хтонских њушки из подземља душевног и политичког. Не би их било у политици да их није било у нашим непокајаним душама.

Обележен је Ружић усудном Јелицом, чије име, кажу историчари, јесте посрбљено Sancta Elias, планина Светог Илије. Од византијског доба, на њој су цркве и црквишта летњих, огњених празника – Огњене и Благе Марије, Светог Илије и Светог Пантелије. Милан Ружић је песник за говорење. Гласно и шапатом, али говорење: јер његова реч, ваљда од летњих празника, пропламсава кад се каже. Кад је он каже слушаоцима. Ружић не признаје свет који се срушио пре његовог доласка, али зна да се и са рушевина може певати. Ружић је Орфеј на рушевинама Српства и Човечанства.

Зато му ево једна српка полупесма, на дар.

Узалуд је Будим

Милану Ружићу

У Будиму граду чудно чудо кажу…

Игра коло под Видин…

1.

Од Будима до Видина

Игра коло Све светлина

Од Видина до Будима

Побратим до побратима

И будимка родом рађа

Обла зарна Ноју лађа

Некад беше Није више

Живе жеже гром без кише

Трулежи се црне стидим

Залуд Будим и с њим Видин

2.

Од Будима до Видина

Трокорак је српског сина

Од Видина до Будима

Српска мома завет има

Некад беше Више није

Са гробља сам Из Србије

3.

Од Будима до Видина

За три шмрка кокаина

Од Видина до Будима

Душа за храм хероина

4.

Од Будима до Видина

Уранијумска прашина

5.

Од Видина до Будима

Нема нас чак и кад нас има

6.

У Будиму граду

Светлост нам украду

Ожиљачни Видин

У памћењу бриди

7.

А Милан Ружић каже:“Толики смо“.

СУЗЕ НА ВЕЛИКОМ ВАШАРИШТУ

 

Јерусалим. Велико вашаршите, на коме врви врева. У једној богатој кући гозба, па се скупило племство; причају о разном, од римског ропства до Пилата, док музика свира и шири се чулни опсег расположења. Главна тема окупљених је појава необичног човека у Палестини. Препун љубави према ближњима, народ смерно поучава, све Мојсијеве законе је потчинио законима љубви, проповеда праштање и узвраћање зла добрим. Слепима дарује вид, подиже болесне са одра, раслабљенима и хромима враћа снагу. Не тражи ничије похвале, свима пружа благу руку. Богом изабрани проповедао је са оне стране Јордана, а сад је прешао на ову. Прате га ученици. Тако причају докоњаци на гозби, али се не усуђују да хуле. Чини се – о Новојављеном не сме тек тако да се трућа. Са њима пирује и јавна блудница, млада и лепа, богато обучена и украшена, која се никог не стиди и коју прича о Христу раздражује. Није она пука уличарка, него се подаје за жежено злато. Мушкарци је гледају са жељом. Каже да нема никог на свету ко ће баш њу натерати да обори поглед, па ни тај новојављени учитељ. Одједном, усред гомиле, појављује се млад мушкарац онострано лепих црта лица;  не личи тај на обичне људе, него на анђела који се на страни Божјој борио против сатанине буне. Жежено плаћена, ожежена бесом, изазивачица Оностранства се прво постиди пред њим, али, сетивши се свог обећања, стаје пред младића, и дрско му каже да њу неће смутити сетни смушењак што је четрдесет дана постио у пустињи. Каже дрзница да верује само вину и пољупцима, и додаје, опијена својом одважношћу, својим облинама без премца, да се, ето, пред свима, смеје његовој чистоти. Ха, ха, ха!

Међутим, изненада сазнаје да пред њом није Христос, него његов омиљени ученик, Јован Богослов.

Тада наилази прави Христос, око Кога се двоношци окупљају да би слушали проповед. Двоношци, слушајући Га, постају крилати, виши од самих себе. Спаситељ је једноставног и скромног изгледа, али су Му очи такве да их нико никад није сагледао. У Његовом лику нема ничег што би импоновало прашним, увек незаситим, чулима – пред нама је премудра Једноставност. Чак и они великаши на пиру су смерно заћутали. Не улазећи међу весељаке, Христос је с тугом погледао једино ону дрску девојку. Тај поглед, као луча, обасјао јој је душу до крајње дубине. Све што је крила, сваки преступ који је починила, појавили су се пред савешћу са пуном снагом и ужасом. У Благом Погледу она је видела и казну која је чека јер је увредила љубав, али и милосрђе које јој се нуди. Из њених руку је испала чаша, и блудница је, дрхтећи, ничице пала пред Христа.

Устаће, знамо, кћи Господња. И кренуће путем покајања.

Ово је, препричана, песма руског романтичара, Алексеја Толстоја,“Грешница“. Али ово је и песма о односу сваке људске душе према Богу, а нарочито душе уметника,  песника, који често, због сујете, постане блудница, па више не зна ни ко је, ни шта је.

Колико је песника остало без себе јер су хтели да се допадну другима, а не Ономе Ко их је обдарио зарењем Праречи.

Песници лако постану блуднице зарад славе овог света.

И изазивају Оностранство, да покажу како се ничега не боје. И како троше речи као да су тантузи, а не иконе Логоса.

А Суд ће доћи. И пакао постоји.

 

ЧУВАЈ СЕ, РУЖИЋУ

 

Наш познати дисидент, потомак руских емиграната, Михајло Михајлов, у комунистичкој тамници пише „Ненаучне мисли“, од којих једна указује на праву природу вечних мука:“Пакао. Душевно преживљавање у паклу се може упоредити с осећањем проститутке при сусрету с вољеним човеком. Тако ће бити после смрти. Сажаљење према себи и гађење према себи. Осећање кривице и „зашто нисте веровали?““Нигде те било није, чекао сам те…извесно време…““Зашто нисам веровао?“То је главно. Пакао“.

Милан Ружић настоји да избегне тај пут.

Да не користи дар речи за блуд вербализма.

Да одмери како словесност налаже.

Јер песма је стварност, није ријалити.

Чувај се, Ружићу. Нека ти свака реч буде икона, а не плакат. Буди храмовни, а не естрадни песник.

Не брини: и у храму може да се пусти глас, народа Божјег ради.

А на стадиону се песма не чује од навијачке буке.

Сећај се песме Алексеја Толастоја, млади пријатељу.

Да би био и остао свој.

Само ко је свој може бити наш.

 

ДОК СМО У ГРЕХУ, НИСМО СВОЈИ

Не постојимо.

Милан Ружић нас подсећа:“Треба немати образа па бити нечији, а човек си и имаш име и презиме. Они више нису битни, јер не одређује човека ни име ни презиме, већ припадност туђим именима и презименима. Када неко одговара чији је, онда је огрезао у идолопоклонство. Ако каже ко је, онда је он онај којег је Господ начинио по свом лику. Човек који се одређује тиме чији је није човек, него својина.“ Уосталом, по песнику:“Чији год био, никада неће бити свој. Коме год припадао, вазда ће пропадати. Колико год деловао срећан, фасада ће се ољуштити. Испод онога што изгледа као човек крије се обични привезак с именом газде на њему.Такви људи не постоје.“

Мада би, можда, да нас убеде да није тако.

И мада имају све таблоиде и телетабисе овога света.

А постоје, рецимо, они којих у таблоидима нема.

Монаси на молитви.

( Они естрадни се виде и у таблоидима, али им живот не бива жизан, а бива им битије – јастије и питије ).

Потребни су нам монаси који се не виде иза завесе водопада – својих суза.

И њих тражи Милан Ружић.

 

МОНАШКЕ СУЗЕ ЗАЛИВАЈУ СВЕТ

 

Сузе су вода живота, каже у „Бескрајној причи“ Михаил Енде. А монаси су људи који су, видевши како свет лежи у злу, отишли да плачу. У свету – авети, у коме је суза све мање, и у коме све више људи мора да у очи ставља вештачке сузе, набављене код офталмолога, такви ишчезавају, и пустиња се шири. На сузама монаха почива планета, каже Милан Ружић у запису „Кад монаси плачу“:“Кад монаси плачу, они плачу због нас. Ниједан монах никада није плакао због себе, јер он као он ни не постоји, већ кроз Бога живи нешто што доживљава као себе. /…/ Кад монаси плачу, сузе се сливају низ дрвеће. Цуре кроз мравињаке, растерују таму и росе душу оних који нису ни знали да је имају. Није киша киша, нити су реке реке, а најмање су мора мора, и то слана. Све су ово монашке сузе, тешке и вечне као и црнина којој су се заветовали.“

Ко не плаче, није монах, макар имао мантију и бројанице.

Ко стално плаче, монахује срцем што гори љубављу за сав свет.

САЖАЛИТИ СЕ НА БОГА

 

Бога сви за нешто оптужују – те свет није уређен како треба, те човек је испао лоше, те допушта патњу невиних, на све стране ратови, суров је у Старом Завету, Исуса пушта на Голготу… Али Милан Ружић је према Богу осетио најчистије људско сажаљење. Антропоморфизовао Га је детињом искреношћу…Оног детета које је, као и свако од нас, свашта радило, а за којим је Отац тајно плакао, и детета које је, једног дана, осетило срамоту. И у речима молитве „Како да не верујем у Тебе, Господе“ искрено исповедило:“Једини си Отац којег су деца вазда издавала, продавала, одрицала га се, пљувала, унижавала и кажњавала својом невером или мржњом, а Ти си им остајао Отац, волећи их и праштајући толико да Те сва наша љубав, љубав деце која Те воле и славе, не може довољно напојити колико су Те они истрошили! /…/ Како да у Тебе не верујем, Господе, када си Ти највећи међу верницима? Више ти верујеш у нас, него што смо ми икада веровали у Тебе! Веровао си у нас и када смо лагали, када смо крали, када смо ратовали, када смо убијали, када смо силовали, када смо палили, када смо варали, када смо рушили, када смо зид неделима својим дизали између Тебе и нас! /…/Како да у Тебе не верујем, Господе, када си ме Ти створио и чуваш ме колико нико други? На сваку моју сузу, Ти си три своје исплакао! На сваку моју непреспавану ноћ, Ти си још три пробдео! Сваку моју грешку, Ти си три пута исправљао, јер ја нисам могао без Тебе! И откуд нама право да се Теби жалимо, Господе? Откуд нам образа да против Тебе причамо? Откуд нам храбрости да Те залуд спомињемо? Откуд нам толико дрскости да Те у псовке стављамо? /…/ Мало нам је што све на свету прездравља и зараста осим Твојих рана! Колика је само Твоја жртва кад си Ти вечити страдалник у овом свету у којем сви заслужују такву судбину осим Тебе…”

Са оваквим схватањем Бога и човека, света и свог народа, Милан Ружић је на озбиљном путу ( који је, скоро увек, врлетна стазица ) да постане заветни песник у стопама Његоша и Његошевих стопаника.

ОТАЦ И ЗАВЕТОДАВАЦ

Његош је Бог доживео као моћног Песника, Који је „творитељном зањат поезијом“, а Ружић пада на колена пред Напаћеним Родитељем, Коме, чим нам да џепарац,  залупимо врата да не гледа на шта га потрошимо. И коме се подсмевамо оним: „Без невоље нема богомоље“. То јест, кад нам је лепо, нећемо да знамо за Оца; кад се излупамо и пролупамо:“Тата, татице!“ А Он чека.

Чека и прашта.

Али, не прашта неопростиво – напуштање човештва у име трбушине. Издају Завета у име тридесет сребрњака.

Пред Оцем има покајања блудног сина.

Са Богом Завета нема шале, непокајани!

ШТА БИТИ, МИЛАНЕ РУЖИЋУ?

А Ружић:“Како шта бити? Бити  косовски заветни песник.“ И у праву је. Јер Косово је све што имамо: и земља, и језик, и литургијска молитва, и пад, и покајање. И највећи доказ да смо Божји народ – пошто смо стално под претњом истребљења. Божје народе треба истребити, знали су сви који су нам хтели нестанак, не само Хитлер. А ипак живимо.

Страдамо ми због својих грехова, наравно; али наши непријатељи, који служе као оруђе казне Божје ( Његовог педагошког повлачења да бисмо примили плод онога што сејасмо са ђаволом ), против нас не ратују због наших греха, него због онога што је Христово у нама. Против Српског Завета.

Јер, Завет је јачи од греха. И диже нас из прашине самозадовољних двоножаца у крилатост, ка вечности усмерених, крилатника. Као што каже историчар Милош Тимотијевић, излажући мисао Жарка Видовића:“Узор за хришћанске „Заветне заједнице” био је Израиљ и Јевреји као „изабрани Божји народ”. Историја народа који је прихватио „Завет” доживљава се као континуитет једне заједнице у њеној идентичности (самоистоветности) сачуваној кроз време која не припада категорији овоземаљског времена. У питању је осећај „вечности” која је „присутво Бога, литургијско догађање којим је време превазиђено и преображено у историју”, јер се размишља о Спасењу. Према оваквом схватању Србе као „Заветну заједницу” обликује саосећање историјске свести и континуитета од Светог Саве до савремених дана, и у будуће до Другог доласка Христовог. Смисао „Завета” (Косовског, Светосавског) је у опстанку нације и човекове личности у нацији као Цркви. Историја се доживљава као чување заједнице, да у сили своје вере и у свом идентитету опстане до Другог Доласка Христовог, као својеврстан „предукус Вечности”. Зато је „Светосавски Завет” заједница крштених Срба са Васкрслим Христом у Српској аутокефалној цркви, као што и сваки други крштени народ има од „Бога му даровани Завет”, који је живи савез са Богом. Прихватање такве заједнице значи и саосећање са заслугама и кривицом предака, затим и спремност на жртву као облик надвладавање смрти. Човек у нацији својом вољом чува заједницу кроз своја дела, жртве, подвиге и самосазнања. Жртвом датом за опстанак заједнице не губи се ништа. Она се приказује као облик превазилажења индивидуалност и потврђивања личности осећајем присуства историјске заједнице у себи, условом њеног опстанка у времену, јер је у питању солидарност и континуитет међу генерацијама, умрлим, живим и будућим. Такав однос према заједници створила је, чува и преноси православна црква, при чему се епско–јуначко–осветничко схватање нације доживљава као искривљење „Завета”, и помрачење хришћанског схватања заједнице. Према овом схватању Срби су са Светим Савом позвани да постану морална црквена заједница, која није ни државна, ни политичка, ни ратна“.

Него ПРАЗНИЧНА, ПЕСНИЧКА, СЛАВЉЕНИЧКА, баш како о томе казује највећи егзегета Његошев, видовити Видовић.

 

ПОНОВИМО, СА ПЕСНИКОМ

И зато Милан Ружић кличе:“Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска. Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу! Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане! Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму!“

Признајмо Косово заједно са Ружићем. Никад се нећемо покајати.