ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: РАЗМИШЉАЊА СА МЕЋАВНИКА/ О ЈЕСЕЊЕМ КРСТОВДАНУ 2020. ГОДИНЕ (1)

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Искра

ЧИЊЕНИЦЕ

Дрвенград, на Мећавнику, у Мокрој Гори, место је које је створио редитељ и књижевник Емир Кустурица. То је насеобина ”динарског типа”, начињена од дрвених кућа са Таре, преуређених по савременим потребама, туристичко насеље са четири ”звездице”. Кустурица је 2005. године добио Европску награду за архитектуру „Филип Ротије“ за Мећавник, у коме и данас живи. Улице Дрвенграда носе имена по познатим режисерима, писцима, спортистима и романтичном лику једног побуњеника.

Први систем за вештачко оснежавање у Србији, имао је Мећавник, на свом Скијалишту ”Ивер”, које се налази на истоименом, другом по висини, врху Таре. Мећавник има и свој хелиодром.

Дрвенград се снабдева из сопствених извора – у шталама се гаји аутохтоно „гатачко говече“, које производи млеко, а воће и поврће се узгајају на њивама и у пластеницима који припадају овом насељу.

У дрвеним кућама Мећавника на располагању су бежични интернет, све врсте комуникација оптичким каблом, бежична телефонија, кабловска телевизија, електрична енергија, водовод, канализација…

У оквиру овог простора одржавају се и фестивали, од филмског „Кустендорфа“ до класичне руске музике, „Бољшој“.

Геополитичар Миломир Степић говори о „Кустурица – моделу“ као могућем начину ревитализације српског села:“Шта је суштина Кустурица-модела? Прво, потребни су лична харизма, оригинална идеја, челична воља, вера у успех, спремност на ризик сопственог финансирања, одсуство комплекса монденског и урбаног живљења по сваку цену и „живци као конопци“ да се издржи надгорњавање/…/ Следећи изазов је проналажење погодне географске области и конкретне локације. Кустурицу је „Бог погледао“ и кроз облаке му упутио сунчев зрак на малени плато будућег Дрвенграда. То је лепо, чисто место, довољно близу и довољно далеко од друмске саобраћајнице и бивше „ћирине“ пруге Ужице – Вишеград, као и туристички атрактивних Златибора, Таре, Дрине… Изградњом луксузног етно-хотелског комплекса, а потом и осталих садржаја (Шарганска осмица, скијашки центар, парк природе, нешто удаљенији, али комплементаран Андрић-град…), уз бројне, неке чак и светски значајне манифестације, постигнуто је не сезонско, већ целогодишње функционисање и самоодрживост. Коначно, ангажовање локалног становништва ради производње и понуде аутохтоне „здраве хране“, сувенира „народне радиности“ и услужних послова, те довођењем стручнијих кадрова са стране, отворена су нова радна места, заустављено је одсељавање и читава околина је оживела. Ето уџбеничког примера успеле „ревитализације сеоских, планинских и пограничних подручја Србије“!»

фото: Искра

Лепо размишљање…Још кад бисмо, поред Дрвенграда, имали и државу, мој господине Степићу…Али, наша судбина је, што се државе тиче, судбина рибарчета из Радичевићеве песме «Циц!» Дечачић у чуну снива:»Он хитнуо удичицу, рибицу је стек`о, метнуо на жеравицу, па је тако пек`о!» Међутим:»Чун се љуљну, он се трже – оде санак пусти!»

Ипак вреди сањати државу. Ако је, једног дана, заиста будемо имали, можда ћемо моћи да применимо «Кустурица модел» за ревитализацију српског села.

Зато, макар за промену, није забрањено примењивати стваралачку уобразиљу на Мећавнику, и жмиркати, жмиркати под благим сунцем…

ЈЕСЕЊИ УТИСАК

Лепе ли ране јесени дрвенградске…Дани као из доба кад су комшинке сатима биле на кафи једна код друге: одеш у госте, домаћица у суседној бакалници купи сирову кафу, испече је, самеље у воденичици, па онда кува…А док то траје, слатко се прича…И време се лењо вуче, меандрира, као Црњанскова реченица у првим «Сеобама»…Ваздух до Мећавника дотиче као поток пун ситних планинских пастрмки; сунце зари, а не жеже. Жмиркаш, и опет жмиркаш, збуњено блажен, као сужањ кога ослободе, макар привремено, из «азачке тамнице», као дервиш из «Бановић Страхиње» кога је Нетко Бјеше хранио и појио, и на сунце изводио, и на крају га пустио на вересију, да донесе откуп, ако има одакле. Тако ти све прија…

У насељу дрвених кућица, осликаном наивним представама света који је, у надама «апсолутних почетника» постојао пре отприлике седам деценија, међу старим аутомобилима који су били нечији сан, а сада одмарају од брзине прекривени невидљивом маховином сете, са црквицом Светог Саве која нам каже ко смо и куда треба да идемо, уз сва обећања «спорта и разоноде», док у кафићу и ресторану, на полицама, али као у безваздушном простору космичког брода, лебде књиге Кустуричине отворене библиотеке – чекају да их неко прелиста – осетим се, наједном, као у песми «Жагубица» Милована Данојлића, стихованој визији који ме прати још од детињства:

Где си, о где си, лепа дангубице,

Па да отпутујем до Жагубице!

Ах, нико не зна шта човека

У Жагубици може да чека!

Кад је јануар и кад је зима,

Тишине тамо много има;

У главној улици, у кротко вече,

Можеш гледати како све тече:

Два милицајца, као два брата,

Шеткају, и ноћ се полако хвата.

Ђак са књигама, коњ пред бичем,

Лампа што светли ником и ничем.

Мали аутобус у седам сати

Оде, да се никад не врати.

Једног дана ја ћу, збиља,

Доћи до тог коначног циља,

И проводити лета вечита

С књигама које нико не чита.

фото: Искра

Ето, то је замка за моју узнемирену свест: веровање да Дрвенград може постати трајно стање, права Жагубица, у којој ћу заиста „проводити лета вечита/ С књигама које нико не чита“.

А и узео сам књиге, које читам у соби где сам одсео, а праве цитате преписујем у свеску.

СА КЊИГАМА ДРВЕНГРАДСКИМ

Покојни Кијук је говорио да људи траже књиге, али и да књиге траже људе.

Тако је било и овог пута. Носим у собу, са ресторанских полица, неколико наслова. Крсто Пижурица:“Жена у Његошевом дјелу“ – нагласак на сестри Батрићевој, чија трагична смрт буди главаре, који су се „скаменили, кам им у дом“ и на баби „вештици“, коју Турци уцењују да иде међу Црногорце и завађа их лажним вестима, као претеча СиЕнЕна. Шијанови „Разговори око филма“ – „Ко то тамо пева“, нихилизам преливен пенушавим смехом што га производе наши најбољи глумци…Први број часописа ЛИК, издања Андрићевог института. Борислав Пекић – „Тамо где лозе плачу“ ( размишљам о чињеници да наш највећи космполита, аутор „Писама из туђине“, није, што би рекли Хрвати, „обљубљен“ међу другосрбијанцима, због тога што никад није хтео да се одрекне свог народа и његове будућности, јер је сматрао да демократија није самомржња)…Франц Кафка, „Снови“ ( чека ме, ако буде живота и здравља, писање текста о ониричном кафикијанском свету у који нас је, са свом могућом арбитрарношћу, бацила „коронократија“, па се, у Србији, на хиљаде њих окупи на „незваничкој“ Купусијади у Мрчајевцима, а у школу, са маскама у ходу до клупе, може да иде само половина ученика, и не сме хорски да се пева – да се не шири вирус )…

С нарочитом пажњом прелиставам „Држање за ваздух“ Здравка Шотре –  лепршаво, лагано, али…Има да се прочита и шта се крило иза кулиса. Рецимо, серија„Више од игре“ жестоко је критикована, у доба „социјализма са људским лицем“, због величања духа грађанске Србије, и представљања образности српске паланке, њене људскости и антинацизма ( а Константиновић је, наравно, јасно показао да из наше паланке проистиче „српски нацизам“, па се „Више од игре“ није уклапало у шему ).

СУСРЕТ СА ИСИДОРОМ ЋУКОВИЋЕМ

У Кустуричиној отвореној библиотеци нађем књигу Исидора Ћуковића, који се дуго бавио страдањем Срба у аустроугарским логорима у доба Првог светског рата. Драгоцена студија, објављена 2008. у Београду, суочава се са аустроугарским заробљеницима у Србији. Ћуковић, на основу докумената и мемоара – између осталог, и заробљеног аустроугарског „часника“, потоњег Павелићевог доглавника, Милета Будака, бележи:“Србија није имала аустроугарски систем смештаја заробљених у логорима, у потпуној изолацији од живота изван логора. Није било тортуре и ускраћених права, слободе и хране, као у Аустроугарској. У Србији је већина аустроугарских заробљеника била смештена у касарне српске војске, која се налазила на фронту, и уживала већа права и слободе од оних предвиђених Хашком конвенцијом“. И још вели Ћуковић:“У Србији, заробљеници никада нису били лишени основних права и слобода – као што су то били српски заробљеници у аустроугарским логорима. Места становања била су им увек на здравом и оцедитом земљишту. Услови за здрав живот били су им обезбеђени. Никада нису гладовали, осим при преласку преко Албаније“.

А Катарина Клара Штурнценгер, Швајцаркиња на хуманитарном послу у нашој земљи ратног доба, у књизи „Србија у рату 1914 – 1918“ о заробљеним аустроугарским војницима пише:“Сваки је дневно добијао килограм хлеба, добру супу и парче меса. Хране је било сасвим довољно“.

И још:“Искрено речено, не верујем да се ма где у свету са заробљеницима поступа тако као овде“.

О овоме ни речи у српским уџбеницима историје. Ипак би је морало бити. Да се зна да нисмо били злочници према заробљеном непријатељу. Као професор књижевности једне гимназије „у унутрашњости“, у крају који се толико жртвовао за слободу Србије, имам пуно право да о томе мислим и говорим. А зна се коме смета свака светла чињеница из наше прошлости.

ШТА ИМ СМЕТА У НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Грађанистичка перјаница, Весна Пешић, још је 1994, у огледу „Ратничке врлине у читанкама за основну школу“, упозорила да се у нашим читанкама „неумерено глорификује ратно јунаштво, насиље и смрт као ЈЕДИНИ начин да се очува слобода, и то с намером да се створи АУТОМАТСКИ ПОЗИТИВАН ОДНОС ПРЕМА ЖРТВОВАЊУ ЖИВОТА ЗА ДОМОВИНУ“. Анализирајући примере из наших читанки, Весна Пешић уочава да „мировна опција“ Мајке Јевросиме у песми „Орање Краљевића Марка“ губи пред „ратном опцијом“ њеног сина; да је васпитно скоро штетан и опис борбе у „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића… Засметао је и одломак из текста „На Кајмакчалану“ Душана Костића јер испада да „кости и гробови“ одређују шта је чија територија; нарочито су штетни „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја по коме су гробови колевке нових прегнућа. Весна Пешић указује чега се морамо клонити ако хоћемо да се „евроатлантски интегришемо“:1. Неизрецивог јунаштва које „сурово уништава непријатеља“ и пева док пати (пример је епска песма „Мали Радојица“);2. Смрти као извора живота и страдања као услова народног опстанка и подвига;3. Стицања славе и части код нас и у свету путем страдања; 4. Памћења пораза и полагања завета да ће пораз бити освећен и претворен у победу (Милан Ракић је, у песми „На Газиместану“, нарочито опасан.) 5. Називања себичношћу и кукавичлуком дилеме да ли да се гине за отаџбину; 6. Идеје да су наши ратни порази последица неслоге и борбе са јачим непријатељем.

Иза страха од спољњег непријатеља, сматра Весна Пешић, „прикрива се још једна, неизговорена вредност: офанзивност и територијални империјализам који се покривају тобожњом оданошћу основном, дефанзивном интересу државе и народа да опстану“. Ево опет Срба као могућих хитлероваца: „Знак једнакости између жртвовања живота и патриотизма је толико пренаглашен у нашим уџбеницима као да између појединца и национално-државног колектива не постоји никакво посредовање у виду власти која најчешће сама одлучује о рату и сама дефинише рат као праведан (ослободилачки или одбрамбени), чак и када он то није (на пример, Хитлерова Немачка је водила рат за „легитимни животни простор“).“

Што је Весна Пешић писала 1994, данас се спроводи. Избацивање културно – патриотских садржаја из наше лектире и из читанки обавља се по плану и програму. Ко друкчије мисли, у дубокој је заблуди. Али, не смемо се мирити са таквим процесом.

Тако, читаоче, из библиотеке на Мећавнику, долећу књиге и идеје. Ако, после доброг ручка или вечере, коју нуди полетна послуга, не заспиш. Ипак, пробај да не заспиш  – попиј неку кафу, проштај по ноћном ваздуху, полакоми се, као у младости, за знањем које те чини вишим од затеченог себе, пожури, као мали Ћопић у „Походу на Мјесец“, за звездама које само што ниси додирнуо – и читаћеш. Нећеш задремати, не брини.

Утопија, дакле: вечите јесени на Мећавнику с књигама које нико не чита.

И ЈОШ

Силазак до Јатара. Станица реконструисаног „ћире“. И ту време стоји, ветрић се претвара да је на свету све у реду. То несрећно време, које нас прождире…Познати физичар Вајтхед писао је: „Посреди је то да је у прошлости временски распон значајне промене био знатно дужи од временског распона појединог људског живота. Тако је људски род обучаван да се прилагођава устаљеним околностима. Данас је тај временски распон знатно краћи од распона људског времена, следствено, наша обука мора припремати људе да се суочавају са новином околности“. У раном Средњем веку, и на Западу и на Истоку, на зидање храмова и кућа могло се трошити неколико векова – мирно смењивање поколења било је саставни део погледа на свет. Није било журбе. Река времена је текла тихо и лагано.

Зато кад дођеш на Мећавник или сиђеш у Јатаре чини ти се да нигде не мораш да стигнеш, и да си, с пуним правом, стао. Не требе се померати. Оснажи те, мало касније, и сусрет са храмом Светог Јована Претече, златословесно осликаним, уроњеним у цвеће,  поред кога је лековити извор…

Али…

Морамо се вратити. Поремећај који су направили је такав да свет више никад неће бити исти.

(Крај првог дела.)

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

1 коментар

  1. Ljiljana Kuzjak каже:

    Sve sto nigde nema ima kod Kuste….Sve najlepse i najbolje. Covek je jednostavno carobnjak! Blago zemlji i narodu koji ima Emira Kusturicu!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.