Владимир Димитријевић: О Ричарду Беренгартену или Не само Хандке

И не само Хандке

У марту 2019. године Петер Хандке посетио је Србију. Сетио се страшних дана бомбардовања 1999, и подсетио све нас на храброст и честитост с којом је устао у одбрану смисла у данима НАТО апсурда, вештичарски спровођеног над овом земљом. Том приликом, изашао је и један текст у „Политици“, који је Хандкеову посету укратко описао. (овде)

Госпођа Вера В. Радојевић, преводилац са енглеског, прокоментарисала је „Политикин“ чланак: „Пуно поштовање и вечита захвалност господину Хандкеу, али први инострани интелектуалац који је одмах по бомбардовању писао британском Тајмсу, а потом шест узастопних дана свој револт објављивао управо у Вашем листу, јесте светски признат песник Ричард Беренгартен (Бернз), [Richard Berengarten/Burns], редовни члан УКС-а, једини страни песник који је описао сву патњу ђака и нашег народа у својој књизи „Плави лептир“ и зато проглашен почасним грађанином Крагујевца. Иако познат, награђиван и признат у свету не само на енглеском говорном подручју него и награђен првом наградом у Кини, зар нема неког да се досети да би и његова реч могла далеко да се чује? Мене је срамота како олако заборављамо своје истинске пријатеље.“ (овде)

Иначе, госпођа Радојевић је одани преводилац Беренгартенове поезије на српски језик.

Заиста: зар смемо да заборавимо такве своје пријатеље?

Наравно да не смемо. Зато и пишем.

Лични разлози

Био је крај осамдесетих година прошлог века. Песника Ричарда Беренгартена упознао сам док је још био Ричард Бернз, и док је путовао по нашим крајевима, организујући, између осталог, и песничке радионице за децу, на којима сам се, као средњошколац из Чачка, који је „петљао“ са стиховима, обрео и ја.

Били смо у живој преписци, он ми је нудио узорну лектиру, а онда је живот пошао по своме, и тако сам се, као да се нисмо ни срели, од свог драгог кореспондента удаљио. Да бих, недавно, сплетом низа околности, везаних за године у које сам ушао, поново открио великог песника и пријатеља наше патње. И хоћу да и читаоце и себе подсетим на њега, још увек живог и снажног, чије је стваралаштво, између осталог, везано најдубљим нитима за овдашњу причу мучеништва, које је сведочење да се историја не да свести на фактографију. Јер је не само чињенична, него је и песничка, а човек, како рече Хелдерлин, на земљи станује управо песнички.

Пастир је битија кога нема без сећања.

Дакле, ко је овај песник?

Беренгартен, биографски

Пореклом пољски Јеврејин, рођен је у Лондону 1943. године у породици музичара. Живео је у Италији, Грчкој, Сједињеним Државама, Хрватској и Србији. Као песник, стваралачки је претрпео енглеске, француске, медитеранске, јеврејске, словенске, америчке и оријенталне утицаје.

Бернз је први пут посетио Југославију 1982. године. Током 1984, посетио је Шумарице и док је стајао у реду да уђе у музеј мучеништва иза групе школске деце, плави лептир је слетео на кажипрст његове леве руке, баш оне којом пише.

Следећи лептира, Бернз је одлучио да дође и живи у Србији. Између 1987. и 1991, док је почињао распад земље у којој је почео да, како рекосмо, „песнички станује“, живео је у Београду. Од тада је, поред тога што је енглески, грчки, балкански, светски – истовремено и наш поета. Године 2005, додељена му је међународна награда за поезију „Повеља Мораве“ за књигу „У време суше“ у преводу већ поменуте Вере В. Радојевић. Поезија му је превођена на преко двадесет језика, добитник је низа престижних награда, а седамдесетих година прошлога века основао је и руководио Међународним фестивалом поезије у Кембриџу, универзитету на коме је био и дугогодишњи професор.

Како нас је срео?

Беренгартен је својим осетљивим бићем просто уструјао у наш душевни и културни простор, доживевши га као још један балкански лог логосности, добромирисни свет посебног духа; европски, али самосвојан, неподвлашћен силама коначне техничке солидификације.

Живећи у  Грчкој, учећи од тамошње озарености над морем и маслинама, примајући светионичке пропламсаје од песника попут Сефериса, он је, касније, и у Србији умео да све посматра са већ стеченог унутарњег светионика; о свему јасан траг постоји у његовој поезији насталој на овом тлу, укључујући и „Белешке из три града“. Прелистајмо их, скупа.

Прва се песничка белешка зове „Новчаник“: „Изишао сам из таксија у улици Џорџа Вашингтона не знајући да ми је, док сам плаћао,  новчаник испао из џепа на седиште до возача. Десетак минута касније, кружећи улицама, таксиста ме је спазио како ходам његовим градом са мапом у руци, напола сањарећи.  Затрубио ми је, спустио свој прозор и са једва приметним осмехом и мигом, нагнуо се и пружио ми тог мог изношеног кожног чувара бележака, слика, успомена – драгоцене личне мрвице  моје историје и идентитета. Ево, рече, узми. Стрпа ми га у руке, промени брзину и одјури. У насталој тишини, светлост постаде кристална и ја се сетих његових очију, које су у секунди засијале, препознајем те.“

И препознао нас је.

А ту је и запис чисте радости, „Беле трешње“: „Жена је била у поодмаклој трудноћи и требало је да узме такси. Блок зграда у којима су становали налазио се на три километра од Земуна. Идем на пијацу, рече она човеку са којим је живела, да купим трешње. Вратила се три сата касније носећи неколико килограма.  Могла ти се догодити нека несрећа, рече он. Ишла сам пешице, одговори она и додаде смејући се, Ионако нигде није било таксија.“

Смедеревска меланхолија

Беренгартен воли и град на тијом Дунаву, Смедерево, и зна шта је основна особина овдашњика, о којој је писао Владимир Дворниковић у „Психологији југословенске меланахолије“: „Кад би требало у једном маху захватити једну и најкарактернију црту у психи овога народа, али са дна и коријена, ја не бих знао што друго да изнесем на сриједу, ван ту несретну нашу меланхолију и носталгију.“

О истом, предмету од црне жучи, Беренгартен у својој „Рибљој чорби“:“Кишна недеља, несигурна најава пролећа. Мој стари пријатељ дође ми у посету из Енглеске са својом новом женом. Желео је да је одведе у Смедерево, да јој покаже ресторан који је чувен по рибљој чорби, а у који је он навратио приликом пропутовања за Грчку пре неких двадесетак година. Тако ми пођосмо из Београда, нађосмо место без тешкоћа и наручисмо јело баш када је почео да пада мрак. Били смо први гости. Један Циганин, виолиниста, седео је и пушио, чекајући муштерије. Док смо пијуцкали шљивовицу, поменуо сам својим пријатељима неколико стихова једне староградске песме и отпевушио их. Циганин ме чу, угаси пикавац своје цигарете, дође до нашег стола и, без икаквог коментара или ’ако дозволите’, одсвира и отпева ту песму за нас, један за другим стихове који вас просто опседну… Има дана када не знам шта да радим... Виолина и његов глас поново отворише неке ране закопане у сећањима сваког од нас, изнеше их на видело, преиспиташе их, и чврсто их везавши вратише их назад у нас на струнама његовог инструмента. Стално понављање овакве врсте изненадне инвазивне интервенције која долази са потпуно неочекиване стране твори један посебан квалитет светлости на Балкану.“

А где је светлост, ту је и тама била.

И њу је наш пријатељ осетио.

Како је почело?

Средином осамдесетих година 20. века, Беренгартен се, како већ записасмо (онда, док је још увек носио песничко презиме Бернз) нашао испред спомен- музеја у Шумарицама. Тада је, изненада, на прст његове леве руке слетео лептир; дуго је остао као знамење – нечије душе, свеопште крхкости човештва, лепоте која побеђује зло. И допустио је да буде сликан. И родио се, са његових крила послат, глас из дубина, тражећи уточиште у песнику. Песму „Плави лептир“, која је постала основа поеме изведене у Шумарицама октобра 2007. превели су Иван В. Лалић и Данило Киш:

На моју јеврејску руку, никлу из гета и штетлова,
дигнуту из необележених гробова мог народа
истребљеног у Немачкој, Летонији, Литви, Пољској, Русији,
на моју руку коју је неговала кћи избеглице,
шаку отворену у бомбардованом Лондону,
одраслу безбедно у поратним годинама у енглеским предграђима,
на моју ружичасту васпитану ироничну леву руку
скоројевића, не сасвим британског квазиџентлмена
која је научила да шкраба прве ненаучене поруке
међу милитаристима који читају латински и играју рагби
у елитном интернату међу зеленим брежуљцима Сасекса
и по самостанским зидинама пуританског Кембриџа,
на моју аномијом ослабљену руку,
на моју руку којом пишем, сада ненадном вољом
пружену преда мном у пролећно сунце Србије,
на моју јединствену живу руку, задрхталу и узрујану
овим мајским благословом, налик на девичански
лист што никну на најстаријем храсту Европе,
на моју поносну чврсту руку, што је чудесно
благословише њих двехиљадеосамстотина мученика,
одраслих и дечака палих у Крагујевцу,
један плави лептир напросто је пао с неба
и починуо на кажипрсту те моје интернационалне проклете људске руке.

Смисао дечије патње

И бол стратишта које је однело толику децу нашао се такође у стиховима „Плавог лептира“, у песми „Кад умиру деца“:

Кад умиру деца, то је најтеже вређање природе и правде.
Казати зашто нико не уме.
Шта је то правда, горко је питање.
Каква је казна и какво суђење?
Изговора нема. Извињење ко да разуме?
Кад умиру деца, то је најтеже вређање.
Ко даје разлог, то је претварање   да судбину чита. У правду се куне.
Шта је то правда, горко је питање како то судбина плете своје ткање.
Лажним разлозима уста им се пуне.
Кад умиру деца, то је најтеже вређање.
Смрт нема права то класје да жање,  тек су заживели, лелек родитељски куне
Шта је то правда, горко је питање.
Незнанче, друже, шта утеху и храброст доноси?
Зар нисмо сви родитељи кад смрт децу коси?
Шта је то правда, горко је питање.
Кад умиру деца, то је најтеже вређање. 

И песник није хтео да прећути вређање свега по чему смо људи.

Критика о поеми „Плави лептир“  

Владимир Пантовић, у свом огледу „Култура сјећања и Шумарице у поезији страних пјесника“, истиче:

„Ричард Беренгартен, британски пјесник, познатији као Ричард Бернс, написао је поему „Плави лептир”, по којој је приређен и изведен драмски комад испред споменика у Шумарицама 2007. године. Фасцинантан је осјећај британског пјесника који се сродио са Србима путем тог стратишта, потпуно доживио и проживио зле догађаје заједно са ђацима и написао врхунску поему инспирисану плавим лептиром који му је слетио на кажипрст док је боравио у Шумарицама. Такав истанчан дух је изњедрио величанствену поему и сигурно се може рећи да је то једно од најзначајнијих књижевних дјела која говоре о Шумарицама. Пјесник је кроз ову поему обухватио, не само страдање, чин стријељања и указао на величину злочина, већ је пренио осјећања породица које су изгубиле најсветије што су имали – своју дјецу. Утјехе нема, поручује пјесник, храбрости нема да се туга поднесе, правда више није важна, нема је, јер да постоји не би се десиле Шумарице. Наравно, у Плавом лептиру су опјеване и друге жртве тог крагујевачког октобра 1941. Изоловањем појединачних страдалника, учитеља, радника, сељака, пјесник даје потпуност слике свих породица које су прошле пакао те јесени. Кроз један живот видљива је величина страдања становништва и суровост стратишта.“ (овде)

Доћи ко зна одакле, и преузети, у речи напрегнуте до пуцања и кротке као јагњад, бол неког народа кога до тада ниси знао – зар то није задатак који на себе може преузети само племенити слуга словесности?

Словенске, али и свељудске.

Јер, како рече Беренгартен, у старом грчком језику психа је и душа и лептир.

Песнички лептир

Све помисли су се ковитлале у песниковом уму, у Крагујевцу, те, 1984. године – од детињастих, о бубамари, која треба да лети и донесе нам госте, до оних о стрељанима: „Није се радило толико о прекиду на везама колико о преоптерећености линија. Једна је била смешна: Није то обична или баштенска бубамара, будало, већ лептир. Чудесан лептир. Такав каквог пре никад нисам видео. А онда једна озбиљнија: Лептир је симбол душе. Чије? Па онда једна још озбиљнија: Мушкарци и дечаци које су нацисти овде поубијали изгубили су своје домове, попаљени су. Родитељи су изгубили децу, деца су изгубила родитеље. Потом, с неком врстом безличности, замишљеном знатижељом, с дубоком свесношћу бола кога чудновато није било, већ само необичне смирености и свесног прихватања, готово ароганције, толико је то било изван личног: Да ли је то нека порука ових мртвих душа? Захтев? Благослов? Наређење? А затим нешто општије: Какав је то лептир? Мужјак или женка? Може ли бити потпуно одрастао, а ипак тако мали?“ (Бернз, Како је настала песма, 15)

И тако је Беренгартенов лептир полетео у стихове.

Нека нова врста: лептир у стиховима.

Песнички лептир, као искупљење силне крви проливене у Шумарицама.

О нашим мртвима

Октобра 1988. године, у краљевачком часопису „Октобар“, који је био посвећен страдању грађана овог србијанског града 1941, на насловној страни изашао је Ричардов текст „Гај камена и гај дрвећа“, који је, у бити, лирско сведочење о значају наше везе са отишавшима. О нити између живих и покојника писао је песник пером пуним свештеног трепета: „Ми живи, имамо своје мртве – оне које смо волели: пријатеље, чланове породице, племе, свој народ – читав низ концентричних људских кругова који се, како године пролазе, шире у нама попут прстенова у стаблу. И мада нам се наши мртви увек чине далеким, јер их смрт таквима чини, они нам поред тога припадају и као и да они на нас гледају са толико нежне присности  да би се готово могло рећи: ми припадамо њима. Ако чак између њих и нас постоји непробојни зид – или можда екран у једном смеру, који је с наше стране таман – сви ми, исувише добро знамо, да ћемо им се ми једног дана придружити, а да ћемо за оне који остају, као и за оне још нерођене, постати оно што су за нас мртви. Кад год мртви разговарају са нама, то је увек некакав лични глас који у себи чујемо из дубине сопственог бића. Мртви не знају ништа о статистици. Њихови гласови су увек топли, људски, препуни многостраног значења: – живи – да ли нам се чине страсни или безлични, блиски или далеки, од крви и меса или бестелесни – чак и када нисмо увек у стању да одгонетнемо њихове шифре које стижу до нас подземним лавиринтима сећања“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 1)

Подземни су ти лавиринти у нашој подсвести, али надземни свагда у епифанијама, које нас држе буднима у тренуцима кад бисмо да заспимо у привидном миру“прогреса“. Кад заборавимо да не смемо заспати, иначе ће наши капци постати оловно тешки, а наш поглед заувек замућен, подземље сећања постаје надземље стваралаштва.

Свет без граница

Бернз је уочавао нераскидивост заједништва с покојницима, чињеницу космичке и наткосмичке снаге:“Мртви нас стално подсећају да је оно што се налази око нас такође и у нама, да тајанствену материју од које смо створени делимо са свим осталим стварима и бићима – с ветром, цвећем, лептирима – и да је та присна повезаност која се провлачи кроз стварање, доиста опште чудо“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 1)

Свет покојника, по Бернзу, јесте и свет неограничен и јесте свет безграничан, јер је лишен координата наше палости и ропских граница које палост ствара: „Мртви немају имовину и не знају за присвојне заменице. Они не воде рачуна о било каквим глупим границама којима су опседнути живи. Ваши и моји мртви су у сродству“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 1)

Сећање је, каже песник, основа мудрости. Није случајно што је заштитница песника управо Мнемозина, муза сећања.

Против чега су се борили они који убијају невине

Злочинци који су стрељали у Краљеву 1941, али и на било ком другом месту, борили су се не само против живих, него и против мртвих:“Такав менталитет не само што сву своју пажњу и енергију усмерава на то да једно живо људско биће одвоји од другог – без обзира да ли на основу расног, религиозног, националног или неког другог принципа – већ живима не дозвољава приступ до њихових мртвих.“ (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 15)

Ипак, сваки злочинац је кукавица: „Испод површински ефикасног и хладног војног екстеријера, који би требало да дејствује као један у потпуности ефикасан систем одбране, такав менталитет је уплашен, бескичмењачки, њиме доминира група и лако му је наметнути једно до крајњих граница свирепо понашање; нечујне гласове мртвих тај менталитет сматра или безначајним или неподношљиво претећим и узнемиравајућим. А искључивање мртвих подразумева забрану сећања“.  (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Масовна убиства, али и уништавање библиотека, онакво какво се десило априла 1941. године у Београду, по Бернзу, део су истог менталног склопа, који своди људе на „бројке, белешке, статистику, педантно унету у табеле, како би се маскирала стварност“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 15)

Ипак, сваки такав експеримент пропада, јер се мртви не могу избрисати између нас живих: „Они одбијају да буду ућуткани. Настављају да говоре у нама и кроз  нас. Упорни су у томе“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа, 15)

Да бисмо били слободни у садашњости и у будућности, вели Бернз, морамо се сећати прошлости:“Сећање на мртве је неопходни чувар наше слободе, коју од свега највише ценимо. Још једно име за сећање је: Историја“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Зато толико Историје у нама и око нас.

О здравици и гледању у очи

Било је то доба кад је постојала Југославија, земља која је имала тешку прошлост, „шућмурасту“ садашњост, али која је, упорно, са надом у чудо, покушавала да изгради светлу будућност. Бернз је уочио колико је међу људима те земље дубинског осећања да историја није прошла, да је жива и дејствена: „Људи у Југославији још увек гледају један другог право у очи кад разговарају. До овог искреног и јасног погледа долази ритуално, на пример, кад год људи  наздрављљају једни другима и подижу своје чаше не само да би пожелели једни другима „добро здравље“, као што се то ради у мојој земљи, већ за сам живот („Живели!“) Странци то не примећују увек, али када ово примете, на ову једноставну потврду других људи, гледају као на блиставу љупкост, велико богатство и потпуно познавање пролазности.“ (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Међутим, није то пуки израз витализма народа који одолева силама солидификације маскиране у прогрес. Има ту нечег дубљег, вели Бернз, јер у очима ето и тамног сјаја: „Јер у Југославији мртви нису само покопани свуда испод нас, већ се чини да су прилично близу површине. Земља још увек толико неподношљиво врви од недавно умрлих, а сећања живих су и даље парадоксално препуна њихових слика, да ја готово физички видим и чујем њихову несталу присутност.“ (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Ускоро ће, авај, поново почети рат, којима ће мртви бити разбуђени, а живи ће тонути у ужасе братоубиства. Југославија се распала.

Песник из Енглеске није желео да у то верује.

Али, неверица се претворила у језну дрхтавицу.

Сећање, међутим, претрајава.

Вратари памћења

Ту, где се обрео, у Краљеву, Бернз се сећао стихова свог омиљеног грчког, балканског и светског песника, логосног светионичара Сефериса, који је орфејски појао: „Морам да питам мртве/ да бих могао ићи даље. / Другог пута нема…/ Мртви морају да ме воде“. И у своје име је додавао: „Мртви би требало да нас воде, свуда“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Јер, каже енглески песник, сећање је као дрво – вене да би оживело, падне у зимски сан да би у пролеће процветало.

А у граду – мученику, неразоривом стубу од патње на реци Ибру, бележио је своје увиде песник који не одустаје од силе упамћења: „Док радници овог малог града одлазе својим домовима прелазећи железнички мост, Краљево нас подсећа да смо ми, живи, вратари сећања, потпуно обликовани и обавештени гласовима мртгвих. Чувајући сећање на њих, ми смо шумари, чувари дрвета живота, које даје кисеоник рођенима и нерођенима, заштитницима будућности. У подножју овог дрвета грле се млади љубавници. Њихова чудесност је заједничка“. (Бернз, Гај камена и гај дрвећа,15)

Дужни смо, дужни, дужни. Нерођенима нарочито.

Уместо епилога

Није било необично када је, 1999, Беренгартен устао у одбрану бомбардованог народа. Као и Хандке, он је у страдању Срба видео не толико национално, колико људско питање: зашто се са таквим дивљаштвом устаје против оних који не могу сами против деветнаест најмоћнијих држава света? Песникових ближњих који већ вековима баштине „балканску светлост“, тако драгу Ричарду. Човек који је решио да живи у Београду по позиву једног плавог лептира  не припада свакодневици, тој тупој навикнутости…

Лептирово слетање на прст којим се пишу стихови, који је Беренгартен схватио као својеврсну пројаву Јунговог „акаузалног синхроницитета“, одавно је постао песничка чињеница утемељена у богатој архетипологији свечовештва. Кад су га пријатељи питали зашто одлази да живи у Југославији, поета се, без оклевања, позвао на лептира, чије се тежине, како сам каже, ослобађао пуне две деценије, пишући своју „Балканску трилогију“. Као што постоје геополитичке и геокултурне зоне, тврди Беренгартен, тако постоје и зоне геопсихичке; обрео се, лептиром призван, баш у Београду, да би упознао једну од таквих зона. (Berengarten, A Portrait in Inter-Views, 84-85)

Лептир је, и данас каже песник, за њега био знак од стрељаних, и захтев упућен баш њему. Он је свој задатак испунио, навршио и освештао меру истинитих речи о патништву невиних као соли историје, без које би све смрдело на наопакост трулежне људске природе, зароњене у вештичарско вртложење братоубилаштва.

Тако се Ричард Беренгартен уписао у листу свечовечанских сведока смисла. И тако ће га памтити српска, али и светска, култура.

Упутнице

• Ричард Бернз, Како је настала песма „Плави лептир“, енглеска „Крвава бајка“, Октобар, Краљево, октобар 1988, превод Јадрана Величковић
• Ричард Бернз, Гај камена и гај дрвећа, Октобар, Краљево, октобар 1988, превод Јадрана Величковић
• Richard Berengarten, A Portrait in Inter-Views, edited by Paschalis Nikolaou and John Z. Dillon, Sherasman Books, 2017, стр. 84-85