ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наши мали градови

Оклеветана је српска варошица. Проглашена је за нихилистичку паланку. Наводно, паучина, мрак и ништавило. Ничег тамо нема, а камоли прогреса. Ругају се варошани оваквом гласу велеграда. Кажу напреднима: „Напред, па у кречану“.

А Драгиша Васић није тако мислио о нашим малим градовима. У „Исповести једног сметењака“: „Признајем то: да се никад у Београду нисам добро осећао. Србенда, паланчанин, ја сам био заљубљен у ону тамо тишину паланке, у онај миран и редован ток њених спорих минута. Ја сам волео њено чисто јутро, пуно радосних покрета, јутро што крепи и подиже душу уморну и помућену оним каламбуром престонице. Волео сам да пораним, рано да изађем изван вароши, гледам у плаве даљине, газим по роси, слушам трубне звуке и сретам чете што иду на вежбање; а кад сунце одскочи да се вратим у пробуђену варош. Смеј се ти колико ти драго! Ја сам чак уживао да гледам ћифте кад, окупљени око месарнице, посматрају крваво месо или се уз прве кафе оговарају пред кафанама, да се после разиђу и продуже то исто по ладовинама испред дућана. Све тамо иде полако, просто својим редом, уједначено и моји су нерви увек мирни.”

Међутим, нису нам давали да мирно живимо у својим варошима. Убијали су наше вароши, скупа са нама.

Баш су нас много убијали. Баш су наше градове уништавали.

Српска паланка је мученичка.

Све оно тихо и кротко, за живот једноставног човештва погодно, нестајало је кад талас крви прекрије варошицу.

Зато наше паланке морају бити опеване у страшном свом мучеништву. Свака. Баш свака. Истински песници морају опевати мучеништво својих градова, узнети крв суграђана на небо Слова – Смисла.

Рецимо, Краљево, град у светлости седмоврате Жиче.

Тим путем је, у својој књизи „Присутни грађани“, кренуо песник Драган Хамовић. Повод за настанак стихова: осам деценија од немачког злодела у Краљеву.

 

ОКТОБАР 1941. ГОДИНЕ

Силвија Крејаковић, која је написала до сада најсистематичнију књигу о стрељању у Краљеву, бележи: „Генерал Франц Беме је својом наредбом од 10. октобра 1941. био изричит по питању спровођења масовних одмазди: ʼБуде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти све до команданата пукова закључно, наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама: а. За хапшење одговорни су у гарнизонима команданти места. б. За сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера 100 заробљеника или талаца. За сваког рањеног 50 заробљеника. Стрељање ће извршити трупе.ʼ […] Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву, на основу наредбе дивизије од 14. октобра да се спровођење мера за одмазду врши само по наређењу пукова. Овлашћења су била јасна, а њихово извршење конкретизовано у размерама сто талаца за једног погинулог, педесет за рањеног немачког војника. Оперативни командант за читаво подручје борби у рејону Краљево–Горњи Милановац–Крагујевац, наредбодавац масовних одмазди – Ото Деш, командант 749. пука, чије је седиште било у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца – мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу, и команданта места Краљево – Алфонса Мациовича.ʼ“

Два и по хиљаде живота нас је коштала слобода: само у Краљеву, октобра 1941.

Ево једног сведочења из оног страшног часа: „Из кућа су извођени очеви са три, два или јединцем сином и одвођени у логор Фабрике вагона, где је већ од заузећа Чачка затворено 1.600 радника Фабрике авиона и вагона. Тога дана (16. октобра) по подне Немци су стрељали 1.000 радника и 700 грађана, међу којима је било жена и деце. Данас Краљево личи на мртав град. Од 16. ов. м. грађани су затворени у своје куће. Забрањено је кретање у двориштима. Ако би се неко трогодишње дете појавило у дворишту на капији, дивљи хуни пуцају на невину децу из митраљеза.“

А то је Краљевчанин Драган Хамовић претворио у песму „Лагерска гробница“: „Застани Ибар водо, скупа с моравском водом, / Под небом ућуталим. / Држаћу службу жалну за својим давним родом, / Пострељаним и палим. // Овде лежи кадар из радионица: / Железничке и за градњу авиона… / Све их повезује лепљива смоница, / Лака наша земља од хиљаду тона. // Побацаше доле браваре, ложаче, / Тридесетак жена, сто малолетника / Недораслих никад, из те иловаче, / Ни до партизана, нити до четника. // Болни из болнице силом довучени, / Судије и брице, свирци и зидари, / Службеници, ђаци, сељаци, учени… / И чета жандара да мртва стражари. // Застани Ибар водо, скупа с моравском водом, / Под небом ућуталим. / Прилажем службу жалну за својим блиским родом, / Пострељаним и палим.“

Одглас Милутину Бојићу, свечан и тужан. Да се зна да традиција не може бити прекинута док год је оних који из предања певају.

 

УДАР НА ЖИЧУ

У те дане, Свети владика Николај је покушао да умоли нацистичке злочинце да се смилују, али није вредело. У периоду од 9. до 14. 10. 1941, владика је, у пратњи оца Василија (Костића), дошао у Краљево да моли да се његов народ поштеди стрељања. Мајор Алфонз Мауцијевић је тражио притвор за владику, строго се односећи према њему и претећи му. Николај му је рекао да му Бог неће остати дужан због такве суровости. Пошто је Николај хтео да моли четнике и партизане да престану да нападају Краљево да Немци више не би убијали невин народ, Мауцијевић је, после разговора са претпостављенима, отерао Николаја натраг у Љубостињу, називајући га „англофилом и највећим германофобом“.

Немци су, за одмазду, бомбардовали и Жичу. О томе Хамовић сведочански, у песми „Разарање Жиче“: „Почеће одмазду дубље симболички, / Тиме да исцрпу оруђа хумана: / Најпре ће Храм Спаса, како и доличи, / Рушити по давном обрасцу Кумана. // Знају да боље је Жичу заравнати, / Без једног јединог трисветог нагласка; / Здање да зарасте у потес травнати, / Где се тек зелени заборав напаса. // Али то већ иште труда и времена, / Јер бруји упоран отпор из векова. / Сто jе за једног (по налогу Бемеа!) / Права васпитна мера Натчовекова.“

Тако надљуди. И онда и данас. Са Србима нарочито.

 

НАШИ ЛОГОРАШИ

Жарко Видовић, који је преживео нацистички логор у Норвешкој, поручивао је својим Србима: „Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ʼлогорашиʼ, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“

Док је муке мучио у логору, Видовић је запамтио и ово (а Хамовић узео као мото за своју песму „Из радног логора у Норвешкој, по сведочењу Жарка Видовића“ ): „А тога јутра есесовци су тражили да се сви који, исцрпљени тешким радом, не могу да преживе, баце у јаму, незатрпану због смрзнуте земље. Носили су једног, мислим да је био из Краљева. Пролазећи крај нашег строја рече: ʼБрале, дај мало леба, да не умрем гладан…ʼ Нико од нас није имао хлеба.“

О томе песник Хамовић: „Где су ми родна сунашца лебова? / Грејеш ли, кућна пећницо каљева? / Покусах, туго, све што ми следова, / Бескрајно далек, жељан свог Краљева. // О глади моја, ко зна кад зачета, / Захтевно тело, сувише слабо си… / Да домогнем се бар једног парчета, / Причесну мрву човек да напроси… // Намири, брале, јаму утробија, / Залогај макар – нисам просто јак! / Престаје моја ледена робија, / Нико неће знати ни да постојах.“

Једна слика је, деценијама, чувана у сећању Видовићевом, и онда је оживела у Хамовићевој песми. Да се зна да је човек постојао. И да је за њега, гладног у леду Севера, распет и васкрсао Богочовек.

 

А ОНДА СУ ДОШЛИ „САВЕЗНИЦИ“

И о томе, o “савезничком бомбардовању“, има код Хамовића, у песми „Грана ораха или Савезничке бомбе 11. августа 1944“. Мото за песму је сећање новинара Драгољуба Обрадовића Кондиса: „Бомба је пала усред склоништа. Усмртила више од двадесет грађана. Међу њима и једну од најлепших краљевачких девојака. Тело Олгице Богићевић, студенткиње медицине, од експлозије одлете преко високог ораха. На грани остаде њена подерана хаљина. Годинама, попут црног барјака, вијорила се на ветру…“

Ево песме: „На грани ораха лепрша тканина… / Некад је танано тело обàвила / Најлепше девојке, у крајњим данима / Рата, кад полете на пут ништавила. // Појединост, слика бирана одиста… / Мали траг ћутљиви ноћи хаотичне, / Списан пером бившег дечака, Кондиса,/ Сведока те ноћи која не отиче. // Ноћ летња, Краљево аветно светлеће / Од бомби што озго, нехајно, сручују / Англоамеричке тврђаве летеће, / Све у име сила које одлучују // Да се Србијица челиком умије! / Земљо моја, тврда потпоро отпора, / Стиже Ново Доба да те доубије, / Трпно стање с ликом вољеног злотвора. // Улице сравњене околостаничне, / Хируршка, интерна болница спаљена. / Тврђаве промину линије граничне… / Али вратиће се на небо Краљева.“

Тако је то било. Од „савезника“.

 

СЛУЧАЈ КАПЕТАНА ВАСИЋА

Тада стиже ОЗНА. Треба побити све који сведоче да је постојало друго време, и који су се против Хитлера борили с вером у Бога за краља и отаџбину. Рецимо, чувеног равногорског команданта Васића. О њему Драган Драшковић у својој књизи „Време зла“: „У картону личних и службених података официра (војних чиновника), за Милорада Светозара Васића, стоји: ·Рођен 14. новембра 1917. године у Чачку, источно православне вере поданство југословенско по народности Југословен. У грађанству завршио гимназију са матуром о чему поседује документа. У војсци је завршио Нижу школу Војне академије од 01. октобра 1937. до 1. априла 1940. године, а у 1940. прву пилотску школу у Панчеву чиме је оспособљен за летачку службу. […] За 1940. годину Васић Милорад, потпоручник ваздухопловни дипломирани пилот, пилот 1. ескадриле 2. ваздухопловног пука добио је следећу оцену 31. децембра: ʼКарактера чврстог и постојаног. У случају опасности присебан и хладнокрван, а у случају одговорности коректан. Тих миран дружељубив, лако схватљив, енергичан, истрајан, амбициозан, скроман, искрен и поштен. Здрав и способан за трупну, летачку и канцеларијску службу у миру и у рату. Службу врши са вољом и разумевањем, ревносно, тачно из сопствених побуда. Способан и употребљив за трупну, летачку и канцеларијску службу. Обећава врло доброг пилота. Користан као пилот. Владања и понашања у служби и ван ове примерног. Према старијима пажљив и учтив, према млађима умерено строг и правичан, а према грађанима коректан.“

Логично је да је краљев официр за време рата ступио у службу Краља и Отаџбине. Исто тако, логично је да Титове убице жуде да га убију. И све се том збива после „ослобођења“. Комунисти Васића гоне као звер, и не могу да га ухвате. Не желећи више да бежи и да се скрива, Васић долази у Краљево, и на очевом гробу пуца себи у слепо око. Драган Драшковић бележи: „Васићева смрт, иако је он извршио самоубиство, у Краљеву је схваћено као значајна партизанска победа. Његов леш је одмах одвежен у центар града и изложен код споменика. Чак су и неке школе организовано долазиле да га виде.“

Дошао је један партизан, и наредио да се покојник однесе. Каже тај партизан: био је непријатељ, погинуо је, и не сме се тако с погинулим. То је сад тело човеково.

А Хамовић, у песми „Капетан Милорад Васић“, креће после уводног записа: „Опкољен партизанском потером, убио се у Краљеву 20. фебруара ⅼ946. на очевом гробу. Тело је затим однето на градски трг, где је под Спомеником српским ратницима изложено скрнављењу и поругама“: „Стигох, оче, син чемеран, од Чемерна, / Котленикa, са застанком у Гледићу. / Потера је бесомучна и безмерна, / Али једном, не знам како, победићу. // Оцу, као првом лицу отаџбине, / Дођох рачун да поднесем, сваку банку. / Плаћах собом све залоге и дажбине, / Опет остах нераздужен, на растанку. // Некад летач, ражалован до дивљачи / Коју гоне заслепљени, незнавени. / Преуморног борца, оче, баш привлачи // Лог у твојој, свесрдачној васељéни… / Колт разнесе испод чела разлог крупан, / Потерама довек духом недоступан.// Телом ту сам, на изложби, сред пијаце, / Равнодушан на погрде и пљувачку, / На Пикавце и Пекмезе и Пајаце. / Ледан, звезду нанишаним, крајњу тачку.“

Пикавац и Пекмез: то су били надимци Титових убица у Краљеву, који су, после, били угледни грађани, узорни трудбеници, носиоци ордења и признања.

А пилот Васић је кренуо у звезду. Крајњу тачку.

 

ПОДРУМСКИ ПРОСТОРИ СРЕЋНОГА ДЕТИЊСТВА

Пишући „Присутне грађане“, Драган Хамовић није могао да се уздржи а да не помене да је живео у здању чији је подрумски простор крио језиве злочине комуниста. То је признао сам шеф ознашких џелата, потоњи филмаџија Ратко Дражевић. И Хамовић пише песму о тајни краљевачког Белог двора: „Ницах усред урбаног и угодног засада / Чак до спрата четвртог: црвен-цигла фасадна / А тераса кована, масном белом фарбана, / Видици без граница у футур без забрана./Бели дворац овдашњи: кротке снаге Брозове / Граде живот достојан, спремни ако прозове / На делатне подвиге и конгресе повесне. // Све ударце подземне бело здање поднесе / Иако се уруши Новоградња Титова, / (Због пројектних грешака, фушераја, митова!) / Гука једна опстаје затајена, одвратна: / Сужитељи подрумски, костурница поратна. / Темељи под темељeм, држећи слој опасни, / Будуће да проникне – бивше мора отпасти.“

И зато песма није могла да иде, октобра 2021, на свечаном извођењу у Краљеву. Неки се још увек поистовећују са џелатом Ратком Дражевићем. Ево Хамовићевог сведочења:“Објаснио сам да је тематика злочина ʼУ име народаʼ последњих деценија предмет озбиљних истраживања, чији су резултати представљени и на изложби др Срђана Цветковића која је обишла већину музеја у Србији – укључујући и краљевачки Народни музеј (2015). Размере револуционарног терора, за време и после Другог светског рата, више нико озбиљан и честит не доводи у питање. Очито, објашњења нису вредела. Поред свега тога, актуелни политички чиниоци Краљева, крајем врелог јула, одлучују да се ови стихови цензуришу, да не сметају и не изазивају – према речима мојих саговорника – реакције Субнора и левих коалиционих партнера. Добронамерно сам, изнова, скренуо пажњу да је таква обазривост посве излишна, будући да је у јавности давно успостављена реална слика о реченом периоду и скинути табуи епохе титоизма. И нисам пристао на накнадна условљавања и скраћења текста, нарочито она окоштале идеолошке врсте. Ова тема значи ми много више од сваке политичке или материјалне калкулације. Нису, значи, били спорни стихови као стихови, нити њихова документованост у историји – него је одједном постало спорно помињање теме револуционарног терора – уочи очекиваних избора!“

Хамовић није прихватио да сакате његово дело. Не само у своје име, него у име свих суграђана које је чељуст 20. века прогутала, рекао је: „Не!“

То јест, рекао је Да: прецима и песништву.

Устао је да брани своју варош у ономе што је непорециво у њој.

А непорециво је мучеништво, настало на темељу србофобије која нас, и данас, не оставља на миру.

Ако песник своју варош обасја светлошћу Христове словесности, ако је узведе у истину која никад неће проћи, ако је преда на чување Светом Предању крви која се преображава у Небески Јерусалим са Јагњетом у средишту, она налази своје трајно место у нашој свести. И нико је, никада, не може прогнати из нас.

 

БОРБА ЗА ПОЕЗИЈУ

Песништво је, изгледа, скоро једино што нам је остало у борби за самоистоветност. И за опстанак. Можда баш сада неки Радисав слуша оног Црногорца са гуслама великим као подланица, и сећа се славе Душанове, и спрема се да крене путем рушења туђинских путних праваца, али ми не знамо где је и када ће се јавити. Међутим, знамо да је песма, још увек, ту. И она нам казује да нисмо мртва паланка, и показује дубоке трагове историје и истине. Није случајно да су су се титоистички лумени, попут Радомира Константиновића некад, обрушавали на нашу песничку традицију, јер су у њој, ма како била модернизована, препознавали пев Косовског завета.

Нова песничка књига Драгана Хамовића настала је из оне сржне потребе песника – да речима преобрази историју и учини је доступном најдубљим слојевима колективног памћења, које је свагда и савест, саборна свест човека и народа. Речи су немоћне да искупе толике сузе и патњу, али су кадре да нас саберу око жижних тачака постојања, и да помогну да не изгубимо богочочовечанске оријентире у свету у коме ругачко, нарогушено зло настоји да се представи као господарећа сила.

Да парафразирамо Октавија Паза – у сигурној песничкој руци лира постаје лук, из кога стихови погађају у само срце ствари. И бдију, чувајући нас да не заспимо на стражи.     Тако су, лиром која је постала лук, грађани Краљева оприсутњени кроз стихове Драгана Хамовића. И смрт над њима нема власти.