ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наша велика ризница – српске народне пословице

Порекло и смисао

Вук Караџић, неуморни сакупљач наших народних пословица, истицао је да су оне „превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свијету“, али и да „оне показују и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје“.(1) Због своје животне важности, пословице су многолике и многостране.

Наш познати стручњак за књижевност, Вук Милатовић, о пореклу пословица каже:“Пословице су веома стара форма, мада је њихово порекло доста неодређено. Највећи број пословица потиче из Библије, из старојеврејске традиције, из старог Египта и других древних азијских култура. Пословице из древних времена долазиле су до нас у непрестаном преображају, не губећи, у основи, своје првобитно значење и постајући на тај начин општеважеће, општељудске и безвремене. Многе пословице су настале у народном искуству, у токовима живота, а извор неких је у литератури, у краћим врстама народне књижевности те се без тог контекста не могу разумети. Многи савремени писци користили су пословицу у својим делима као важно средство уметничког изражавања.“(2)

Бранко Ћопић је чудесну „Јежеву кућицу“ написао на основу народне пословице, настале на основу приче о јежу у гостима код лисице.
Као језгрена истина живота, пословица у себи чува оно најбоље што један народ заједница покојних, живих и нерођених, може да поседује, и што се преноси с колена на колено.

Какве су врсте пословица?

По Мирјани Ћетковић, пословице се деле на праве пословице, пословице причице, дијалошке пословице и пословице у стиху:“Праве пословице су прозног облика и изражавају опште истине о животу у основном или пренесеном значењу (Невоља очи нема, Шапат кућу губи, Ћутање је злато, Боље се поклизнути ногом него језиком, Ко брзо суди, брзо се и каје). Пословице причице се односе на личности и догађаје из историје или легенде. Ту спадају пословице које су настале из неке приповетке тако што се цела приповетка исприча па се на крају као њено језгро, обично је то и наслов приповетке, истиче та пословица, која, свакако, има дубоке везе са садржином приче (Медвеђа услуга: Казује се како је једном човек медведа спасао, а за то му је овај био захвалан. Када је једанпут човек легао да спава, медвед је остао да га брани од мува. Једна мува пала је човеку на главу, а медвед, да би је отклонио од свог пријатеља, дохвати стену и убије и муву и човека.). Дијалошке пословице често су дате у облику питања (– Шта чине деца? – Што виде од оца? – Ко ти је извадио око? – Брат. – Зато је тако дубоко – Ђе си био? – Нигдје. – Шта си чинио? – Ништа). Пословице у стиху (стиховане пословице) богате су звуком. Има их једноделних: Држи воду док мајстори оду, У Штеде до греде, Од невоље нема школе боље. Могу бити и у два стиха: Добро сам се удала/како сам се надала, Зрно по зрно погача,/камен по камен палача, Коноп веже коње и волове,/ а поштена реч витезове. Има их које су целе песмице.“(3)

Пословице се памте, оне су бисери у ковчезима мнемотехнике, а смисао им је да предају оно што се предати мора јер има непорециво важење. Помоћ предака у нашем часу – то је пословица.

Какву мудрост чувају пословице?

Постоје архетипске вредности једног народа и читавог човечанства. Оне се смештају у језик који је, како би рекао немачки философ Мартин Хајдегер, осветљење на путу ка битију.

Стана Ристић и Ивана Лазић – Коњик показују, само на речи – појму „ДОМ“, како пословице чувају језгрене истине о свему што се тиче живота:“Друштвени аспекти откривају неке опште обичајне норме у регулисању приватних, јавних и других односа између чланова породице и шире друштвене заједнице, при чему је указано на основне моралне и породичне вредности. Тако се „опраштање дуга“ исказује пословицом: Ако кућа изгори, дуг на оџак излети, надмудривање и инаћење између снахе и свекра: Ако ми не метеш куће, мекше ми је спавати, ако ми не переш судова, гушћа ми је чорба. Казао некакав свекар снаси, и значи: не можеш ми напркосити ничим; неговање толеранције у породици, слога: Ако не буду гости бијесни, не ће бити кућа тијесна; велика одговорност за стицање и очување породице: Да је кућа добра, и вук би је имао. Рече се у шали, кад ко ђе не ће да остане, него се изговара да хоће кући да иде; Тешко је туђу кућу служити, ал’ још је теже своју стећи; оправдана шкртост и одмереност у помагању другог: Туђу кућу диже, а своју обара; Хатарова кућа је у потоку, једва јој се слеме види.

У неким пословицима у наивном поимању дом / кућа се узимају као мерило позитивних или негативних вредности: „нетрпељивости“: Далеко му лијепа кућа! Кад ко није рад кога имати код себе; „скитање, беспосличарења“: Зашао од куће до куће као водичар; „штедљивости, нерасипништва“: Зрно до зрна погача, / Камен до камена палача, Куће колико те може покрити, а баштине колико ти око види (ваља гледати да чоек стече). У Боци; „сиромаштва“: Кућа му је на батини (у торби? просјак) (пословица исказана у форми загонетке); Кућа му је од камена, / А у кући ни камена; злурадости: Игра мечка пред чичином кућом. — Доћи ће и пред нашу(у форми дијалога); „скромности, незхтевности, трпељивости“: Кад кућа гори, барем да се чоек огрије. Да се чоек и од штете своје помогне колико се може. Приповиједа се како је рекао Насрадин хоџа кад су му казали да му је кућа изгорела и покућство и имање све да су људи разграбили: Штета што нијесам био ту да и ја што уграбим!; „одмерено гостопримство“: Незвану госту мјесто за вратима.

У неким пословицама конципиране су основне вредности дома / куће: „комотност и слобода“: Моја кућа моја слобода. Лисица частила дању јежа па га увече устављала на конак, али он никако није шћео остати говорећи да је рад ићи својој кући. Кад се опрости с лисицом и пође својој кући онда лисица пристане за њим поиздалека да види каква је та његова кућа, за којом он толико чезне и не ће да остане код ње у лијепој пећини на конаку. Дошавши јеж до једне кладе, увуче се под њу у буково лишће, па се протегне колико је дуг, и одрезавши рече: „Моја кућа моја слобода.“ — Говоре се и варијанте: Моја кућица моја слободица.,, Своја кућица своја вољица; Своја кућица своја слободичица; „осећање власништва, господарства у свом дому; домаћинска, старешинска одговорност“: Свак је свога дома владика; Сваки (је) домаћин дому владика; Тешко кући ђе није госпара, / А баштини ђе није пудара! У Дубровнику; Тешко кући на младој старјешини!; Свуда је проћи, ал’ је кући доћи; Свагђе је добро, а код куће најбоље; вредност куће се мери људима који у њој живе: Тешко кући без чоека а огњишту без хлеба!.

У пословицама се у поимању ДОМА релативизује опозиција „живот – смрт“ чиме се указује на развијену спознају о краткоћи човековог живота: Данас у дом, а сјутра у гроб; Ближе сам гробу него дому; У огњиште посвадиште, у одриште помириште. У Паштровићима.
Метонимијска замена дома / куће деловима куће, истиче вредности граничника „прага“ и „врата“ у поимању дома као „унутрашњег простора“ у опозицији према „спољашњем простору“: Кућни је праг највећа планина. Тешко се чоеку само од куће отиснути, а послије оде куд науми; Златан кључић гвоздена врата отвара; И дувар уши има. Што није за говор не треба нигђе говорити.

Поједине пословице имају експресивно или пејоративно значење и екскламативну употребу, исказану у форми клетве: Кућа му се коцем затворила! Пуста остала!; Кућа му се кућерином звала!“(5)

Без дома нема човека. Пословице нам саопштавају ту истину, као и многе друге небеске и земне истине. Тако настаје човек; тако настају народи. Крв и тле су испод вредности духа и душе, мудрости и језика.

По мудрости у језику зближе се и народи.

Енглези и Срби

Изреке различитих народа, који су, на овај или онај начин, сродни, слично звуче и исто значе. О томе пише Наталија Димитријевић у свом раду о сличности српских и енглеских пословица.(6) Рецимо, енглеска изрека је:“A bird in the hand is worth two in the bush – Птица у руци је вредна као две у грмљу.“ Срби тврде:“Боље врабац у руци, него голуб на грани.“ То јест, и енглеско и српско искуство веле да је боље задовољити се нечим мањим и сигурним, него тежити нечему већем и недостижном.

Енглези веле:“Add-in salt to injury. /Rub salt in the wound.“ То, као и код нас, јесте „додати со на рану“. Значење је: „Чинити лошу ситуацију гором.“

Видимо да се ове пословице користе у оба језика у истом значењу и да се чак преводе на исти начин.  Некада се со или слана морска вода стављала на рану да спречи инфекцију, а непријатан осећај који је стварала допринео је томе да се ова пословица користи у  пренесеном значењу.

Код Енглеза: „Strike while the iron is hot. Ударај (куј) док је гвожђе вруће.“ И то је оно наше:“Гвожђе се кује док је вруће.“ Искористи прилику док још можеш, веле и Енглези и Срби. Порекло ове пословице се повезује са занатом ковача који, када кује гвожђе, прво га загреје да би могао да га обликује. Када се охлади, гвожђе не може да мења свој облик, као што ни пропуштена прилика не може да се надокнади.

Код њих: „A lie has no legs. Лаж нема ноге.“ Код нас:“У лажи су кратке ноге.“Свака лаж ће кад-тад изаћи на видело. У енглеском се каже да „лаж нема ноге“ и управо због тога она не може далеко да стигне и да се одржи. У српском језику се каже да су у лажи кратке ноге, можда зато што онај ко има кратке ноге, не може да стигне далеко, као ни сама лаж. Опет примећујемо да је идеја иста, а занимљива је и употреба мотива ногу у оба језика.
Или:“All that glitters is not gold – Није злато све што сија.“

Чак иако је нешто лепо споља, не значи да је лепо и изнутра. Није све што се чини добрим и добро.

Па онда:“Kill two birds with one stone. Убити две птице једним каменом.“ Енглези убише две птице једним каменом, а ми две муве једним ударцем. То значи – једним поступком учинити две добре ствари.

Иако није у потпуности познато одакле је израз у српском језику, верује се у енглеском да потиче из грчког мита о Дедалу. Наиме, Дедал, да би направио крила којим је побегао, убио је две птице једним каменом. Видимо поново да је значење исто, а мотив довољно сличан у обе пословице.
И онда: „Out of sight, out of mind – Кога не видиш, о њему не мислиш“. Ми кажемо:“Далеко од очију, далеко од срца“. Када смо удаљени од некога и када га не виђамо, престаћемо да мислимо о њему или да га волимо. Мотив очију и вида се понавља. Волети некога (срцем) често значи и размишљати (што чинимо умом) и бринути о њему. Видимо да се ове две идеје потпуно поклапају.

„What goes around, comes around“: „Све се враћа, све се плаћа“. Све што чинимо, било добро или лоше, увек ће нам се вратити. Најчешће се користи кад неко нешто лоше уради другоме и онда се каже да ће му се све то вратити. Често се дешава да свакоме ко чини било добро, било лоше се то увек врати на неки начин. Правда ће све на крају стићи.

„An apple doesn’t fall far from the tree“:“Ивер не пада далеко од кладе“. Деца су слична својим родитељима. Значење је исто као у изрекама: „Какав отац, такав син“ и „Каква мајка, таква ћерка.“ Мотив дрвета као симбола разгранатог живота се понавља у оба језика, а значење се у потпуности поклапа.

Ако Енглези тврде да „blood is thicker than water“ а ми да „крв није вода“ јасно нам је да су породичне везе најбитније и да ништа не сме да их раскине.

Пословице наше насушне

Свака пословица је као запети лук из кога у наше срце и ум долеће стрела смисла. Зато се оне памте и преносе: погађају нас. Што је неко доживео послао је нама, да се научимо на његовом искуству које је постало саборно.

Неке пословице су изумрле – рецимо, да треба убити кучку која лиже жрвањ воденичког точка, то јест отарасити се неког ко се на зло навадио. То се, у доба компјутера, више не разуме. Али, пословице које су трајне увек нам могу помоћи да се снађемо и пронађемо:“С ким си – онакав си“ било је и биће, као и:“Ко другог вара, и њега ће други. И оца би за новце продао. Гори је зао језик, но турска сабља. Ко једанпут слаже, други пут залуду каже. Ко лети хладује, зими гладује. Једном руком даје, а двема узима. У туђој руци увек комад већи. Хитар одвише срећу прескаче. Од ината нема горег заната. Мудрој глави једно око доста. Ко ради не боји се глади. Чисту образу мало воде треба. Лепа реч гвоздена врата отвара. Тиха вода брег рони.“
Преци и потомци се једни у другима огледају, а пословице су мостови преко којих једни другима долазе. Зато их треба чувати и памтити, док је света и века.

Јер, саборно памћење је једино памћење које остаје и опстаје. Ко нема памћења, нема ни памети.

УПУТНИЦЕ:
1.    Вук Стефановић Караџић: Српске народне пословице, ia902702.us.archive.org/5/items/srpskenarodnepos00kara/srpskenarodnepos00kara.pdf
2.    Вук Милатовић: Народне пословице, www.edu-soft.rs/cms/mestoZaUploadFajlove/35_-_37_.pdf
3.    Мирјана Ћетковић: Васпитна и образовна функција пословица, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-7129/2011/0353-71291101081C.pdf
4.    Стана Ристић, Ивана Лазић-Коњик, Дом у српском језику, www.rastko.rs/rastko/delo/14705
5.    Наталија Димитријевић: Десет сличних пословица у српском и енглеском језику ( необјављени рад