Владимир Димитријевић: НАД СЕДАМ ПЕСАМА БЛАГОЈА БАКОВИЋА

Благоје Баковић

Историја, али поезија 

Историја малих народа често је толико замршена, тешка и сурова да онима који се нађу у њеном координатном систему остаје само да се крећу кроз догађаје као кроз крваву маглу и огњену вејавицу, и да се од чињеница крију у песништво, да би одатле провиривали ка небесима, јединој отаџбини и очевини која нам се не може отети. И Срби су један од малих народа који је успевао да се склони у надисторијско само захваљујући песништву, од старих гуслара до савремених лиричара. У српској историји је свуда бивао метеж, и са свих страна је ударала мука; у песми, све је долазило на своје место и налазило лествицу за успон ка непролазном.  

Његош је, у име свих Срба, изговорио ону реч која је отворила путеве ка Речи, и показала да је могуће оно што је немогуће – опстати као Србин Христов и радовати се животворној смрти (како сведочи ђакон Авакум: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“ ) – као што је немогуће победити смрт, али је то ипак могуће, јер је Христос васкрсао и победио смрт. 

Зато у свом огледу „Његошева трилогија“ Жарко Видовић пише: 

Косовски завет није нешто чега бисмо могли постати свесни помоћу философије. Метод освешћивања Завета није философија. Напротив, она је негатор Завета и води свесној негацији Завета. Освешћење Завета постиже се поезијом: 

Песма нас је одржала – њојзи хвала!

Наравно, одржала је заједницу, као заветну заједницу. Колико песме, толико Завета и толико и заједнице! Каква песма, таква заједница!(…) Решење Косовског сукоба – сукоба око Завета – није ни у појмовима, ни у знањима, ни у држави или неким историјским „реалитетима“, него у ликовима: Милоша Обилића, Карађорђа, цара Душана и „још неких српских хероја“, с једне стране, и Вујице, Вука, Вукашина (Вулићевића, Бранковића, Мрњавчевића), као ликова отпадника, с друте стране (ЛМ, II, 191–200). Наиме, национална заједница (или нација) није ништа друго до окупљеност око ликова, не толико историјски реалних – кад је реч о Косовском завету! – колико поетских. Људе укључује у националну заједницу осећање које гаје према поетским ликовима, те тако нацију као заједницу одржава Поезија. Нација је, значи, духовна заједница (заједница осећања) окупљених или здружених осећањем дивљења према једнима и презира према другима (не према непријатељу, него презира према отпаднику)!

Тако се историја претвара у поезију. И на том путу се нашао и песник Благоје Баковић, чију ћемо лирску историософију покушати да, макар скицом, самеримо из перспективе седам његових песама о заједници Срба суочених са епохалним духом нихилизма.  

Дисови и наши „Наши дани“

Песници метафизичке зебње, попут Диса, нису остајали без сведочења о слому заједнице. Потрага за праневиношћу није значила затварање очију пред чињеницама. Зато се ни Дису не може приступати као пуком песничком ескаписти: са „очима изван сваког зла“, у „невиним даљинама“, он је ипак и овде и сада, у доба када су набујали „шљам и разврат и пороци“.  

На том трагу је и песник Баковић. Лирска ненаспрамност, певање свету и његовим радостима, не може остати неначета ако су људи, средишња бића битија, почели да се, својом вољом за власт и сласт, разграђују. Зато се и Баковић кроз стихове подиже да погледа, процени, расуди и јави шта је, у магли наше самозаљубљености, назрео. 

Наслањајући се на Дисове „Наше дане“, Баковић у својој истоименој песми све нас проглашава кривима због прихватања лажи која је постала општи modus vivendi и modus cognoscendi: „Ико дрхти ли да ли се боји / И твоја душа зебе ли“. Питањем се  проверава колектив („ико“) и сваки његов припадник („твоја душа“): у „наше дане“ не можеш остати пасиван у општем труљењу – мораш сићи са пута неправде ако желиш да сачуваш човештво, без кога немаш ни себе, ни нас.

Иронија која се претвара у сарказам дата је у условној конструкцији дистиха: „Ако је истина да лаж гоји / Зато смо тако дебели“. Ово је кључни поступак песме: апстрактна морална категорија (лаж) преводи се у конкретну физичку последицу (гојазност). Тако се лаж приказује као својеврсна исхрана друштва. Груба телесност служи да се покаже масовност нискости и нихилизам друштвеног механизма на који смо пристали.

Пред нама је сценографија слеђене људскости: „По прозорима легло иње / И магла од духа нежива“. Овде је „дух“ не само лишен животворности, него се згуснуо у загушљиву маглу, и заклања видик, уместо да га проширује.  

Најоштрији смисаони рез у песми сведочи о анимализацији човештва: „Гледаш људе а рокћу свиње / И само понеко прежива“. Овде је важно да се песнички сведок не задржава на указивању на само једну од димензија поживотињеног стања ближњих: становници „наших дана“ и „рокћу“ (скоро сви) и „преживају“ (понеки). Дакле, и говор и понашање су пребачени у животињски регистар. Уз то, „само понеко“ сугерише да је отпор слаб, маргиналан и сведен на биолошки акт преживања, без стваралачког чина, без преображаја овдашњег у тамошње, привременог у вечно.

Друга строфа наставља „микрофизику“ деградације: „у ваздуху виси дроњак / око ничијег немоћног ува“, затим лети „мувљим послом мува“ и на крају „скотрља се брабоњак“. Уместо трагедије рашчовечења, пред нама су отпад, мува, брабоњак, и „ничијe уво“. Израз „ничијe уво“ је посебно значајан: постоји слушни орган, али нема субјекта који слуша, нема адресата. Општење је сведено на физиологију без смисла.  

Трећа строфа нас уводи у стање привида и разочарања: „Учини ти се да врата шкрипе / И да се нешто дешава“, али се тај кратки тренутак наде прекида повратком лажи: „Кад опет низ рукав без шава / Лажи сипе ли сипе“. Одредница „рукав без шава“ је прецизна: лаж се излива као из одеће која је наизглед употребљива, али је изнутра рашивена. Живимо у свету у коме је и „одело стварности“, њена форма, поцепано при самој изради. То да лажи „сипе ли сипе“ значи да су се лажи претвориле у својеврсни „технички шум“, у непрестано капање.  

Четврта строфа радикализује ситуацију: „Ту где је био јаук (…) Завладала је тишина / Коју је извезо паук“. Тишина није природна, него је „извезена“: она је плод деловања паука који око људи плете мреже, да нигде не би могли да утекну. Све је утихнуло јер је све умрло. 

          Песма се окончава парализом памћења и покрета: „И нигде ништа не мрда / Нико се ничег не сети“. Песникова критика је усмерена на заборав који је постао колективни избор. Једино што „ради“ јесте „један комарац“ и његов лет који „спаја уво / са оном од пре брабоњка мувом“. То је гротескна алегорија континуитета: оно што нас спаја није смисао, него инсектна, отпадно – отпадничка  циркулација ништавила.(1)

Мува и брабоњак, свиње, „блесави трбуси“ су гротескне слике којима Баковића развејава романтичарску маглу и показује како друштвено пропадање изгледа када се сведе на физиологију и навику. То је поезија која настојава на томе да морална криза има мирис (воњ устајалости), звук и тежину. 

Страх почиње као зебња, а завршава паучином коначног нестанка. Песник може да сведочи, али не може ништа да промени. И то је нешто, макар да је ништа.  

Феноменологија страшила

Одмах до „Наших дана“ у Баковићевој збирци стоје „Појаве“, и та близина делује као продужетак исте дијагнозе, али у новом кључу. „Низ поље иду појаве“, при чему је лирски субјект издвојен: „А ти на једном брду си“. Та просторна поставка је дубоко смислена: посматрач је удаљен, мада није заштићен од утварности која се приближава.

Марш гротескних изобличења се наставља: „Иду блесави трбуси / Промичу прилике знојаве“. „Трбуси“ су остаци људи, дигестивни тубуси чије кретање је претња свима који би да изађу из љуштуре свакодневице. „Знојаве прилике“ су бивши ближњи, сведени на нешто телесног напора, без имена и лица.   

Слике се појачавају: „Та пољем жива страшила / Те сенке по трави гузате“. Страшило је предмет који плаши, али је и нешто што је већ мртво, напуњено сламом.

Песма пред нас изводи дете као меру рањивости коју треба одбранити од посуновраћеног света: „(Дете се привија уза те)“. Заграда у Баковићевој песми као да је једини интимни, заштићени простор, при чему је брига о уплашеном детету једина дужност која посматрачу на брду даје смисао, јер му поставља задатак да чува оно што се не сме оскрнавити. 

Низ питања (која не добијају одговор) појачавају осећање невидљивих конаца у рукама бесмисла: „Којим ли путем требају / Конце вуку ли рукама“. Приказане појаве делују као лутке. А онда нас песма упозорава: „Шапуће јер наглас не сме“. То је дијагноза режима страха: говор постоји, али не може у јавност. 

Расплитање песме је посебно важно јер именује начин на који се „они“ инфилтрирају: „Они су међу вас стигли / Пишући критике и песме“. Унутар текста то значи да опасност није нужно у оружју и униформи, него у симболичкој продукцији, у „критикама и песмама“. Тако „Појаве“ постају сведочење о културној мрежи потчињавања: оно што би требало да буде простор слободе постаје тамница из које нема бекства. 

Снима се, снима

Баковић се у песми „Ти мислиш да се не снима“ налази у срцу тамнице: све се снима, и сви се снимају. Песма је конструкцијски дисциплинована, својеврсно понављање једне формуле која хипнотише: „Ти мислиш… И мислиш…“ Анафора престаје да буде обична стилска фигура и постаје модел психичког стања: понављање показује упорност самообмане или упорност система који захтева да жртва сама себе убеђује.

Видљиви свет је тих: „не чује се да зуји“, „не види се камера“, „само певају славуји“. Овде је славуј опасан управо зато што припада привидној идили која је тоталитарна антиутопија. Он покрива шум технике. Песма сугерише да је најфункционалнија контрола она која делује као „природна“. 

Средишњи удар песничког раскринкавања лажи је слика екрана који нишани: „Ономе што на екрану / Пружа поглед низ нишан“. Израз „пружа поглед“ сугерише да је поглед својеврсна рука која се протеже. То није пасивно гледање, него упирање погледа, усмеравање ка циљу који треба надзирати. Осим тога, у песми киша пада, али „ни једна капљица не кану“ на онога који нишани. Тако се указује на хладну некажњивост: природни елемент (киша) не допире до субјекта насиља који је заштићен медијском дистанцом. 

Затим долази непосредна дефиниција простора у коме смо: ту је „чувар“, ту је и „решетка“. Али песник настојава на перцептивном порицању тамнице: „ти мислиш да се не шетка“, „да не постоји“. Систем контроле више не мора да се крије јер човек пристаје на игру и престаје да види. 

Страх кроји робијашку одећу: „Страхом те напунило / Скројило и сашило“. Тај страх није тренутна реакција него је обликован у нови идентитет, као одело. Међутим, пошто је тешко живети са истином о тамници, повратак у рутину је нужан као бекство од истине: „Враћаш се натраг до гнезда / Опет у своје хаљине“. „Гнездо“ и „хаљине“ су речи које би требало да зраче присношћу, али су на робији само знаци укроћености. 

У завршним строфама, и најмањи отпор је обезвређен: „Постигнеш нешто ко кош“, а одмах затим: „Чека те твоја мотка / Ко празно легло кокош“. Мотка нас дисциплинује, а „празно легло“ наговештава јаловост сваког нашег покушаја да изађемо из зачараног круга. Последња нада је инфантилно – биолошка, јер утамниченику ништа није остало „осим да перје кљуном / До новог спавања биште“. То је модел живота сведеног на припрему за наредно спавање, без метафизичког и моралног буђења.

О скакавцима и људима 

Песма „Трава и скакавци“ се гради као низ одређења и упоређења. Први стих који носи тезу гласи: „Скакавац је трава а човек је земља“. Човек је „земља“, дакле носи терет и границу, укорењен је у тле из кога ниче. Скакавац је „трава“, али трава која се подиже, не пристајући на пасивно таворење.  

Други корак дефинише скакавца као „траву која скаче“, а затим као „траву која губи веру“. Тај прелаз је значајан: скок није само кретање него духовни пад, јер губитак вере се јавља тамо где скок не успева. Песник пита – „Одакле му ноге и очи и глава / И срце одакле“, и завршава кружно: „скакавац је трава“. Кружна дефиниција показује да је опевана појава тешко ухватљива, али непорецива: трава је, а скаче; скаче упркос својим ограничењима. 

        Кључна строфа о „скоку“ гласи: „Ко зна да се тај скок завршава падом“. Овде је уведен трагички облик знања: скакавац није наиван, он зна исход, али ипак иде ка њему. То песми даје антрополошку дубину: није реч о случајном промашају, него о свесном понављању погрешног, које се јавља када се биће одлучи да се подигне из полеглости.  

Трава се „одрекла“ хода и скока, вратила се корену, али, „док Неба траје, васкрсава“. Овде је „Небо“ мера трајања, својеврсна метафизичка константа – под њим, трава не бива погажена заувек.   

Песников увид је отрежњујући: „Трава зна висином да је на губитку / Налазећи снагу вере у корену“. То је језгро њене етике: признаје се мањак „висине“ (видљивог успеха), али се тај мањак надокнађује укорењеношћу. Тако је вредносни систем преокренут: оно што је ниско, подземно, престаје да буде срамота и постаје темељ. 

Песма нам приказује језичку разноликост као део саборне слике народа: „Било да су штокавци икавци чакавци“, јасно је: „Траве су Срби од ње су скакавци“. Саборни идентитет се у Баковићевој песми везује за поузданост корена, вере и трајања, али истовремено мора да се призна постојање унутрашњег, „скакавачког“ елемента који настаје „од ње“, дакле из истог тла.  

Баковићева есхатологија је јасна: Срби су народ који се, као трава, коси косом смрти, али се свагда обнавља и нипошто не нестаје у вртлозима историје. Из њега повремено искоче јунаци, скакавци, који такође гину, али су доказ да је трава жива, и да никад неће престати да клија и класа.(2)

О Завету

Песма „Комад неба“ сведочење је о Српском завету као немирењу са стварношћу – јер, Његошево „Нека буде што бити не може“, апсурд који служи Логосу, управо и јесте тајна српске историје.  

Песма се отвара формулом која приземљује тон: „Гледајући слику реалну и стварну“. Двоструко, плеонастичко придевање именици „слика“ („реалну и стварну“) као да предвиђа приговор да је лирика „нестварна“; песник настојава на томе да полази од нечег што је чињенично, сушто, непроменљиво. 

Затим се уводи могућност која се није остварила и у нама се покреће сећање на мајора Тепића, „новог Синђелића“, који је и себе и касарну дигао у ваздух да је не би предао непријатељу: „И Тепић је мого да преда касарну“. По том „домољубљу“ би га памтили, вели Баковић  ( Познато је да су конвертити, бивша „југо – браћа“, за реч „родољубље“, да не би „смрдела на Србе“, измислили замену – „домољубље“). Тепић је могао, али није хтео, да изда, да постане „прагматичан“, чиме би тиме испао из Завета; зато је и одбио пут Јуде, у српском предању описан као пут Вука Бранковића. Родољубље је, у нашем речнику, осећање којим остајеш веран Заветом надиђеној очевидности, а домољубље је када издаш да би се окористио. Пошто су вредности у опасности да буду преименоване (и тиме кривотворене), Баковић песмом спречава такву могућност, одан смислу који се, у традицији бивања онога што не може бити, подразумева. Тепић није пристао да постане утвара, па Баковићева песма одмах уводи разлог одбијања: „наша вера стара“ и „жива ватра са Врачара“. Тиме се отпор везује за саборну етичку снагу која је „надпрагматична“, пошто није од овога света.(3)

Средишњи део песме гради слику историјског континуитета уводећи мотив трпљења:  Срби су народ који је столећима одбијао да преда своју главу да би спасао руке којима се може радити, али и красти: телесни компромис „спасавања руку“ није вредан ако подразумева предају суштине („главе“ као метонимије части и самоистоветности).

Потом долази низ реторичких питања која спајају симболичке топониме и вредности: „Мислиш не би прогутао све гар / Да је Лазар нудио Косово за Чегар“. Историја је, за Србе, својеврсни морални силогизам: ако би се светињом трговало, исход би био пепео.  

Ту је и алегоријско сведочење о мравима: предлог „да из мрава пут у мравоједе / пређемо“ као „одлука права“, да „мравињак спасиш од судбине мрава“. Лажно спасење је могућност да се утекне у уста грабљивца. Ови стихови су Баковићево ругање на рачун тзв. рационалне политике која се правда „реализмом“, а у ствари је прелазак у „сигурнији“ облик пропасти.

Исход би, сматра песник, био наша вечна уклетост: „Кад нас ко прсле чарапе назују / да нас кроз векове прстом показују“. Срамота је дуготрајнији облик пораза од телесног страдања.

Исходи су јасни – од нас се, са Запада, тражи потпис на уговору којим се продаје душа: ми себе треба да обесимо о „српску врбу“, ми сами треба да скочимо у јаму (наши непријатељи нам једино показују пут, нису они ништа криви). Али, одрицање од Косова као заветног простора, које нам Запад непрестано нуди, има само један циљ – да Србија престане да буде небо на земљи, и тиме престане да постоји.   

Живећи у доба постмодернистичког релативизовања сваке истине, Срби су се уморили и од света и од себе, па зато одлазе из земље за коју су се вековима борили и за чије добро су носили крст. Одлазе јер су изгубили наду да ће бити боље – они су трпели док су веровали у будућност која ће, макар потомцима, донети светлост живљења, а сада такву будућност ни не назиру.  

Песник је ту да их опомене: не одустајмо. Јер, времена се мењају. „Наши дани“ Дисови настали су у час кад је изгледало да нема наде: две године касније, ослобођена је Стара Србија са светињама. Завет опстаје у нама, и Србија ће опстати.(4) 

У НАТО ноћи 1999. 

Бомбардовање Србије осиромашеним ураном доказ је не само културног расизма Европљана, него и њиховог сенилног варварства: јер, ако је „хуманитарно бомбардовање“ било какав и било чији аргумент, онда је историја, бар за западне сенилне варваре, коначно завршена. Тиме су срушене све српске илузије о Европљанима који су нам, чак и од наших учењака, нуђени као узор културе, етике и радне ефикасности. Наши старији етнопсихолози су, гајећи илузије о Европи, строго судили о свом народу, а добре особине нашег народа су, у њиховим анализама, нестајале у мору лоших. Сви они су се љутили на свој народ што, за неколико деценија слободе, није достигао Европљане, који су се, после свега, у правом светлу показали током бомбардовања Србије на крају 20. века. 

У песми „Европска ноћ“, која је настала 3. априла 1999, један дан пошто је изнад нас прошао западни Велики петак под НАТО бомбама, Баковићева питања Европи упућена су у име новорођених и у име детињег вриска. Позивајући се на невине, песник користи језик који не оставља простор за релативизацију. Датум „3. април 1999.“ је печат који затвара апокалиптични тон у конкретан тренутак. Тиме се висок регистар суда не оставља у безвремености, него се уоквирује временом, да би се појачао ефекат сведочења. 

Средишњи стих „Европске ноћи“ поставља метафизичку инстанцу: „То је глас Страшног суда у вашем Петку Великом“. Кључна је присвојна заменица „вашем“: суд се одвија унутар туђе представе о себи, унутар њиховог празника који већ одавно не слави распетог и васкрслог Бога љубави. Западни празник је празан, на утварној моћи и јудинском лицемерју пресаздан у потрошачко, преживарско блесавило које би да отме још и још туђег, при чему се претвара да га брига за „људска права и демократију“. Тако се Баковићева песничка оптужба усмерава на лицемерје, а не само на насиље. Јер хедонистичка биологија изрођених, у љуштуре претворених, НАТО људи није и не може бити мерило планетарног живота. Да парафразирамо Унамуна: они су Србе могли да победе, али не и да убеде. И још их (Баковић је сведок) ни у шта нису убедили. Положај мртвих и живих се, дакле, у доба бомбардовања Србије, инвертовао: „То нисмо ми мртви, већ то сте ви – живи“. Унутар песме, „живи“ су они који су духовно расточени до те мере да су њихова тела присутнија од њихових душа. А мртви су живи у Ономе Који је победио смрт.   

После свега, из срца Срба изгревају нова сунца. Историја се, и у немогућем, наставља. Мада се сви мали народи крећу између херојства и дволичности јер непрестано живе у тешким условима, под притиском великих и моћних, суочени са „силама немерљивим“, Срби су остали бољи и човечнији од западних лицемера.

Историја као машина за млевење меса 

Наслов Баковићеве песме „Подела рада“ је намерно „неприкладан“ садржају и управо тиме делује као оптужба. Док „подела рада“ асоцира на рационализацију којом се наш свет претвара у свет технике, песма се бави машинеријом непојамних недела учињених Србима и отвара се реченицом која делује као службено оправдање за злочиначки ирационализам набијања на колац: „Водећи рачуна више / О телу него о души“. Следи непосредан опис насиља: „Прво су оним коцем / У Радисава ушли“. Пред нама је рецептура ужаса дата „објективистички“, на основу слике из Андрићевог романа На Дрини ћуприја. 

Још страшније је преношење прошлости на посматрача – јер се ово, из Андрића, тиче свакога од нас, и тиче нас се баш данас, пошто историја Србе не оставља: „Тако су ту слику намах / Попиле очи гладне / Да колац и у нас уђе / А душа не испадне“. „Очи гладне“ значи да се, вековима, хранимо ужасима који нас сналазе. Као да гледање Радисављевог коца већ пробија и наше тело, док субјект у исто време жели да „душа не испадне“, да опстане унутрашње језгро самоистоветности. 

Страдање Срба је постало трајни механизам: „Час нас на ражњу врте / Час у земљу пободу“. То је слика производне траке. Управо ту се оправдава наслов Баковићеве песме: „рад” је овде расподељен према техникама мучења, а људско тело постаје материјал.

Ни у овој песми не можеш остати по страни: ко остане веран Србину у себи, страдаће; али, ко побегне из себе, постаће џелат: 

А и ти што се правиш

Да некуд гледаш удаљ

Или се спреми за колац

Или узимај маљ

Уместо закључка

Свако озбиљно песништво поставља озбиљна питања. Баковићево песништво јавило се у часу када мали народи нестају у пресаздавању планетарног простора, које се збива уз крваво рађање нових империја. Мали народи као да не могу да одоле добу у коме човештво престаје да има било какво значење (јер значаја одавно нема), и у коме се, уз идолопоклонство „вештачкој интелигенцији“, већ најављује „трансхуманизам“. Нестају Срби, али и остали, са Србима. Таква је судбина човека који се роботизовао. 

Али, песник је ту да не пристане. И да свој народ позове на непристајање. 

Да ли је било добро имитирати западне моделе, кројити туђе кошуље (често лудачке) за нашег човека?   

Није, сматра Баковић, јер би то значило да у себе треба да уградимо оно што је, у ствари, становиште западног културног империјализма и својеврсне колонијалне вестернизације. Исправан модел сазирања нашег народа дао је Владика Николај, који није гледао одећу Србинову, него његову душу. Срби, чак и кад нису били цивилизовани, били су народ високе културе. Тако је било и са другима: Маје и Инке су доказ да висока култура може настати на тлу неразвијене цивилизације. Култура је успешна кад свако ко јој припада има своје место у друштву, кад је задовољан својим животом и кад, како рече један стручњак, „никакав важан део друштвеног функционисања не доноси собом осећање фрустрације, или погрешно усмереног и непријатног напора“. Данас су цивилизовани народи у исти мах најнекултурнији: у мору технике, они су трајно фрустрирани, а свој рад доживљавају као погрешно усмерен и непријатан напор. 

Као што је говорио кнез Николај Трубецкој, критикујући прогресивистички романо-германски европоцентризам: културе нису ни боље, ни горе једна од друге – оне су напросто различите. Баковићева патриотска поезија сведочи управо о томе. Родољубље у њој исказано потиче од истинске жеље да се свом народу помогне на путу самоостварења у Богу. Јер, како би рекао Владимир Соловјов, народ је заједница покојних, живих и нерођених. Нити између покојних и нерођених Баковић умешно сплиће у садашњости из које сагледава дубоке истине нашег националног постојања.

УПУЋИВАЊА

1.Благоје Баковић свој народ воли, али му не подилази, и одбија да хвали његове мане као врлине. Његова критика, наравно, није нихилизам аутошовинизма, него хришћанска свест о „покајању и самоограничењу као категоријама националног живота“ (Солжењицин). То, према Солжењицину, значи: „Ми схватамо патриотизам као цјелосно и стално осјећање љубави за своју нацију уз служење њој, не кроз улагивање и одобравање њених неправедних претензија, него отвореношћу у оцјени њених порока, гријеха и кајања за њих. Требало би већ једном да схватимо да нема народа вјечно великих и вјечно благородних, то достојанство се с трудом заслужује, а лако губи. Треба знати и то да величина једног народа није у грмљавини труба, јер се физичка снага плаћа неисплативом духовном цијеном. И да се стварна величина народа налази у висини и степену његовог духовног развоја, у ширини душе, у ненаоружаној моралној чврстини.“ Ако се народ покаје, он се може вратити Богу и себи. Црна Гора која је, од „српске Спарте“, постала НАТО Монтенегрија, одједном се сетила ко је и шта је, и Баковић је, у доба литијског устанка против отимања светиња, препознаје у песми „Вечној Црној Гори“: „Нису мушка прса охладнела / Нит у њима умрла слободa / Но је душа Бога огладнела/ И стекла је ноге, па сад хода // Устале су ливаде и њиве / Устала су и гробља и стећци / Устале су јабуке и шљиве / Устали су потомци и преци // Проходали свеци и кивоти / Вратила се свитања у зоре /Устали су негдањи животи / Спасавају образ Црне Горе”. 

2.Баковић се обрео у добу у коме су аутошовинистички конвертити кренули од става да су Срби пропали јер не могу да усвоје добре моделе понашања које нам намеће Запад. А који су то добри модели? Да није можда неолиберални капитализам узор који треба следити? Тај поредак човека претвара у атомизовано биће без идентитета, пуког потрошача. Ако Србија уђе у полумртву Европску Унију, ако „улети“ у НАТО, то ће, сматра Баковић, бити њен слом после свега што је преживела од ЕУ и НАТО – злочинаца. То се у Црној Гори десило, па је, после свега, један њен званичник, официр војске Црне Горе, отишао да присуствује неоусташкој прослави „Олује“. Баковић пева: „Да своје душе прослави таму / Да клањем јагњета спасе овцу / Да њиме допуни Корићку јаму / Покличем над браћом у Јасеновцу // Од тог јуриша скроз ослепела / И отежала од јада земних / Изнад братскога и свога пепела / И она кличе – ’За дом спремни!’“.

3. Римокатолик, хрватски писац Динко Шимуновић, препознаје конвертитство као кукавиштво. У аутобиографској прози Млади дани он пише: „Читава Крајина бијаше православна, изузев једно селашце, тамо преко ријеке, звано Думњаци…Док би се дјеца православних села међу собом тукла и рвући се једна другу за грло хватала, Думњаци се скривали и бјежали, а нитко им није пријетио. Презирали су их и звали „спарењацима“, јер су били млитави и покуњени, попут листа зеља, спарена у врелој води… Мој отац, мајка и ја, бијасмо католици, но тада нијесам о томе мислио и стидио бих се, да ме је ко хтио убројити међу Думњаке“. Поредећи Србе и Хрвате – сељаке, Шимуновић каже: „Варошки сељаци (католици, нап. В. Д.) дивили су се једино богатству и новцу, лукавштини и вјештој пријевари,… не цијенили ни јунаштво ни снагу, што бијаше у далеким селима око Цетине највећа врлина“.
4. Истински родољуб може да гледа даље и дубље, јер сазире оно архетипско, на чему је његов народ саздан. Његова љубав према земљи отаца је стваралачки огањ, о коме Иван Иљин пише у својој књизи О суштини правне свести: „Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни и политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народа, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота – земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони, – него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно због чега и зашто је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он (духовни живот, нап. В. Д.) има објективну вредност пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и дела њиме саздана су важни, неопходни и драгоцени сами по себи, због чега су и универзални: не само за мене, него и за мене, и за мој народ, и не само за мој народ, него свагда и за све, за све људе који сада живе и који ће било када живети (…) Нико не може другом човеку указати на његову родину – ни васпитачи, ни пријатељи, ни јавно мнење, ни државна власт. Патриотизам је стање духовно, и зато он може да се јави једино самостално, у аутономном поретку – у личном, али аутентичном и предметном духовном искуству. Свака наредба споља може само да смета том искуству или да доведе до несрећне симулације. Не може се волети по принуди и туђем наређењу: љубав може да се јави једино „сама“, у лакој и природној предметној радости која пробуђује и гањава душу. Та предметна радост или обасјава човека – и тада он постаје живи орган вољеног предмета и не оптерећује се њиме, него се радује својој срећи, или мимоилази његову душу – и тада ништа не може да му помогне.“

Објављено у књизи Благоја Баковића „И наши дани“, Задужбинско друштво „Први српски устанак“, Орашац, 2026.