ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ О ЧОВЕКОВОМ ОСЛОБОЂЕЊУ

 

ОД ЧЕГА СЕ ОСЛОБАЂАМО

 

Велики српски песник, приповедач, драмски писац и есејиста, Момчило Настасијевић је себи увек постављао тешка и одговорна питања, на која је, из дубина, давао овејане и суште одговоре. Једно од питања јесте и питање човековог ослобођења – али не ослобођења од спољашњих околности и физичког ропства, него од битијне трагичности, бесмисла и ненађености.

Да бисмо се ослободили, морамо умрети, сматра песник. Али не умрети пo биолошком закону старења, него умрети слободно, својом одлуком. Умрети ради живота. Смисао дате нам могућности избора управо и јесте у томе: да себе надиђемо, да превазиђемо самодовољност која je у исти мах и саморазарање, јер немамо сила да бисмо самима себи били извор живота.

Аскетски пут самоизмождавања којим се, према Настасијевићу, у есеју „За стварну реч”, стиже до духовно стварног исказа, значи да je себи потребно поставити много тежи задатак од онога који се може решити. Тако се порази оно најнесавитљивије у човеку, тј. „мукли отпор слову”. Тада, кроз онога који je „радосно поразио себе”, проговара суштина, разарајући индивидуалитет својим обелодањивањем, чиме се бескрајно премашују границе и снаге „убоге јединке”. Оно што je стварно речено, речено je једном заувек и, када се понавља, оно се све више испуњава садржајем. „Блаженост ослобођења” састоји се у ишчезнућу себе, то јест свега варљивог и нестварног у нама. Taj дубоки, првотни захват увек je извор нових захватања, стрела која погађа у „срце духовног крвотока”. To je корен у Богу који се не може свести на човека. Он спречава да свест заведе људски род ка ништавилу, да слепило узме маха ако смо прогледали.

 

ПОТРОШИТИ СЕ ДРУГОГА РАДИ

 

У првом огледу „За стварну мисао” сваки почетак преображаја одређује се као насилан у својој одсудности. Плуг врши насиље над земљом, клица над семеном: последице су поорана њива и пун клас. Рођење je увек умирање у нечему, чиме се почетак сједињује са крајем, a велико Хоћу постаје велико Морам. Усудно морање рађа органску мисао која из мозга извире као биљка из тла.

Оно што Настасијевић стално понавља важи и овде: свака заобиђена, a несавладана, тешкоћа раслабљује човека који je дужан да иде до „самоуништења”, „до свесмислене чистине”, „до духа”, не чувајући ништа за себе, дајући се до последњег атома. Оно што се, тобож, уштеди, касније се распада и трули, „затварајући излазе у чистину”. Потрошити се ради другога, ради свега што није сопствено „ja” јесте припрема, „олакшање себи страшног суда преласка у даље стање”. To није лако. Па ипак, у часу највећег страха за себе и своју кожу, деси се да победи тишина Надстварности која je плод самонадилажења и уструјавања у биће.

Једно од искушења на путу аскезе јесте поседовање нечег што je више од потребнога. Тада се јавља опасност да човек постане грамзивац (скучен) или сладострасник (расипник). Да бисмо били у непрекидном подвигу трагања за Надстварним неопходно je имати „за длаку мање од насушнога”, због чега смо благотворно напети и у свагдашњем бдењу над собом и светом.

 

        

         ОДНОС ПРЕМА БОГУ

 

Још у „Сивој бележници II”, у оквиру „Баналних опаски”, Настасијевић je исповедио свој интимни кредо: Бог му je потребан као што je детету потребан неко старији да се иза њега сакрије кад погреши. Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божије, вели Спаситељ. A суштина детиња: безгранично поверење у родитеље, чврста увереност у њихову свемоћ и свудаприсутност, поуздање да ће од оца и мајке добити што траже. To je један од разлога због којих деца „лажу” о својим родитељима, говорећи како они могу да учине све што пожеле. Ако дечачић од четири године тврди да je његов тата уловио слона, он то не вели да би нас ОБМАНУО, него зато што je сигуран да je то МОГУЋЕ, пошто му je отац СВЕМОГУЋ. Настасијевић, очито, има само један елемент детиње вере: поуздање да ће га Бог, као „старији”, заклонити од искушења. Највећи део дана он проведе усамљен, лутајући пo себи и свету; Творца се сети тек кад у својим лутањима наиђе на опасност, пo оној народној: „Без невоље нема богомоље.”

 

МОЛИТВА ИЗ БЕЗИЗЛАЗА

 

 

У 165. афоризму он своју молитву описује као молитву „сатеранога у ћopсокак”. Кад се нема куда, кад останемо без својих решења, сетимо се да постоји Неко ко слуша, слуша стално, пажљиво, мотрећи на уплашено срце наше. Занимљив je завршетак молитве: „Боже, сачувај ме од строгости благих.” Разумећемо га ако знамо да je Настасијевић био против свих врста морализма који се на крају увек покаже као фарисејство, израз егоцентризма и гордости скривене под образином смирења. Још у првој, „космополитској” фази свог мишљења („Сива бележница I”, афоризам 17), Настасијевић je говорио да je религиозни дух склон фанатизму, потпуном одбацивању туђих уведрења које je повезано са прогањањем носилаца тих уверења. За њега, који je умео да поштује личност ближњег, то je било недопустиво.

 

ХРИШЋАНСТВО ИЗБЛИЗА

 

Обрисе своје личне религиозности он je најбоље показао у 23. мисли „Сиве бележнице I” назваши једну особину „извесних осетљивих људи” – „хришћанством изблиза”. Такви, осетљиви, могли су да мрзе појаве, пa чак и лица – издалека. Али, када би са тим појавама и лицима ступили у додир осетили би најдубље сажаљење, тај корен љубави према ближњем. Јер, чим почнемо да тугујемо нечијом тугом, она се претвори у схватање другога. A схватити другога значи примити га онаквог какав јесте, са свим његовим манама и недостацима. To није ништа друго до љубав. Патња чисти човеков познајни апарат, чинећи га способним за примање најтананијих трептаја стварности. Зато су за Свете Оце сузе вода живота, вода новог, покајничког крштења. Настасијевић je веровао да су песници они који су у стању да пате са човечанством и за човечанство. Осетивши јад и муку живота они роду људском, уморном и напаћеном, нуде реч утехе. Зато су песници – „творци религија”. Па ипак, сажаљење није пунота односа према ближњем. Оно je увек извесно осећање супернорности у односу на онога кога сажаљевамо (о томе je говорио и Ниче, истичући лицемерје западног, пијетистичког милосрђа). Они који сажаљевају, дају од сувишка свог „ja”, јер „жалити значи погледати наниже и жртвовати део себе”. Прави пут je љубав, то јест, „погледати навише и дати целог себе”. To je једини начин угледања на Христа, тврди Настасијевић у „Сивој бележници II”. Kao што je приметио Георгије Флоровски (парафразирамо): „Волети ближњега свога као самог себе не значи волети га као што волимо себе него волети га јер je ближњи наше истинско ,ја’.” Предање Цркве сажето je у изреци неког од Отаца: „Видео си брата свога – видео си Бога свога”; учинивши њему, маленом, Христу си учинио.

 

АСКЕТСКА ЕТИКА

 

Етика Настасијевићева у „Мислима” je, као и свуда код њега, у највећој мери аскетска. Мудрост и храброст су, тврди он, врхови врлине зато што je мудрац у стању да презре спољашње богатство и сјај као трулежне и пролазне, a храброст се његова огледа у спремности да, ако затреба, стави свој живот на коцку. Срећа je својеврсна илузија јер у овом свету, „долини суза”, апсолутне среће нити има, нити je може бити. Али, постоји највећи могући степен приближавања апсолутној срећи – „бити одан до самоодрицања једном другом живом створу”, волети га без размишљања о себи и свом задовољству, сав се предати „своме Богу”. У том давању срећа je оно што та реч изворно на старосрпском значи – „срешта”, то јест СУСРЕТ. Самотњак не може да буде срећан јер нема са ким да се сретне, нема пред ким да се одрекне себе. Сва се доброта састоји у томе да се буде „добар заборавивши на себе, добар без егоизма”, чиме се другим људима постаје „извор благодети, себи среће, иако се неки пут ради против свога ja”. Доброта се не може и не сме фалсификовати трудом прикривања своје отровне суштине, и зато je боља нескривена саможивост од змијске притворности, сматра песник у 228. афоризму „Сиве бележнице I”.

 

НА НИЧЕОВОМ ТРАГУ

 

Наравно, Настасијевић у својим етичким размишљањима није увек био у стању да појми Хришћанство. У „Даљим забелешкама” чак тврди да je немогуће волети непријатеља, да je таква љубав „прерушени страх слабога или замка лукавога”. Христос je, вели он, био нека врста свечовека, херој који je од морала направио уметност, стекавши „натчовечанску моћ да воли све”, чиме je осетио своје божанско порекло. Христов идеал масе малих нису могле да прихвате. Taj идеал изопачен je у Средњем веку, кад су гореле ломаче Инквизиције. Покушало се са оздрављењем у ренесанси, али je остало, „зло, које и ми, потомци, носимо у крив”. Све поменуто, почев од негације могућности да се воли непријатељ, до тврдње да je „последњи хришћанин умро на Голготи” и да смо ми отровани неуспешним покушајем оздрављења у ренесанси – може се наћи и код Ничеа. Разумљиво je да je Настасијевић, као дете свог времена, имао овакве сумње и колебања. Разумљиво je и његово постепено прилажење Хришћанству – срцем.

 

ФАРИСЕЈСТВО КАО ПРЕТЊА

 

Код њега постоји теза о урођеној доброти, доброти која je дата, као и извесно неповерење у моћ врлинског увежбавања као савладавања греховности и саможивости. Хришћанство je захтев да се надиђу сопствене датости, пa и „природна доброта” која, непосољена благодаћу живота у Цркви, губи своју силу у свету погруженом у зло. Настасијевић je велики Хришћанин у прозирању привида, у свести о томе да човек уме да лаже себе и друге како je племенит, испуњен узвишеним осећањима. Тако он примећује да људи „превише посвећени животињама” премало воле своје ближње. Он стално инсистира на том да je морализам – лаж, да се морализмом, фарисејским уопштавањем етичких истина (које су увек и онтичке истине) људско биће убија. Ta теза до сржи je православна. Она му je могла постати блиска док je читао Достојевског који, рецимо, у Записима из подземља, све време исмејава еуклидовску логику ћифтинског, „превише људског”, утопистичког оптимизма. (Била му je блиска и код Ничеа, који у једном од афоризама нађеним у његовој оставштини тврди да je порицао само „моралског Бога”). У „Белешкама из 1935” налази се оваква Настасијевићева реченица: „Mop, корен за морати и умрети. Морал?”                                                                  Није довољно бити спољашње моралан. Потребно је имати Бога за Саговорника. Јуриј Ајхенвалд, говорећи о Богу код Достојевског, каже: „Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће Koje има времена и пажње за сваког, коме свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји Неко ко увек слуша, и већ само због тога Њему припада благослов човечанства.”

 

ГРЕХ И ВРЛИНА: ЛИЧНОСНИ КОНТЕКСТ

 

Настасијевић je трезвени православни реалиста и кад каже да су и врлина и грех само издалека, то јест ако их посматрамо изван личносног контекста у коме настају, чиста белина или апсолутна тама. Ако чиста врлина можда и постоји апсолутно, она у својим свакодневним пројавама има пеге које други, због њене језгрене светлости, не виде. Слично je и са грехом и пороком: на њима заблиста понека светла пега намере која се није остварила или одсјај гриже савести, тог божанског огња у срцу. Ту je суштински извор СМИРЕЊА, врлине без које je, пo Светим Оцима, сав подвиг православног аскете – бљутав. „Човек обдарен добрим особинама или који има врлине осећа у најинтимнијем самом себи да je прецењен”, јер зна за таму која га напада и са којом се бори; a „онај што се заглибио у најтамније провалије порока болно осећа да je и сувише строго осуђен и кажњен”, јер у њему још блиста икона Божја. Свети Јован Златоусти зато и вели да je „смиреноумље – темељ хришћанске философије”, a ништи духом задобијају Царство Небеско (Мт. 5,3), Царство смирених срца, оних који осећају своје недостојанство на једној, a силу и славу љубави Божје на другој страни. Знајући да човек својим силама не може бити савршен, Настасијевић je био одлучно против осуђивања ближњих, пo речи Христовој у Беседи на гори: „He судите да вам се не суди”; јер, како песник исправно примећује: „Увек се онај који je погрешио налазио у опаснијим и мучнијим околностима од онога који je погрешку нашао. – Према томе, правичније je имати више праштања и обзира за првог него одобравања и подстрека за другог.”

 

Ава Доротеј, поучавајући своје монахе о неосуђивању ближњих, испричао вм je случај који се десио у неком од градова у Северној Африци. Једнога дана, наиме, стигао je у луку тог града брод са товаром робова, међу којима су биле и две девојчице. Једну од тих девојчица купила je побожна девица, a други развратна глумица. Свака je дете васпитавала пo своме. Ава Доротеј je рекао својим монасима да Бог неће од једне тражити исто што и од друге: више се тражи од оне којој je више дато. Од друге, глумичине, довољно je искрено покајање. Што се тиче смирења, оно je код великих светитеља заиста, како каже Златоусти, било „темељ хришћанске философије”.

 

 

ЖРТВА ЈЕ ТЕМЕЉ

 

 

Kao што се може закључити, темељ Настасијевићеве идеје самонадилажења je ЖРТВА. Жртва подразумева уништавање саможивог, себи довољног, „ja”, да би се Други могао признати за апсолутну вредност. Жртва je Љубав. Жртва je и Смирење. Жртва je и Свепраштање. Од оваквог осећања до погледа у Христа, Бога Жртву јер Бога Љубави, Христа Који je, како каже Настасијевић, „остварени лик човека” – само je један корак.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ