ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МАНДЕЉШТАМОВА ПЕСМА НАД ПЕСМАМА: “TRISTIA” У НОВОМ ПРЕПЕВУ

СТИХОВИ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ

Осип Емељанович Мандељштам је песник моје младости. И не само моје. Волели смо га, као рођеног, као неког ко нас сведочи пред тајном прапочетне речи.

“Дато ми је тело – шта да чиним с њим, /  Тако мојим, тако јединим.// За радост што живети, дисати знам, захвалност, реците, коме да дам?“ Тако је писао са шеснаест година; а ја сам га читао у Гимназији у Чачку и иста сам питања постављао. Дато ми је, Коме да захвалим?

Па онда оно „Петрограде, ја још да умирем не бих, / мојих телефона бројке су  у теби“. И сада мислим да нам је Миљковић дао савршени препев ових Мандељштамових редака – кад год бисмо да се одупремо смрти, да је барем умолимо да не долази по нас, треба баш то понављати.

И још:“Мрзим звезде које једнолико сину…“

И још:“Топи се у бурету, ко со,/ Звезда, и све је црња вода ледна,/ Чистија смрт, све горча бол,/ И земља је страшна и праведна“. 

И још:“За блажену бесмислену реч помолићу се у совјетској ноћи“…

И још, још у младости је Осип Емиљевич све знао:

Која ли је то улица?
Улица Мандељштама?
Нека то име носи ђаво!
Окренеш ли га, како хоћеш
Криво звучи а не право.

 

ОСИП И НАДЕЖДА

 

Он и његова Надежда, под тешким маљем комунизма  ( за који је Стаљинова пропаганда говорила:“Таваришчи, жит стало лучше, жит стало веселије“), са својим бедним примусом у изгнанству, са својим гладима и надама…Читао сам Надеждине успомене као приручник за доба које долази, за доба које нас чека… 

И ево га опет, тог доба, овог пута ојачано вештачком интелигенцијом…Замислимо да је НКВД имао вештачку интелигенцију…

Надежда нас је опомињала куда је Русију довела комунистичка утопија:“Историја прве половине 20. века схваћена као оргијање самовоље, која се као што јој и приличи одрекла свих вредности које је човечанство било сакупило представља непосредну последицу хуманизма без религиозне основе. Тај процес трајао је вековима да би у наше време дошао до логичног завршетка. Самовољци су прокламовали култ човека, да би потом тог истог човека прегазили. Ухватише се они човекобога, од кога нас је одвраћао Достојевски, и ми сазнадосмо шта је човекобог у акцији“.

Човекобог – Јосиф Висарионович, између осталих.

 

О СТАЉИНУ, ПА У ЛОГОР

 

Осип је морао у логор, јер су га „другови“, песници, откуцали да је овако певао о Стаљину:

 „Не осећамо под собом земљу своју,
Наш говор се не чује ни десет корака,
И гдегод неки разговор поведеш
Ту се одмах сете кремаљског горштака  
Његови су прсти као црви масни
А речи његове к’о тегови тешке,
Очи, кад се смеје, на инсекте личе
Влада сјај у њима од чизама сара
Око њега багра такозваних вођа
Све за њега чине ови полуљуди;
Звижде, цмиздре они, неки мјауче,
Он једини грми, удара и туче.
Као потковице тај указе дели,
Неком у слабину, у чело, у око
Свака смртна казна за њег’ је милина –
Широке, ах јесу, груди Осетина.

 

После је покушао да се спасе, писао је неискрену, али ипак – оду Стаљину:

 

Очима Стаљина размакла се планина
И на даљину жмирка равница дуга.
К’о море без бора, сутра из јучерњих тмина –
До сунца бразде исполинског плуга.
Он се осмехне жетелачким смешком,
Стиском руке у разговору кротком,
Који је почео и бескрајно траје вешто
На шестозаклетвеном пољу широком.
И свако гумно и свака крстина к’о купа
Јака, збијена, умна — жива, све већа –
Чудо народно! Да живот буде крупан.
Наступа истинска срећа.

 

Није било излаза. Стаљин се није дао умолити, иако је звао Пастернака да се распита – стоји ли Борис Леонидович иза свога друга Осипа, акмеисте? Борис – шта је могао?  Логор је, јасно је било Осетину, коначно решење за чудаке – песнике. 

 

ВЕК КОЈИ ЈЕ ЗВЕР 

 

Платио је, у логору, онај Песник који је знао да је 20. век – век звер. И певао је том веку:
„Звери моја, веку мој лепи,
Ко ће ти погледати у очи,
И својом крвљу ко ће моћи
Пршљене двају столећа да залепи?
(…)
Пупиће још пупољци без броја
И зеленило у јеку.
Ал сломљена је кичма твоја,
Мој дивни, јадни веку.

Бесмислена осмеха гледаш
Унатраг, суров и слаб,
Ко звер гипка некад
На свој зверињи траг.

 

Ево како га је, пред коначни одлазак, описала његова пријатељица и сапатница, песникиња Ана Ахматова:“Мандељштама сам последњи пут видела у јесен 1937. године. Дошли су — он и Нађа — у Лењинград на два дана. Време је било апокалиптично. Сиромаштво нам је свима било за петама. Они апсолутно нису имали где да живе. Осип је тешко дисао… Дошла сам да се видимо, не сећам се где. Било је све као у страшном сну. Неко, ко је стигао после мене, рекао је да отац Осипа Емиљевича („деда“) остао без топле одеће. Осип скиде џемпер који је носио испод сакоа и даде да га однесу оцу. Мој син каже да су му иследници на саслушањима читали исказе Осипа Емиљевича о њему и о мени, и да су ти искази били беспрекорни. Има ли много наших савременика који то могу рећи о себи? Мандељштам је по други пут ухапшен 2. маја 1938. године (…) Гласно се говорило о мучењима. Нађа је дошла у Лењинград. Очи су јој изгледале страшно. Рекла ми је: ‘Смирићу се само кад чујем да је умро.’“

И чула је. Знала је да ће умрети још кад су се срели. Јер је био сведок блажене бесмислене речи у совјетској ноћи. 

 

ЈЕР ЈА НИСАМ ВУК И НЕМАМ ВУЧЈУ КОЖУ 

 

И опет, опет Миљковићев препев, који ме је носио и носи кроз живот, пошто је Мандељштам том песмом и својим животом доказао да се не мора постати звер у зверском столећу. Јер ти си, човече, онај који бира:

 

У име храбрости будућих векова
И племена људи који ће све више расти,
Ја сам се лишио чаше на пиру очева,
И весеља и сопствене части.

Век–вукодав скаче на ме, да ме коље,
Али ја вук нисам и немам вучју кожу.
К’о капу, у рукав, тутни ме боље
У сибирских степа топли кожух –

Да не видим кукавице, ни меко блато,
Нити на точку крваве неке кости,
Да у ноћи сијају прашници, к’о злато,
У својој првобитној лепоти.

Однеси ме у ноћ, где Јенисеј жубори,
И где досеже бор звезде августа,
Јер по кожи својој ја нисам вук у гори
И неистина ми је искривила уста.

 

Зар, и данас, не умиремо са устима искривљеним од неистине? А Осип није хтео да умре тако.

 

ПЕВАТИ ПО ДАНТЕУ

 

Све нас је учио како се пева – строго, по Дантеу, без лажних цветова шупљоречја и још лажнијих осмеха риматорске самовоље. Мандељштамов „Разговор о Дантеу“ нам је показао колико је велики Фирентинац, пешак над пешацима међу песницима свих столећа, ципела морао подерати док је дошао до циља. 

Како се гласкао Осип Емиљевич из тога текста на ивици света, из текста који је био сушта кристализација ума – не разума, него баш ума, оног који је најдубље човеково дубоко, УУУУм:

“Завршетак четвртога певања Inferna права је оргија цитатности. Ја ту налазим чисту, без икаквих примеса, демонстрацију Дантеове клавијатуре. Шетња по диркама целокупног видокруга антике. Својеврсна Шопенова полонеза, у којој се један поред другог појављује наоружани Цезар крвавих очију грифа и Демокрит који је материју раставио на атоме. Цитат није испис. Цитат је цикада. У њеној природи је да никад не заћути. Кад се грчевито докопа ваздуха, више га не испушта. Ерудиција, која је суштина образовања, није ни приближно исто што и реминисцентна клавијатура.“

Из свог „Разговора“ добацивао нам је камен – крајеугаоник једног монументалног песничког осећања света: „Црноморски каменчићи што их избацује плима пружили су ми немалу помоћ када је у мени сазревала концепција овог разговора. Отворено сам се саветовао са халкантитима, карнеолима, кристалним гипсом, лисником, кварцом итд. Тада сам схватио да је камен као неки извештај о времену, нека врста метеоролошког екстракта. Камен није ништа друго до само време, искључено из атмосферског и скривено у функционални простор. Да би се то схватило, треба замислити да су све геолошке промене и сама померања потпуно разложиви на елементе времена. У том смислу метеорологија је примарнија од минералогије, обухвата је, запљускује, даје јој старину и осмишљава је. Дивне Новалисове странице о рударском надзорничком послу конкретизују узајамну повезаност камена и културе — гајећи културу као жилу руде, светлошћу је издвајају из камена–времена. Камен је импресионистички дневник времена што се накупио током милион столећа, али он није само прошлост, он је и будућност: у њему има и периодичности. Он је Аладинова лампа коју пробија геолошки сумрак будућих времена.“

Тако је Мандељштамов камен показивао да је могуће надићи, натпевати, надживети време. 

ВРАТИХ СЕ У СВОЈ ГРАД

Па онда опет, у препеву Стевана Раичковића:

Вратих се у свој град, до суза знан мени,
До жила, до дечјих жлезда натечених.
Дошо си — па онда гутај брже, срећан,
Рибље уље речних лењинградских свећа.

Препознај што брже дан децембра, зато,
Где је у зли катран жуманце додато,
Петрограде, ја још да умирем не бих:
Мојих телефона бројке су у теби.

Петрограде, ја још тих адреса имам:
Гласове мртваца наћи ћу по њима.
На мом степеништу: у мозак ме лупа
Звоно што је с месом ишчупано скупа.

Сву ноћ драге госте чекам, звецкајући
Оковима ланца с капије у кући.

Познавати свој град до натечених жлезда детињства? То су биле моје заушке. То је био зимски, снежни Чачак са мојим заушкама, које су ми мазали сланином, и топлили ме да прође. И то, страхотно, и баршунасто у својој страхоти звецкање ланцима док се чекају гости… Стан као тамница? И увек може постати тамница. Са наногицом или без ње. 

Сву ноћ драге госте чекам, звецкајући
Оковима ланца с капије у кући.

Много сам добио од Осипа Емиљевича.

И нешто сам хтео да му, у свом језику, дам као уздарје.

РЕШЕЊЕ О ПРЕПЕВУ

И тако сам, годинама, хтео да препевам мени најдражу “Tristia”, у којој је смисао и антике, и историје, и мушког, и женског, и свега. 

Годинама сам се трудио. Наравно, нисам успео. Много су бољи препеви Бранка Миљковића и Бранимира Живојиновића. ( „Ко може знати кад „растанак“ чује/ Какву даљину реч нам носи та?“)  Нарочито овог потоњег, чији би препев могао да ми буде епитаф: „Предива зато волим равномерје,/ Лупкање чунка и вретена зуј./ Гле, к теби као лабуђе паперје/ Сад лебди боса Делија кроз руј.// О потка нашег живота је ретка,/ Радости језик оскудна је сен./ Све старо се понавља од почетка,/ И сладак само познања је трен“. 

И СЛАДАК САМО ПОЗНАЊА ЈЕ ТРЕН – не може се даље. То је све. И крај. И почетак.

ИСХОД ПОКУШАЈА

  

Па ипак, усудио сам се. Ево оригинала, ево и мог препева. Сетио сам се Осипа Емиљевича у часовима кад се све руши. Јер, како рече Хелдерлин, „оно што остаје – утемељују песници“. ( Напомена уз препев: Делија је Артемида, Аполонова сестра, богиња лова, дивљине и лунарног, а „мјед“ је стара српска реч за бронзу. )

 

 Осип Мандельштам

 

Tristia (Я изучил науку расставанья)

 

Я изучил науку расставанья
В простоволосых жалобах ночных.
Жуют волы, и длится ожиданье,
Последний час вигилий городских;
И чту обряд той петушиной ночи,
Когда, подняв дорожной скорби груз,
Глядели в даль заплаканные очи
И женский плач мешался с пеньем муз.

 

Кто может знать при слове расставанье —
Какая нам разлука предстоит?
Что нам сулит петушье восклицанье,
Когда огонь в акрополе горит?
И на заре какой-то новой жизни,
Когда в сенях лениво вол жует,
Зачем петух, глашатай новой жизни,
На городской стене крылами бьет?

 

И я люблю обыкновенье пряжи:
Снует челнок, веретено жужжит.
Смотри: навстречу, словно пух лебяжий,
Уже босая Делия летит!
О, нашей жизни скудная основа,
Куда как беден радости язык!
Все было встарь, все повторится снова,
И сладок нам лишь узнаванья миг.

 

Да будет так: прозрачная фигурка
На чистом блюде глиняном лежит,
Как беличья распластанная шкурка,
Склонясь над воском, девушка глядит.
Не нам гадать о греческом Эребе,
Для женщин воск, что для мужчины медь.
Нам только в битвах выпадает жребий,
А им дано, гадая, умереть.

1918 г.

 

Осип Мандељштам:Tristia 

 

Ја научих шта је растајање

Кад ноћ тужи косе рапуштене. 

Ту во жваће, и траје чекање, 

Стража чува двери затворене.

Штујем обред петловски те ноћи, 

Јер тешке су путне туге узе. 

У даљ зуре сузне женске очи, 

Плачу жене, а певају музе.

 

Кад растанак реч се изговори,

Каква ли је даљина у њој, 

Док петлово клицање се ори 

И док огањ зари акропољ?

Зашто певац док нов живот свиће,

А во лењо жваће пред вратима, 

Као гласник новог кукуриче, 

Маше крилом са градских зидина?

 

Зато волим складно кад се преде, 

Чунак лупка и зуји вретено, 

Паперјаста нежност к теби греде,

Стиже боса Делија, ње ено.

Живљење је наше потком жално, 

А убог је језик радовања. 

Што би – биће, понавља се стално 

И сладак је само трен познања.

 

И нек буде: прозрачна фигура

Почива у посуди од глине, 

Као кожа веверице сура, 

Над воском се девојка нагиње.

Није наше Хад да тумачимо,

Жени восак, а мушкарцу мјед. 

У биткама свој жреб извлачимо, 

С гатком умру оне кад је ред.

 

ПРЕПЕВАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ