Владимир Димитријевић: КАКО ЈЕ БЕРЂАЈЕВ ПРОТЕРАН ИЗ РУСИЈЕ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Почетком 1922, у Совјетсом Савезу Лењин и бољшевици спроводе Нову економску политику ( НЕП ), јер је доба тзв. „ратног комунизма“ опустошило земљу. Опет почиње да се живи, ради, тргује, опет се отварају ресторани и кафане, раде позоришта и почиње издаваштво. Међутим, како каже Виталије Шенталински, то кратко траје:“Излази декрет о конфискацији црквених драгоцености – војници у буђоновкама (у народу их прозваше „свињским њушкама“) безобзирно упадају у храмове и пљачкају их под изговором помоћи гладнима. Истовремено са масовним хапшењима свештеника уноси се раздор у свештенство и паству: ствара се обновљенска, „жива“ црква, наклоњена совјетској власти. Води се хајка на есерe и чланове других партија, још јуче савезника бољшевика. ВЧК је променила своје застрашујуће име у ГПУ — шта то наговештава? Генерални секретар партије постаје Стаљин и почиње полако да прикупља власт у своје руке. У маси круже паничне гласине. Као да је Лењин болестан и да се повукао из државних послова. Не, шапућу други, већ је на оном свету, а све указе уместо њега потписује неко други. Ништа слично, одговарају трећи, Лењин је жив, али се затворио у дворцу, изгубио дар говора и само понавља: „Шта сам учинио са Русијом?“, и већ му се јавила ожалошћена Богородица… Још се свашта прича…“

Лењин је заиста здравствено лоше, али се не да. У мају 1922, дао је предлог за измену Кривичног законика:„По мом мишљењу, треба проширити примену стрељања (са заменом протеривањем у иностранство)…“ Ко се врати, да се стреља. А 19. маја 1922, шест дана пре но што се шлогирао, Лењин пише шефу крвавих чекиста, Ђержинском:“Другу Ђержинском! Поводом питања о протеривању у иностранство писаца и професора који помажу контрареволуцију. То треба припремити темељније. Без припреме направићемо глупост. (…) Све су то очигледни контрареволуционари, помагачи Антанте, организација њених слугу и шпијуна и кваритеља омладине. Треба поставити ствар тако да се ти ‘војни шпијуни’ хватају и хватају стално и систематски и протерују у иностранство“. Лењин прави и први списак за протеривање. Његови сарадници га проширују. Један од кандидата за изгон је и Берђајев.

Шенталински о делима Берђајева у оно доба каже:“Док је револуција објавила рат духу, прогласивши га контрареволуцијом, Берђајев је у Москви основао Слободну академију духовне културе, у коју су са целе Москве притицали гладни, промрзли, али жељни узвишеног општења људи. У тим годинама револуционарне стихије још је постојала релативна трпељивост и слобода мишљења, били су могући и критика и полемика, још се веровало у унутрашње преображење комунизма. Али у првом реду међу слушаоцима неизоставно је седео агент ЧК.“

То је морало да се плати.

Ујутру, 18. фебруара 1920, под температуром, Берђајев је одведен на принудни рад, на минус тридесет степени. Кад се вратио кући да се одмори, стигли су чекисти да га приведу. Шенталински пише:

„- Овде је стан Берђајева? — на прагу је стајао чекиста са наоружаним војницима.

Налог за хапшење у архивској фасцикли наводи име тог човека — комесар ВЧК Н. Педан, а документ је потписао председник Посебног одељења ВЧК Менжински.

— Не вреди да радите претрес, — рекао је Берђајев. — Ја сам противник бољшевика и никада нисам крио своје мисли. У папирима нећете наћи ништа што не бих јавно говорио…

Ипак, претрес је извршен са свом темељитошћу и трајао је до свитања. Одузели су: рукописе, преписку, предавања, неколико часописа и новина и два печата: каучуков – Слободне академије духовне културе и метални, са грбом племићког рода Берђајевих.

Што се тиче разговора са филозофом, ни њега комесар није оставио без пажње. Уз налог је приложио посебан „извештај“:

„Приликом хапшења гр. Берђајева он је, између осталог, изјавио да је ‘идејни противник идеализације комунизма’, и појаснио да то произлази из тога што је он, Берђајев, веома религиозан, а комунизам је ‘материјалан’ (његов израз).“

На Љубјанку су ухапшеног водили пешке — преко целог центра залеђене, промрзле Москве, под уплашеним погледима пролазника: превоза у совјетске власти за све њене безбројне непријатеље није било довољно.

У задатку чекистима за операцију наведено је и дело по којем је Берђајев приведен — дело „Тактичког центра“.(…)

Ко су били ти страшни непријатељи, на које се обрушио кажњавајући мач револуције? Професори, правници, историчари, публицисти, стручњаци за народно образовање и пољопривреду, дипломате, економисти, представници различитих партија, укључујући и социјалисте, и беспартијски – једном речју, интелигенција.“

Берђајев је приведен на основу доставе неког Вноградова, иако сам философ није припадао никаквој илегалној организацији.

Виноградов га је оптужио и да је монархиста и да је подржавао револуцију (?):„Берђајев Николај Александрович. Један од оснивача ‘Московских саветовања’ и ‘Савета друштвених делатника’. Као мислилац, филозоф, а по уверењима убеђени монархиста, био је идеолог монархистичке идеје. С друге стране, давао је идеолошко образложење револуције и разних појава револуције, укључујући и комунистички ток.“

Валеријан Муравјов, дипломата и публициста, такође ухапшен, дао је изјаву да су окупљања била идејна, а не политичка:„Сви су живели, не искључујући ни комунисте, из дана у дан у очекивању катастрофе… И сам сам се често питао да ли је моја дијагноза исправна и да ли је мишљење тачно да ће руски народ у себи наћи снаге да сопственим силама изађе из стања распада… У том смислу много ми је помогло низ скупова најразличитијег састава и карактера, на којима су се у различитим поставкама, али увек са врло широког и узвишеног филозофско-религиозног становишта, разматрала питања о будућности човечанства уопште и, нарочито, о будућности Русије. Велики утицај на мене имало је општење са неким истакнутим мислиоцима, као што су, на пример, Н. Берђајев и И. А. Иљин, који су увек настојали да своје судове изнесу изван оквира савремености и чак уопште политике и да се изјашњавају са становишта крајњих проблема људске мисли и људске културе. Разилазећи се у врло много чему са овим филозофима и уопште са савременим руским мислиоцима, ја сам ипак много од њих преузео, и то ми је помогло да израдим мање-више одређен поглед на свет…“

Берђајев је, ипак, ухапшен. И нашао се очи у очи са Системом.

Те ноћи саслушавао га је лично Ђержински. О томе у атобиографији „Самопознање“ Берђајев пише следеће:“ Не могу рећи да су ме совјетске власти посебно прогониле. Али сам два пута хапшен, служио сам казну у Чеки и ГПУ, мада кратко, и, што је још важније, протеран сам из Русије и већ двадесет пет година живим у иностранству. Први пут сам ухапшен 1920. године, у вези са случајем такозваног Тактичког центра, са којим нисам имао директне везе. Али многи моји добри познаници су ухапшени. Као резултат тога, био је велики судски процес, али ја нисам био укључен у њега. Једном, када сам седео у унутрашњем затвору Чеке, у поноћ сам позван на испитивање. Водили су ме кроз бескрајан број мрачних ходника и степеништа. Коначно, стигли смо до чистијег, светлијег ходника са тепихом и ушли у велику, јарко осветљену канцеларију са кожом поларног медведа на поду. На левој страни, близу стола, стајао је мени непознат човек у војној униформи са црвеном звездом. Био је плав, са танком, шиљатом брадом, са сивим, тупим и меланхоличним очима. Било је нечег благог у његовом изгледу и понашању, осећаја доброг васпитања и учтивости. Замолио ме је да седнем и рекао: „Зовем се Ђержински.“ Ово име човека који је створио Чеку сматрало се крвавим и плашило је целу Русију. Био сам једина особа међу бројним ухапшенима коју је испитивао сам Ђержински. Моје испитивање је било свечане природе. Камењев ( близак Лењинов сарардник, нап.прир. ) је дошао да присуствује испитивању, а заменик председника Чеке, Менжински, кога сам површно познавао у прошлости, такође је био тамо; упознао сам га у Санкт Петербургу – тада је био неуспешни романописац. Веома изражена особина мог карактера је да се у катастрофалним и опасним тренуцима свог живота никада не осећам депресивно, не осећам ни најмањи страх; напротив, осећам се узнесено и склон сам офанзиви. То је вероватно због моје војничке крви. Одлучио сам да нападнем уместо да се браним током испитивања, пребацујући цео разговор у идеолошку сферу. Рекао сам Ђержинском: „Имајте на уму да сматрам да је у складу са мојим достојанством као мислиоца и писца да директно изражавам своје мисли.“ Ђержински је одговорио: „То је оно што очекујемо од вас.“ Онда сам одлучио да почнем да говорим пре него што ми се поставе питања. Говорио сам око четрдесет пет минута, одржавши цело предавање. Оно што сам рекао било је идеолошке природе. Покушао сам да објасним верске, филозофске и моралне основе за своје противљење комунизму. Истовремено, инсистирао сам да нисам политичка особа. Ђержински ме је слушао веома пажљиво и само повремено је убацивао своје коментаре. На пример, рекао је: „Неко може бити материјалиста у теорији и идеалиста у животу, и, обрнуто, идеалиста у теорији и материјалиста у животу.“ Након мог дугог говора, који је, како ми је касније речено, Ђержинском био симпатичан због своје директности, ипак ми је поставио неколико непријатних питања везаних за људе. Чврсто сам одлучио да не говорим ништа о људима. Већ сам имао искуства са испитивањима под старим режимом. Сам Ђержински ми је дао одговор на једно од најнепријатнијих питања, што ме је извукло из тешке ситуације. Касније сам сазнао да је већина ухапшених оптужила себе, па је њихово сведочење био главни извор оптужби. На крају испитивања, Ђержински ми је рекао: „Сада ћу вас пустити, али вам неће бити дозвољено да напустите Москву без дозволе.“ Затим се окренуо Менжинском: „Сада је касно, а овде влада разбојништво. Да ли би господина Берђајева могли одвести кући колима?“ Није било аутомобила, али је војник на мотоциклу возио мене и моје ствари. Док сам излазио из затвора, управник затвора, у царско доба командир страже, који је лично носио моје ствари, питао ме је: „Да ли вам се овде допало?“ Режим затвора Чеке био је много строжи, дисциплина револуционарног затвора била је строжа него у затворима старог режима. Били смо у апсолутној изолацији, што није био случај у претходним затворима. Ђержински ми се допао као истински посвећен и искрен човек. Не мислим да је био лоша особа, па чак није био ни окрутан по природи. Био је фанатик. Његове очи су остављале утисак опседнутог. Било је нешто језиво у њему. Био је Пољак, и било је нешто суптилно у вези са њим. У прошлости је желео да постане католички монах, а своју фанатичну веру је пренео у комунизам. Неко време након хапшења, одржано је суђење Тактичком центру. Јавност је била допуштена, а ја сам присуствовао свим рочиштима. Међу оптуженима су били људи са којима сам имао личне односе. Суђење је оставило веома тежак утисак. Била је то позоришна представа. Све је било унапред одређено. Неки од оптужених су се понашали са великим достојанством, али било је и оних који су се понашали непримерено и понижавајуће. Казна није била посебно оштра и била је условна.“

Ипак, прогон се наставио. Берђајев се сећа:“ Неко време сам живео релативно мирно. Ствари су почеле да се мењају у пролеће 1922. Формиран је антирелигијски фронт и почео је антирелигијски прогон. Лето 1922. провели смо у Звенигородском округу, у Барвихи, у шармантном крају. Посебно место на обалама реке Москве, близу Архангелскоје Јусупових, где је Троцки у то време живео. Шуме у близини Барвихе биле су дивне, а ми смо уживали у брању печурака. Заборавили смо на ноћну мору режима; био је мање приметан у селу. Једног дана сам отишао у Москву на један дан. И те ноћи, једине целог лета када сам преноћио у нашем московском стану, дошли су са налогом за претрес и ухапсили ме. Поново су ме одвели у затвор Чеке, преименован у ГПУ. Седео сам тамо око недељу дана. Позван сам код иследника и речено ми је да ме протерују из Совјетске Русије. Натерали су ме да потпишем документ у којем изјављујем да ћу, ако се појавим на граници СССР-а, бити стрељан. Након тога сам пуштен. Али прошло је око два месеца пре него што сам могао да напустим земљу. Читава група писаца, научника и јавних личности које су сматране безнадежним у погледу преласка у комунистичку веру протерана је у иностранство. Била је то веома чудна мера, која се никада није поновила. Био сам протеран из домовине не из политичких, већ из идеолошких разлога. Када су ми рекли да ме протерују, осетио сам меланхолију. Нисам желео да емигрирам и осећао сам одбојност према емиграцији, са којом се нисам желео стопити. Али истовремено, имао сам осећај да ћу се наћи у слободнијем свету и моћи да дишем слободнији ваздух. Нисам мислио да ће моје прогонство трајати 25 година. Немачка амбасада нам је много помогла. Протеранима су давали личне визе за улазак у Немачку, али су одбијали да совјетској влади дају колективну визу за оне који су протерани.“

Шенталински пише о наредном хапшењу философа:“Прошле су две године. Било је дивно лето. Берђајев је први пут после револуције са породицом отишао на дачу и сада је уживао у сеоској природи. Дрвена кућа која мирише на смолу. Озбиљан рад смењивао се одласцима у шуму по бобице и печурке. Увече самовар на балкону, чај са слатким, магла што надолази с реке, безбрижни, дуги заласци сунца. Ништа није наговештавало нову несрећу. Једном — 16. августа — једини пут тог лета отишао је у своју московску стан, и управо те ноћи поново су му банули ненадани гости са пушкама.

Други чекиста, овога пута извесни М. Соколов, други број налога, други потпис на њему — заменик председника ГПУ Уншлихт… А остало је било познато: дуготрајан претрес („операција започета у 1 час после поноћи… окончана у 5 ч. 10 мин. ујутру“), одузимање папира („преписка на 26 листова и преписка у уништеном виду“) (вероватно поцепана. — В. Ш.) и утрта стаза из арбатског сокачета на Лубјанку. Истина, сада су службеници ГПУ већ располагали аутомобилом за превоз ухапшеног.“

ЗАПИСНИК СА САСЛУШАЊА НИКОЛАЈА АЛЕКСАНДРОВИЧА БЕРЂАЈЕВА

ВАНРЕДНА КОМИСИЈА ( ЧЕКА )

18. август 1922.

…Ја, долепотписани, испитан као (оптужени), сведочим:

1. Презиме – Берђајев.

2. Име, патроним – Николај Александрович.

3. Године – 48.

4. Порекло – Бивши кијевски племић.

5. Пребивалиште – Москва, Бол. Власјевски, зграда 14, стан 3.

6. Занимање – Књижевник и научник.

7. Брачни статус – Ожењен.

8. Имовински статус – Не поседујем имовину.

9. Страначка припадност – Ванстраначка личност.

10. Политичка уверења: Присталица сам хришћанског друштва, заснованог на хришћанској слободи и хришћанској једнакости, које ниједна странка није остварила, тј. (…) не слажем се ни са буржоаским друштвом ни са комунизмом.

11. Опште образовање: универзитетско, високо образовање и специјализовано образовање: филозофија.

12. Шта сам радио и где сам служио: а) пре рата 1914: Нисам нигде служио и живео сам од књижевног рада; б) пре Фебруарске револуције 1917: такође нисам нигде служио и бавио сам се књижевним и научним радом; ц) пре Октобарске револуције 1917: такође нисам нигде служио; г) од Октобарске револуције до хапшења: Служио сам у Главној архивској управи. Године 1920. изабран сам за предавача на Московском државном универзитету, држао сам предавања на Државном институту за књижевност и редовни сам члан Руске академије уметничких наука.

13. Претходни кривични досије: Године 1915. био прогоњен у књижевно-политичком случају због чланка против Синода и оптужен за богохуљење. Године 1920. изведен пред Сверуску ванредну комисију (ВЧК), али је искључен са суђења. Додајем: од 1900. до 1903. године прогнан у Вологду под политичким оптужбама.

Сведочење о суштини случаја

Питање: Господине Берђајев, реците ми ваше ставове о структури совјетске власти и систему пролетерске државе.

Одговор: На основу својих уверења, не могу да заузмем класну перспективу и сматрам идеологију племства, идеологију сељаштва, идеологију пролетаријата и идеологију буржоазије подједнако уским, ограниченим и себичним. Залажем се за перспективу човека и човечанства, ка којој се морају уздићи сва класна ограничења и странке. Сматрам да је моја идеологија аристократска, не у класном смислу, већ у смислу владавине најбољих, најинтелигентнијих, најталентованијих, најобразованијих и најплеменитијих. Демократију сматрам грешком јер претпоставља владавину већине (…) Међутим, поглед на друштво и познавање природе могу се заснивати на духовном препороду човечанства и народа. Не верујем у намеревласти нити у материјалне путеве препорода. Мислим да у Русији нема пролетерске државе јер је већина Руса сељаштво.

Питање: Шта мислите о задацима интелигенције и такозване „јавности“?

Одговор: Верујем да су задаци интелигенције у свим сферама културе и јавног живота да брани духовни принцип, потчињавајући материјални принцип идеји духовне културе, и да буде носилац научне, моралне и естетске свести. Верујем да треба да постоји интеракција и сарадња између елемената јавности и елемената државне власти. (…)

Питање: Молим вас, изнесите свој став према таквим методама борбе против совјетске власти као што су штрајкови професора.

Одговор: Не знам довољно о ​​овој чињеници и не могу да донесем дефинитиван суд о томе. Ако се професори боре за интересе науке и знања, онда сматрам њихову борбу легитимном; међутим, ако заузимају чисто економско становиште, онда га сматрам погрешним.

Питање: Молим вас, изнесите свој став према Сменовеховцима, Савинкову и суђењу Социјалистичко-револуционарној партији ( есерима, нап.прир. ).

Одговор: Имам прилично негативан став према Сменовеховцима. Само сам прочитао збирку њихових текстова и сматрам је превише пуном фраза и недовољним познавањем руског живота. Слажем се са [критичким] ставом према емиграцији и страним покушајима да насилно промене ток руског живота. Имам негативан став према Савинковљевим покушајима. Нисам пратио суђење Социјалистичко-револуционарним есерима. Сматрам да је оштра пресуда против социјалистичких револуционара погрешна и не слажем се са њом.

Питање: Какви су ваши ставови о политици совјетске владе у вези са високим образовањем и његовом реформом?

Одговор: Не слажем се са политиком совјетске владе у вези са високим образовањем, јер она крши слободу науке и наставе и ограничава слободу претходне филозофије.

Питање: Какви су ваши ставови о изгледима руске емиграције у иностранству?

Одговор: Сматрам да је ситуација већине емиграције тешка, а њихов поглед, колико ја знам, заснован је на незнању и неразумевању тока руског живота. Имам негативан став према страначкој припадности и никада нисам припадао ниједној странци, нити ћу икада бити. Не гајим симпатије ни према једној од постојећих странака.

Николај Берђајев                 Иследник Бахвалов

Шенталински описује даљи поступак:“Најпре је Бахвалов показао свом штићенику решење о привођењу у својству оптуженог и подизању оптужбе, обавезно у сваком истражном поступку. Берђајев је протестовао и, веран својим принципима, забележио протест на папиру:

„Решење о мом привођњу у својству оптуженог прочитао сам и не признајем се кривим што сам се бавио антисовјетском делатношћу, и нарочито не сматрам се кривим што сам у тренутку војних тешкоћа за РСФСР бавио контрареволуционарном делатношћу.“

— Грађанине Берђајев, објаснио му је истражитељ, то ништа не мења. Ваша судбина је већ одлучена. Потребно је само да напишете молбу за одлазак у иностранство. О осталом ће се побринути ГПУ.

И Берђајев је написао:

„Колегијуму ГПУ
Молба

Сагласно предлогу 4. одељења СО ГПУ о протеривању мене у иностранство, молим Колегијум ГПУ да одобри мој одлазак у иностранство о сопственом трошку са породицом, која се састоји од следећих лица: 1) моје супруге Лидије Јудитовне Рап-Берђајеве, 48 година, 2) њене сестре Јевгеније Јудитовне Рап, која је увек живела са нама, 46 година, и 3) мајке супруге Ирине Васиљевне Трушеве, 67 година.“

Истог дана откуцан је још један, завршни документ, који је подвлачио црту под читавим Берђајевљевим животом у отаџбини:

„Закључак
1922. године, августа 19. дана. Ја, сарадник 4. одељења СО ГПУ Бахвалов, размотривши предмет о Берђајеву Николају Александровичу, решио сам следеће:
Од момента октобарског преврата до данас он се не само није помирио са постојећом у Русији већ пет година Радничко-сељачком влашћу, него ни у једном тренутку није прекидао своју антисовјетску делатност, при чему је у моментима спољних тешкоћа за РСФСР Берђајев своју контрареволуционарну делатност појачавао. Све то потврђује агентурни материјал који се налази у предмету (једини материјал у предмету који се може назвати „агентурним“  јесте све онај исти, измишљени, смешни исказ Виноградског од пре две године. — В. Ш.).“

„А стога, на основу тачке 2, параграфа Е о устројству о ГПУ од 6. 2. текуће године, у циљу спречавања даље антисовјетске делатности Берђајева Николаја Александровича, сматрам: да се он из граница РСФСР протера у иностранство трајно.
Узимајући, пак, у обзир изјаву поднету Колегијуму ГПУ од стране грађанина Берђајева са молбом да му се дозволи одлазак у иностранство о сопственом трошку – ослободити га ради уређења личних и службених послова на седам дана, уз обавезу да по истеку наведеног рока дође у ГПУ и одмах по доласку отпутује у иностранство“.

Испод, поред Бахваловљевог потписа, стоје имена надређених чекиста: Решетов, Самсонов, Уншлихт.

Али ни тиме папирологија није била окончана. Берђајев је морао да да две писмене обавезе.

„Обавеза
Ова је дата од мене, грађанина Берђајева Н. А., СО ГПУ, да се обавезујем: 1) да отпутујем у иностранство сагласно одлуци Колегијума ГПУ о сопственом трошку, 2) да у року од седам дана после ослобађања ликвидирам све своје личне и службене послове и прибавим неопходна документа за одлазак у иностранство, 3) да се по истеку седам дана обавезујем да се јавим у СО ГПУ начелнику 4. одељења т. Решетову. Саопштено ми је да ће се нејављање у назначени рок сматрати као бекство из притвора са свим последицама које из тога проистичу, што и потврђујем потписом“.

И још:

„Обавеза
Ова је дата од мене, грађанина Берђајева Н. А., Државној политичкој управи у томе да се обавезујем да се не враћам на територију РСФСР без дозволе органа Совјетске власти.
Члан 71. Кривичног законика РСФСР, који кажњава самовољни повратак у границе РСФСР најстрожом казном, саопштен ми је, што и потврђујем потписом“.

Са Берђајевим су протерани, између осталих, филозофи С. Н. Булгаков, И. А. Иљин, С. Л. Франк, Ф. А. Степун, Б. П. Вишеславцев; књижевници М. А. Осоргин, Ј. И. Ајхенвалд, А. В. Пешехонов, В. Ф. Булгаков; историчари А. А. Кизеветер, А. В. Флоровски, В. А. Мјакотин, С. П. Мељгунов; социолог П. А. Сорокин, биолог, ректор Московског универзитета М. М. Новиков, математичар В. В. Стратонов, читава група економиста, агрономи, издавачи…

Троцки каже да су протерани ништавни, али да би непријатељ могао да их користи.

Сви које протерују могли су да понесу минимум ( по човеку – један зимски и један летњи капут, једно одело, две кошуље, један чаршаф), и морали су да плате бродске карте до Немачке, која их је примила. По сведочењу писца Осоргина, није им било дозвољено да понесу са собом ниједан исписан папирић, ниједну књигу. Шенталински пише:“Воз Москва — Петроград. Тамо опет ужурбани сусрети-растанци, вишечасовно укрцавање на немачки пароброд „Oberbürgermeister Haken“ — са трапа дозивају име, уводе по једног у контролну кућицу, где строги чекиста врши испитивање и понижавајући претрес, на опип, преко одеће… Напокон, ујутру 28. Септембра 1922. испловили су.

После бурних догађаја наступило је затишје. И море је било необично мирно, владала је тишина. Сапутници Берђајева запамтили су како је шетао палубом у свом шеширу широког обода на црним коврџама, са дебелим штапом у руци и у сјајним гуменим каљачама. Капетан је показао на јарбол — тамо је читавим путем седела нека усамљена птица:

— Не памтим тако нешто. То је необичан знак!

И још један знак. Прогнаницима су дали „Златну књигу“, која се чувала на пароброду, — за спомен-записе угледних путника. Украшавао ју је цртеж Шаљапина, који је Русију напустио нешто раније: велики певач нацртао је себе голог, с леђа, како гази море прелазећи га у брод. Натпис је гласио да му је цео свет — дом.

Вратити се у своју отаџбину Николају Александровичу Берђајеву већ неће бити суђено. Умреће у Кламару, код Париза, 1948. године — као знаменити научник са светским именом.

Недуго пре смрти уснио је сан. Седи у експресу. Експрес јури у отаџбину. Већ су му се пред очима отворила широка руска поља. Одједном је осетио: поред њега је неко. Окренуо се — и угледао: на два корака стоји Исус Христос у белој одећи.

И он се пробудио.“

Тако се Совјетски Савез обрачунавао са неподобнима.