ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Иван Иљин о Западу
Иако је изванредно познавао западну философију и културу, а од 1922. непрестано живео на Западу ( или, можда, управо због тога ), чувени руски философ Иван Иљин је своје земљаке у емиграцији увек упозоравао да буду трезвени и опрезни. Говорио је: „Где год да се ми, руски национални емигранти, налазимо у нашем расејању, морамо увек да памтимо да нас други народи не схватају и не поимају, да се плаше Русије, да не саосећају с њом и да су увек спремни да се радују сваком њеном слабљењу. Само је једна мала Србија нагонски саосећала са Русијом, али не знајући је и не познајући је./…/ У осталим земљама, међу другим народима, ми смо непознати и ’непопуларни’“.
По Иљину, то су уочили руски великани попут Пушкина и Ломоносова, који су приметили руску „неевропејску“ природу. Достојевски и Данилевски су схватили да Европа не само што не поима Русију, него је и не воли; савременост само потврђује ове тезе. Разлози тог непоимања и отуђености у Западној Европи су, поред непознавања руског језика, пре свега верски. Европом је од искона владао Рим – прво пагански, па папски, који је усвојио много тога паганског:“Грчка вероисповест, одвојена од свих осалих, даје нам нарочити национални карактер“, говорио је Пушкин. Иљин вели:“Рим никада није одговарао нашем духу и карактеру. Његова самоуверена, моћна и сурова воља увек је била одбојна за руску савест и руско срце. А грчку вероисповест ми смо примили на тако самосвојан начин, не мењајући је, да се о њеном „грцизму“ може говорити само у условном, историјском смислу“. Такође, Иљин каже да је Западу туђе руско схватање света, природе и човека.
Западњаци су горди, и не желе да се удубљују у друге и другачије светове, који се разликују од њиховог света. Гордост је увек кратковидост и безизлаз.
У свом тексту „Немачка – главни национални непријатељ Русије“, Иљин пише:“Руси, који су макар неколико година живели у Немачкој између два рата, виудели су да се Немци нису одрекли „похода на Исток“, од освајања Украјине, Пољске и Прибалтика, и да спремају нови поход против РУСИЈЕ/…/Циљ Немачке није био „ослобађање света од комунизма“, па чак не ни освајање нових земаља на Истоку, него истребљење становништва у најважнијим руским областима и насељавање у њима Немаца. Њихов план је био замишљен одавно: 1. разорити и ослабити РУСИЈУ ратом и револуцијом; 2. истребити руску националну интелигенцију помоћу бољшевика ( то је стари немачки метод „обезглављивања“ народа, успешно примењен на Саксонце, Чехе и Западне Словене ), 3. по могућности, истребити руско становништво у заузетим областима ( одатле гладни и голи и боси у концлогорима, принудни рад у Немачкој, систем узимања талаца, итд; аушвицки крематоријуми за Јевреје били су само генерална проба за масовно истребљење у освојеним областима); 4. населити и понемчити окупиране области;5. раскомадати остатак РУСИЈЕ ( демагогијом међу руским националним мањинама) и свуда поставити марионетске германофилске власти“.
Рат који је Хитлер покренуо против Русије био је укорењен у средњовековном германском империјализму. Иако жестоки антикомуниста, Иљин није имао илузије – Хитлеру нису сметали комунисти на власти у СССР-у, него је хтео слом историјске Русије.
Иљин је, у свом огледу „Шта свет наводи на раскомадавање Русије?“ истакао да Руска империја није уништила ни асимиловала ни један од малих народа на својој територији, док су Германи то чинили од самих својих почетака. У доба Карла Великог, од Данске до Дунава било је словенских племена – Бодрића, Љутића, Укра, Поморјана, Серба и других. Од њих није остало ништа: Германи су их нападали, убијали њихове племенске вође и угледне људе, уништавали сваки отпор и на силу крштавали у римокатолицизам словенска племена, чиме је отпочињала убрзана германизација.
Иљин је 1950. упозоравао да је немачка пропаганда уложила огромна средства у разбијање Русије, нарочито у украјински сепаратизам; указивао је да ће после пада комунизма многи властољупци уз помоћ западних сила, кренути да освоје власт у Русији, али и да ће „светска закулиса“ од својих планова комадања Русије одустати тек ако доживи потпуни пораз.
Иљин је подсећао да је 1917. свако од земље у раволуционарном хаосу отимао шта је хтео: Енглези су потапали руску флоту под изговором да би бољшевици могли да је користе; Немци су освојили Украјину и стигли до Волге и Дона. Чим падне комунизам, кренуће опет – дипломатске и војне претње, отимање сировина, подмићивање појединаца, партија и маса, организовање најамних банди, стварање марионетских влада, продубљивање грађанског рата по кинеском моделу.
Иљин додаје:“А нова Лига народа покушаће поново да успостави „нови поредак“, посредством резолуција донетих без руског присуства ( Париских, Берлинских или Женевских ), усмерених на гушење и разгрању Националне Русије/…/Али за нас је поучно то што су европски политичари почели да причају о паневропском уједињавању и комадању Русије! Одавно слушамо те гласове…Светска закулиса сахрањује једину и јединствену националну Русију. Није то паметно. Није то далековидо. Жури се у мржњи и безнадежно је заувек.“
Није нимало случајно што је Иљин омиљени Путинов мислилац. А и Срби би могли много тога да науче од Ивана Иљина.
