ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: И У НОВУ, 2026, СА ПЕСНИЦИМА: ЂОГО, НОГО И СЛАДОЈЕ У ВЕЧИТОМ КАЛЕНДАРУ СРПСКОГ ЗАВЕТА

ГОЈКО ЂОГО

Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ – радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.

После хапшења и судског процеса због збирке песама „Вунена времена“, проглашене ругањем умрлом маршалу Титу, Окружни суд у Београду га је осудио на две године затвора; Врховни суд Србије смањио је казну на годину дана, од чега је део одробијао. Био је проскрибован у Шуваревој „Белој књизи“, а његов одлазак у затвор 1983. послужио је за организовање низа протестних трибина и Одбора за заштиту уметничке слободе Удружења књижевника Србије.

У интервјуу који је дао потписнику ових редова скромни Ђого се, као, правда ( ово „као“ сам написао јер заиста није имао за шта да се правда, пошто се мушки жртвовао за право да слободно пева, и то не само он, него и „дружина остала“) :“Како год песник опевао своју муку, не може да не захвати и оно што га окружује и неминовно утиче на његову судбину. И аутопортрет, као сваку слику, ваља урамити на прикладан начин. Не може се барокно платно оковати обичним летвама. Тако се и песничка слика урамљује одговарајућом реалношћу.“(1)

Ђого се тим својим чином наслонио на велику традицију српских писаца који нису боловали од „моралне лености“( израз Предрага Р. Драгића Кијука ), него су освајали просторе и уметничке, али и политичке и друштвене слободе.

У горепоменутом интервјуу, поставио сам му и питање:“Могли сте, да сте хтели, да будете корифеј Друге Србије – оснивали сте, во времја оно, Демократску странку, а имали сте, из претходног доба, педигре дисидента. И одлучили сте, ипак, да са Ногом и Капором лутате по ратиштима Босне и Херцеговине, будете уз свој народ, и бдите с прокаженима, које је Хаг осудио на хад. Кајете ли се због тога?“(1)

Није се кајао. Рекао је:“Лутали смо по ратишту, од Дрине до Новог и Бихаћа, од Попова до Бакрачуше код Невесиња, од Бенковца и Крупе до Врлике и Драговића у Далмацији, често пратећи товаре хране, одеће, лекова, цигара; носили смо дарове, а наш народ и војска, и политичко руководство, волели су и да нас виде, да смо са њима и уз њих.

Имали смо и у Београду наш мали фронт трећепозиваца, Удружење Срба из БиХ и Матицу Срба са непрежаљеним Браном Црнчевићем. То је био паралелни Црвени крст.

С ким би писац могао да буде у то несрећно време ако не са својим народом? Тамо је страдало више од тридесет хиљада бораца и цивила. Да сам се измакао или било шта друго радио, кајао бих се.

Са истим осећањем братске дужности солидаришем се и са нашим сужњима у Схевенингену и другим европским тамницама, иако им ништа помоћи не могу. Они одужују „наследни грех“ српског народа, као у античким трагедијама. Иако та трагична кривица ничим није зарађена. На жалост или на срамоту, како год хоћете, ми не бринемо сувише о тим страдалницима који, шта год ко мислио, носе наш заједнички крст. Нису они водили никакав приватни рат, ни у БиХ ни на Косову. А већ се половина преселила из Хага у хад.

Политичка каријера ме никад није занимала. На њу нисам помишљао ни онда кад смо као пионири оснивали Демократску странку, кад смо лудо веровали у демократски препород Србије. Мада, не ваља заборављати историју, демократе су у то време били патриоте, а не другосрбијанци. Кад су те снаге превагнуле, ја сам се захвалио на дружби и служби.“(1)

Случај песника Гојка Ђога саставни је део мог одрастања. А одрастао сам читајући, у провинцијском граду, све што ми је до руку долазило. И кроз то читање почињао сам да живим у паралелним световима,који су се,све више, претварали у мој свагдашњи свет. Схватио сам, као и песник у „Леку од заборава“, да, „кад је цела земља тамница, свака је казна праведна“. Тако сам престајао да будем дете, и на леђа сам пртио туђе судбине, које и данас, бар делимично, вучем као своје, и стварне и имагинарне, од Вукашина из Клепаца, преко Винстона Смита, до Ивана Денисовича. Књижевни ликови и стварни мученици у мени станују скупа.

На лађи такве историјске и књижевне лектире лакше је упловити у песму „Лек од заборава“,у којој Ђого вели оно што вреди запамтити:“Ако ишта прослави овај век,/ прославиће га логори и тамнице./То су наше свете задужбине./Само у једној кланици/ петнаест хиљада овчица клано је за дан./А гозба је трајала годинама“. Прошло столеће нећемо памтити ни по бомби, ни по пеницилину, ни по авиону, ни по, одавно музеализованој, гиљотини, него по претварању целог света у логор, свеприсутан међу нама као Бантамов паноптикон ( „нико не види руку која га за грло стеже/ нити зна колико га корака/ дели од бездана“, пева Гојко Ђого ), а који већ сутра може постати и телесна, а не само душевна, касапница.

Овим стиховима  се Ђого, песник који није глуматао отпор режиму, и није био „дисиденди“, као многи из „Мадере“ и „Шуматовца“, у нашој стварности јавио као песник – саветодавац, поручујући нам да се припремимо.

Јер,“црни су им коњи, црне потковице“, каже Лорка, а Ћопић, у предговору за „Башту сљезове боје“, загрцнуто понавља. И долазе по вас и мене, као што би, не дао Бог, поново могли и по Ђога да дођу.

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

Са Борија код Калиновика, сироче које је, после мајчине трагичне смрти и очевог одласка у неовдашње, питомац сиротишта и „жестоки момак“ од шесетосмаша сарајевских, песник и уредник, прогнаник из града који је, у доба успона милитантног бошњаштва, маскираног у, лењинистички правоверну, туњавост Туња Филиповића и „стећкизме“ Мехмедалије Мака Диздара, тукао песнике „на полицији“, Рајко Петров Ного је, са својим пркосно – депресивним брцима, у мени увек будио асоцијације на Ничеа ( мада је, „Рашовић од старине“, себи и многима више личио на Марка Миљанова ). Ниче, који није подносио да га сматрају Немцем, него се поносио својим ( можда имагинарним ) пољским аристократским пореклом, умео је да изазива и Бога и људе. Ного је био свестан ко је пред Богом ( у својој аутобиографској прози „ С мене на уштап“, као мало ко од песника што су, по Црњанском, „сујета сујетства“, покајничким рефреном понавља како се у животу „раскошно обрукао“), али је, сасвим у складу са косовском вертикалом, умео да покаже презир према, како рече Његош, „плетењу безумне скупштине“. И да изазива. И туче се, не само симболички. И трајао је, ходајући на обе „пушачке ноге“ и ратујући против смрти – сонетом ( а чиме би другим, питам ја вас ).

Рајко Петров Ного је, у унутарју свога бића, ипак, и пре свега другог, био наследник песника Диса, чије су очи виделе сву патњу овога света, и нарицале над нама, свим људима, и над нама, свим Србима, који смо људи нарочитог усуда, вишевековни патници жељни одмора, макар и у гробу.

Дисовим плачем, плачем песника кога је Ного назвао враним гавраном Дисом, плакао је у својим стиховима и Рајко Петров, молећи се да га зрело жито и плави босиљак штите од ласерских зрака из мафијашке руке, и ламентирајући над својим Братом Србином, који је, колективни Награило, пошао у „недоба на покладе“, кроз сву своју историју, писану и неписану. Плакао је од дома за сирочад, преко ропства у Титотопији, до ратова за српску слободу у Босни и Херцеговини крајем претходног века. До свога пресељења у вечност. Али, то није био плач пораженог, него суза која буди и устаје с нама, и не мири се са злом. И то је плач који умива очи, да гледају „изван сваког зла“.

Као онај, већ поменути, „срдити српски брк“ Марка Миљанова, из чијег племена је Рајко, Рашовић и Куч од старине, умео је да се супротстави свима који су се дигли на нас, и да се дружи са Ратком и Радованом, и да пљуне у лице издаји српских завета када је, пред нарогушеним ДОСманлијама, беседио о Сретењу 2004.

Волео сам да видим Рајка Петрова Нога, постојаног међу рушевинама, како нам суверено каже да „није све пропало кад пропало све је“. Дивио сам се Рајку Петрову Ногу док је, сонетом и слободним стихом, враћао ударце смрти која је покушавала да му се прикраде кроз тешку болест. Био је као Хајдук Вељко који главу даје, а песму не даје, па је, како рече Сима Сарајлија, „смрт на мегдан изазвао саму“.

Она је, на први поглед, победила Рајка.

Али само на први поглед, и само ако се заборави на поуздану чињеницу свеопштег васкрсења. Ного је у васкрсење веровао, јер му је слава била Лазарева субота – његово крсно име Христос је дигао из мртвих.

Кључни проблем свих нас је проблем смрти. Жарко Видовић због тога негде каже да човеку, да би био христолик, не пристоји да пева песму мирења са смрћу, да битије изједначује с небитијем, да битије презире, јер, ето, „чему живот кад сам ја смртан!“

Ного се, скупа са својом поезијом, борио против смрти и смртности човека и твари, и, као Пол Клодел некад, могао је да запоје:„Верујем да je Бог, иако га не видим, усред свакодневнице,/ Kao што je са анђелима на небу,/ и као што je y срцу безгрешне Девице,/ Ту, на железничкој станици, y фабрици, y јаслама и y винском подруму,/ и на гумну пуном пшенице./ Небеса и земљо, дела јутра и дела вечери,/ y сваком поводу/ Славите Господа и изричите хвалу Господу./ Kyrie eleison! Kyrie eleison! Kyrie eleison!“

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ

О Ђорђу Сладоју, поети над инима, већ је често и добро говорено и писано(2), и уочено да је песник који тематизује „простор између христолике задатости и отужне неиспуњености“ човека ( Давор Миличевић ). Разочаран у старог Адама који као да се не може обновити, Сладоје се враћа природи и постаје, како каже Милета Аћимовић Ивков, верник биљне религије. Ранко Поповић је истакао да дотични припада нашој „стражиловској линији“ ( Бранко, Змај, Десанка ), и да је стопљен са песничким предањем толико да не знамо где извире, а где понире његов самосвојни глас. Непрестано загледан у судбину свог народа, Сладоје сазире „пусто српско“ (Драган Хамовић). Иван Негришорац је да је он песник традиционалног лиризма који своју виталност обезбеђује, између осталог, укључивањем пуне свести о савременој стварности, па и о постмодерни. То значи, по Николи Маринковићу, да дотични лиричар има искуство онога који долази „после Аушвица“ ( и Јасеновца, наравно ), па у његовим стиховима срећемо и „несавршеног Творца“, и фолклорног „Бога Крвника“, и одсутног Бога.

Ипак, његово пропитивање традиције, сматра Милан Николић, не потиче од нихилистичке жудње за изругивањем, а није ни пуко бекство у инерцију. То је глас човека који вапије, а не слеже раменима.

Ако је, како каже Јана Алексић, Бећковић стоик нашег песништва, Ного вођа сонтеног отпора мраку и ругама доба у коме јесмо, Ђого глас елистистичке дистанце, Новица Тадић заточник резигниране теодицеје, а Ђорђе Нешић постегзистенцијалистички елегичар, онда је Сладоје религиозни песник који уме да буде ироничан и аутоироничан зато што му је „багер историје“ насрнуо на веру и животни простор. Онда не може бити чудно што га Михаило Пантић каткад доживљава као уплашеног дечака пред великим задатком – треба одговорити на оно Хелдерлиново:“Славио бих. Ал` чему?“

Велика и важна поезија, а Сладојева је таква, борба је, „паки и паки“да кажемо, против саме смрти.

Руски философ Владимир Варава, у својој књизи „Етика неприхватања смрти“, тврди да је човек то што јесте зато што не пристаје на етичност смрти. Смрт је зло и саблазан са којом нема мирења, без обзира што нам се чини да, макар у историји, побеђује.

Ту је, по свему судећи, и један од битијних узрока непрестаног огледања српског епског у Сладојевом лирском огледалу:“Покојни Никола Кољевић је говорио и записао да нам је насљеђе епско а позиција лирска. С тим науком и са нешто личног искуства написао сам многе стихове, а књига „Огледалце српско“ у цјелини је испјевана тим начином, гдје су пјесме у ствари лирске реплике на епске теме и мотиве. То укрштање и преплитање епског и лирског зна бити веома узбудљиво. Огледање, макар и у смрсканом огледалцу, једног и другог свијета показује различите и необичне аспекте нашег богатог епског насљеђа, а с друге стране и невесело и ружно лице наше савремености, али и велику самоћу и несигурност онога који пјева из лирске позиције. То је уједно показатељ шта на том моћном фону лирски пјесник може данас да каже.“(3)

Зато је, и кад сумња, Ђорђо Сладоје хришћанин.  Велики „стражиловац“, један од Сладојевих учитеља, Стеван Раичковић, о томе је певао кад је, бдијући над Црним Владимиром, поручио свима који га чују:“Све што је икад имало/Живот, до уре удесне,/О није мртво нимало/(Бар неке ноћи чудесне).“

Тако и Сладоје.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Пишући о књизи Зорана Аврамовића Књижевници и политика у српској култури 1804–2014 („Православна реч“, Нови Сад, 2016), песник Гојко Ђого је свима ставио до знања да српски писац мора бити спреман и на робију, ако хоће да пева слободно:“Политика уређује живот друштва и располаже институцијама, законима, силом, књижевност само речима. Најлакше се здружују у сновима, око политичких и националних идеала, као у време романтизма. Без темељита увида у политички контекст била би крња свака историја и теорија српске књижевности од романтизма до најсавременијих књижевних токова. Политика формулише, озакоњује и реализује идеје, књижевност на посредан начин одашиље своју слику реалности и сугерише своју истину. Будући да је писац, по својој природи, чешће на страни оних што трпе историју (А. Ками), чешће и пропитује и провоцира ствараоце историје неголи што афирмише њихово политичко дело. Па иако је критика темељ доброг мишљења и владања, моћници је не воле. У тиранијама и деспотијама немилосрдно је сатиру. Свака повреда табуа и догми је јерес. Између религије и идеологије, као својеврсног верског учења, ту нема разлике.“(4)

Зато ћемо и у 2026. читати добре наше песнике, међу којима су и Ђого и Ного и Сладоје. У вечитом календару српског песништва ми ћемо моћи да нађемо „устук свакоје злости“, па и оне политичке, кловнократске, удбашко – мафијашке, и, нараво, НАТО злости, оне која нам деценијама не допушта да слободно дишемо.

Док год, барем повремено, будемо могли да удахнемо иконичне речи насушних песника, дотле ћемо ипак живети. Јер, како рече румунски бард Никита Станеску, ваздух изнад Србије није ваздух за дисање, него ваздух за певање.

УПУТНИЦЕ

1.Гојко Ђого: Пукнуће колан и овој свечевој кобили, https://www.pecat.co.rs/2023/06/gojko-djogo-puknuce-kolan-i-ovoj-svecevoj-kobili/, приступљено 30.12.2025.

2.Видети, рецимо,  Силазак у самоћу, Зборник радова о песништву Ђорђа Сладоја, ур. Јован Делић, Нови Сад – Плужине: Orpheus – Центар за културу „Плужине”, 2016.

3, Ђорђо Сладоје, Хумор је важно везивно ткиво заједнице, https://www.pecat.co.rs/2021/09/djordjo-sladoje-humor-je-vazno-vezivno-tkivo-zajednice/, приступљено 1. 1. 2026.

4. Гојко Ђого: Ко заборавља прошлост осуђен је да је поново проживи, https://www.pecat.co.rs/2017/03/ko-zaboravlja-proslost-osudjen-je-da-je-ponovo-prozivi/, приступљено 29.12.2025.