Владимир Димитријевић: Хандке и Дис – двоглас једне осећајности
Он и ми
Наравно да је Петера Хандкеа, једног од највећих усамљеника савремене књижевности (он је бекетовски усамљеник, ако ме разумете) немогуће свести на необјективног браниоца Срба пред светским јавним мнењем. Он уопште није устао у одбрану Срба као таквих, и није превиђао страшну истину грађанског рата на балканском простору. О тој истини је писао чак и у омрзнутој „Правди за Србију“, пре више од две деценије, када је био на крвавој дринској међи: „А Олга, која је овде домаћа, жена из Бајине Баште, и која истовремено зна скоро све филмове на овом свету, прича да становништво није осећало готово ништа од рата, који је удаљен само километар. Причало се да лешеви из Вишеграда у гомилама пристижу низводно Дрином, али она не познаје никог ко је то видео властитим очима. У сваком случају, у реци која је пре рата била препуна купача, са српске и са босанске стране, који су је и препливавали сада се више не купа, а обустављени су, сасвим нормално, и излети бродом. Њој и ћерки нарочито недостају заједничка путовања кроз Босну, до Сплита или Дубровника на Јадранском мору, а њој самој дружење са муслиманским пријатељима из Вишеграда, њој најдражег места у Босни (ту се одиграва радња Андрићеве На Дрини ћуприје), или пак из Сребренице, која је чак и нешто ближа, узводно уз Дрину. Убеђена је да је истина да су тамо, у Сребреници, у лето ове 1995. године побијене хиљаде људи.“ (овде)
Дакле, Хандке није био човек побудаљен, ионако немоћном, српском пропагандом. Само није хтео да буде побудаљен ни НАТО пропагандом. Није пристао на то да се Сребреница (злочин грађанског рата) пореди са Аушвицом (геноцидом који проистиче из дубина западне цивилизације). Утамничен у самом себи, један од последњих изданака европског егзистенцијализма, чији су заточници умели и да човека сликају као Сизифа, али и да се ангажују у Покрету отпора (сетимо се Камија), Хандке је међу Србима нашао људе још верне нероботизиваној човечности. А жалио је, увек, за Југославијом, земљом која је била интегрисана више но што ће икад бити интегрисана Европска Унија, и која се распала у крви и сузама, најављујући шта ће се, на крају, десити и са бриселском кривотворином Шилерове и Бетовенове „Оде радости“.
Шта смо нашли код Хандкеа
Српски интелектуалци, попут Николе Живковића, из чијих „Берлинских записа“ доносимо два извода, волели су Хандкеа, дух и дах непатвореног књижевника: Понедељак, 9 јун 1986: „Ich nahm einen Anlauf weit zurück ins Alleinsein, um zur Gesellschaft fähig zu sein“, Peter Handke. Ова реченица била је једини светли моменат данашњег дана. Непредвидљив, интровертан, богат, занимљив немачки нико не пише као, ево, Хандке. Њега није лако преводити. Ову мисао би можда ваљало овако казати на српски: „Узео сам велики залет тамо, у самоћи, – како бих био способан да се слободно крећем у друштву.“ Четвртак, 10 јануар 1991: Пред спавање прочитао веома лепу мисао Петра Хандкеа: „Das Gute, Edle und Schöne, das an kein besonderes Land gebunden ist….Künstler ist darin dem Adler gleich, der mit freiem blick über Länder schwebt.“ („Добро, племенито и лепо – није везано ни за једну посебну земљу… Уметник овде личи орлу, који слободним погледом лебди над земљама.“) И кад је „бранио Србе“, није Хандке чинио ништа идеолошки дводимензионално. Био је то глас књижевника који се као истинољубац бавио мултиперспeктивном стварношћу историје. (овде)
Хандке у завичају песника Диса
Године 2013, Петер Хандке је, поводом педесетогодишњице прве песничке манифестације Дисово пролеће, посетио Чачак, о чему је тадашња директорка Градске библиотеке, Даница Оташевић, оставила белешку: „Хандкеу је 29. маја 2013. године уручена прва почасна Дисова плакета установљена поводом пола века трајања манифестације. Петер Хандке је из Шавила код Париза где живи стигао право у Дисов завичај чиме је учинио велику част песнику и Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“. У друштву пријатеља академика Милована Данојлића и преводиоца Жарка Радаковића, Петер Хандке је присуствовао парастосу Дису у цркви Светог Архангела Гаврила у Заблаћу, интересовао се за историју овог краја, разговарао са обичним људима, ишао на чачанску пијацу, цркву, шетао се по граду. Из Немачке стигла је и телевизијска екипа која је камером бележила сваки детаљ и сусрет великог писца, а Хандке их је одвео у Народни музеј да виде слике страдања Срба кроз историју и набијања на колац после Хаџи Проданове буне. При том је у блокчић, ћирилицом, записивао занимљиве српске речи и њихово значење. Приликом доделе Плакете, академик Милован Данојлић, један од лауреата Дисовог одличја, казао је да је „писање за Петера Хандкеа школа гледања“.
„Хандке гледа да би разумео и пише да би гледао. У југословенском грађанском рату стао је на страну према истини. И не само љубав према правди и истини за српски народ, већ за сваког човека. Веће љубави нисмо могли тражити. Он нас је ослободио једног дела мржње и самопорицања“, истакао је Данојлић на вечери по свећеној Петеру Хандкеу на јубиларном Дисовом пролећу. Као уздарје, уместо беседе, Петер Хандке је Градској библиотеци поклонио превод на немачки пет строфа Дисове песме „Можда спава“, једне од најлепших песама написаних на српском језику. Испод оригиналног текста, који има сам по себи велику вредност, потписао се ћирилицом – Петер Хандке. Драгоцен дар и пошта песнику „Утопљених душа“.
Причу о преводу Диса, Хандке и Жарко Радаковић започели су још на путу од београдског аеродрома према Чачку, наставили је у паузама после посете манастиру Никоље, на Морави, коју је Хандке, додуше, Јужну Мораву, овековечио у роману „Моравска ноћ“, а завршена је касније, дотеривана и брушена тананим слухом два пријатеља. Онда се нашла у жижи немачке јавности и публике, награђена је аплаузима на отвореној сцени. Ко је сад Дис?!.. Узбуну су направили Хандке и Жарко Радаковић на скупу преводилаца у Дизелдорфу када су рецитовали Дисову песму „Можда спава“ на немачком. Био је то и повратнички Хандкеов боравак у Дизелдорфу после две деценије, где је једно време живео и где му је „узета“ награда „Хајнрих Хајне“ због пријатељства и одбране српског народа. Скуп преводилаца био је посвећен великом грчком песнику Димитрију Аналису, личном пријатељу Петера Хандкеа, а читање песме „Можда спава“ било је својеврсно признање српској књижевности и култури, али и Дисовом завичају. Отворена је нова страница посмртних признања Дису и удахнут нови живот његовој поезији.“ (овде) Дис је оживео на немачком језику. Језику којим су говорили подморничари што су потопили Дисов брод. Тако поезија мири човечанство.
Разговор о Дису
У тренутку кад је Хандке у Дизелдорфу читао свој превод Диса, он је већ био превео 35 књига са четири језика, са старогрчког, словеначког, енглеског и француског. Новинар Норберт Вер је, тим поводом, направио разговор са њим и Жарком Радаковићем. Радаковић је испричао Дисову биографију, а Хандке је објашњавао зашто се упустио у превођење његове најлепше песме.
Рекао је: „Идеју смо чули код Димитра Т. Аналиса … Од идеја се треба чувати. Била је то спонтана жеља, или жеља захвалности. Бити позван било куда, пре свега на Балкан, то је… Гостопримство је управо у сиромашним, стално спорним, вековима спорним областима, отприлике као 11. заповест, а онда дођете ту, и не донесете ништа. Моја идеја је била да оставимо било шта као поклон госта, као гостов поклон граду Чачку. Чачак лежи на Западној Морави. Отуда потиче једна од најпознатијих српских песама, коју зна готово свако на јужном Балкану, чак и деца још и данас умеју да је изрецитују, што се једино још може упоредити са песмама Десанке Максимовић из суседне Бранковине. А ова песма се зове „Можда спава“, „Vielleicht schläft sie“. Жарко је то тачно рекао, Дис није симболиста, он нема шаблон. Снажно осећање доноси песма сама по себи, сама се структурише, самогласници и сугласници, консонанти и вокали настају сами по себи. И тако је – чини ми се – и настала песма, једна од песама – зашто избећи реч: светске књижевности, ваљда такво нешто још увек постоји. Управо због тога што она можда не познаје језичке границе, не познаје границе ритма и душе. Или како каже Ђерђ Лукач: душу и облике. Дакле, душа има облике, сама по себи даје облике, а да се не мора бити симболиста. И нас двојица – а то није први пут, али је први пут у питању озбиљна песма, смо то превели, такође из разлога да нешто оставимо Градској библиотеци у Чачку. Ничег политичког није било у вези са тим. И тако смо ми за три дана, сваког дана седели или седали – и урадили… Песма је, треба рећи још то, написана у римама, али ми смо одлучили да не пренесемо риме него ритам, дакле да се на немачком не римује.“ (овде)
Са очима изван сваког зла: идеал свих патника овог света, распетих споља или изнутра. Са очима изван сваког зла: Хандке, у Великој Хочи. Велики својом спремношћу да гледа истини у очи. У Великој Хочи. И у Дисовом завичају, пуном крајпуташа из ратова за ослобођење.
Шта је Хандке нашао код Диса
Милован Данојлић, у својој беседи о Дису, одржаној у Чачку, на Дисовом пролећу, 9. маја 1995. године, каже: „И данас се, по нашим селима, понегде, суботом поподне, може чути кукњава усамљене сељанке. Тај лелек је сав у круговима, у завапљењима, у воздвизањима ка небу, и у понављању првог вапаја. Није ли најбољи, песимистички Дис преузео тај мелодијски образац, распевао га у својим једноличним строфама, које се завршавају понављањем првог стиха, дакле, признањем да на постављено питање нема одговора, да је небо над нама затворено, па нам не чује зова ни вапаја? Он своју запевку сриче на гробљу свих епоха и свих народа, где су покопане наше најлепше илузије, наше наде у нешто што никад није било и никад неће бити. То је наш најпродорнији јаук за изгубљеним Рајем, за лепотом и добротом од којих се, са првим закорачајем на Земљи, све неповратније, све болније удаљујемо. Уверење, односно осећање да смо са рођењем изгубили неповратно благо, једно је од општих места словенске осећајности, која код нас има посебну, дисовску боју.”
Проф. др Новица Петковић, у свом огледу „Дисов језик, слике и музика стиха” (у зборнику Института за књижевност и уметност, објављеном 2002. године), каже: „Цезура се одређује као стална граница између акценатских целина од почетка до краја песме. Међутим, у нашој усменој поезији постоје метрички обрасци који не предвиђају само једну, него две или три сталне границе између акценатских целина: тада стих уместо полустихова има чланке, вишечлан је или чланковит. Дис се, по свему судећи, на те обрасце ослањао кад је уобличио свој /…/ дванаестерац и шеснаестерац. /…/ Тако је, на пример, трочлани симетрични дванаестерац (4+4+4) био везан за тужбалицу, а основни тон је давало обраћање умрлима. Ево једног, вероватно најпознатијег тужбаличког стиха из ‘Горског вијенца’: ‘Куда си ми / улетио/, мој соколе’. Дис се на овај образац ослања не само у ‘Старој песми’ него и у ‘Нашим данима’, где описује опште пропадање, ‘умирање’ свих вредности и врлина: ‘Развило се / црно време/ опадања. ’
Ако је трочлани дванаестерац у ‘Старој песми’ монотон, он је још монотонији у четворочланом шеснаестерцу у ‘Песми’. А обе песме су, рекли бисмо, програмски интониране, чак ‘Песма’ има нешто од аутопоетичности, па се на крају сопствена песма описује не само као стара и тешка (‘мучна’) него и као једнолика, попут кукања:
То је песма / коју рађа/ мисао моја/ и сећање,
То је песма/ мојих дана/ и часова/ и прошлости,
То је песма/ стара, тешка,/ једнолика/ ко кукање,
То је песма/ са згаришта/ идеала/ и младости.
Као да песник кука на развалинама свога распаднутог света. Сав је Дис ту, у маломе; то је основни тон његове поезије. А ту се јасно види и његова мелодија, по којој га, можда, и најлакше препознајемо.”
Препознао га је и Хандке. Чак и неримованог, на немачком.
О једном српском несрећнику
За већ поменутог Милована Данојлића, Качерца који има бистро умно око наших сеоских памтилаца и Богом дане речи које светле у тмини, Дис је био „изабраник несреће“. У свом тексту, објављеном, под тим насловом, 2012. у часопису „Дисово пролеће“, поводом пола века манифестације, песник каже: „Са приближавањем стогодишњице Дисове смрти заокружује се увид у један паклено доследан сценарио личне судбине. Многи су наши писци, нарочито песници, умирали у тридесетим годинама, али их је мало отишло са света тако предвидљиво и незадрживо. Дисов песнички наступ је, од првог часа, објаве предестинације, помирење и присан дијалог са њом. Рођење је пад у живот, улазак у смртоносну колотечину историје, а опоравак од пада повратак у невине даљине, у спокој непостојања. Изабраник несреће нема право на негодовање. Он има да сарађује са злом судбином, да јој олакша остваривање. И ево, живот му, у свим етапама путовања, даје јасна предсказања, усмерава га према неизбежном слому. Већ у дечјем добу доживљава опомињуће потресе: већина браће и сестара умире у раној младости, остављајући га да чека свој час у долини сузa. Очева радња пропада: над сваким људским предузећем лебди авет Кризе. Ни гимназију није стигаo ваљано да оконча. Следе обесхрабрујућа службовања по забаченим местима сиромашне сељачке земље. Сами од себе, слажу се духовни предуслови и материјални докази на којима се заснива неутешно осећање ствари и бића“.
„Зло семе пада на тло повољног, предодређеног душевног устројства. Има душа уобличених у ко зна каквим кобним пренаталним лабораторијама. Не знамо чију судбину окончавамо, која нам је гене прошлост завештала. Скерлић је превидео оно на шта ни ми, у свакодневном животу, не обраћамо пуну пажњу: има расположења и схватања која измичу нашој тренутној моћи разумевања и прихватања. Туђи песимизам нам се, готово увек, чини неоправдан, јалов и сувишан. Одбацујемо га и онда када га у суштини делимо: довољан нам је наш сопствени, од кога бисмо да се отргнемо. А мудрост нас упућује на сасвим супротан однос. Сваку људску тужбалицу, и онда када нам се чини неоснована, настала на каквом помодном таласу, треба узимати озбиљно. Човек може преувеличавати своју несрећу, али и када се поиграва са њом, он то не чини без дубоког разлога. Песничке зебње и слутње измичу правилима логичког расуђивања. Скерлићева оцена Дисове књиге је плод политичке трезвености, и зато је неумесна. Будућност коју неће доживети ни песник ни критичар, имаће више слуха за изворну истинитост и доживљеност Дисових стихова. Мрачна пророчанства, расејана по многим песмама, оствариће се до застрашујућих појединости. Свест о замкама судбине присутна је у насловима песама: Коб, Тамница, Највећи јад, Гробница лепоте, Утопљене душе, Бол и стид, Погреб, Нирвана, Роб, Погинули дом. Проклетство се слути, очекује, и потврђује. Почетком јуна 1916, у писму Зарији Р. Поповићу, избеглица са Атлантика испoведа један страшан визионарски сан: „А збиља је овде лепо! И да мени може игде да буде добро, овде би ми било најбоље. Јер и мени и вама и толиким другим свеједно је: овде, или у двору, ал нигде без јада. Ето на пр. Ја сам данас сасвим утучен. Ваљда због ове осеке (вода опада до 5 метара) и плиме (за 5 м. вода расте), ноћас сањам Београд, госпа Тинку, неку тепсију са питом од меса. Ко ја носим ту тепсију, а наједном вода, мутна вода, изађе преда ме и поче да расте. Тепсију ми изврну, а мене таласи повукоше собом. Ја се почех борити са таласима, из све снаге запињати, да идем кући да спасем мог Мутимира. Дођем тамо, али унутра не смем да уђем, јер би и вода са мном. И из тих мука се пробудим. Сигурно ми је Мутка болестан или још горе.“
У тим таласима, сањаним на обали Ламанша, песник ће, кроз непуну годину дана, на другом крају Европе, окончати живот. Препознавати, у оваквом песнику и у оваквом животу, штетне утицаје француске Декаденсе, непромишљена је и узалудна работа. Његово књижевно образовање било је танко; његов песимизам извире из утробе бића, његова реч, бар у оних пет – шест великих песама, чудесно је, органски саливена. Ако је код Диса ишта несумњиво, онда је то припадност и изворност његовог доживљаја. Повезивати то са одјецима далеког француског Парнаса дође као критичарска доколица.
А не може се рећи да Песник ништа, бар повремено, не предузима против онога што су му Парке досудиле. Збирка родољубиве поезије „Ми чекамо цара“ може се разумети као покушај отпора злој судбини. У практичном животу, такав корак је женидба пожртвованом и оданом женом. Оба настојања су се показала кратковека, донела су пролазно охрабрење. Занос због успешног завршетка Балканских ратова помутиће слом војске и државе у Првом светском рату, а оазу породичне среће изгубиће после преласка преко Албаније.
Лична несрећа се укрстила са колективном трагедијом, које су се међусобно подстицале и допуњавале. У летопис злих случајности које то, у оваквом животу, нису, улази и песникова расејаност при сређивању кућних прилика. Напуштајући Крф 1916, он ће замолити једног познаника да породици у Београд прослеђује његове принадлежности. Ималац овлашћења је прекршио реч, па је, месецима, новац задржавао за себе. Сазнавши за то, Песник хита на Крф, да исправи грешку. У последњој дописници упућеној жени, стоји: „Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“ А Смрт је, већ, спремно чекала да изврши оно што се од ње тражило: 16. маја 1917. брод „Италија“, пловећи према Крфу, налеће на немачку подморску мину, и Песник се, у таласима Јонског мора, загрлио са изасланицом опаке судбине.
Ни потомство му није било боље среће. „Два цвета из четири рата“, како је видео своју децу, нестаће у два ратна вихора. Ћерка Гордана страда у шестој години живота, од опекотина задобијених у пожару. Син Мутимир 1940. године дипломирао је на Правном факултету. Као Дражин официр за везу враћа се, по свршетку рата, у Београд. Почетком 1945. одлази на сахрану једног свог пријатеља, и одонда му се губи траг. То су били месеци сурове револуционарне правде, кад су људи ликвидирани без саслушавања. У једној песми зажалиће што „овај живот прости/ Нисам спустио у борбу таласа.“ Било му је одређено да се с таласима сусретне у часу одласка, у помрчини Јонског мора. Има људи на којима живот испроба све своје наопаке вештине и зле обрте, како би се, ваљда, потврдила Еврипидова реч да јe „патња гвоздени закон природе.“ (овде)
Такав Дис је, посредовањем Жарка Радаковића, дошао до Хандкeа. Допловио, могло би се рећи. Књижевник хришћанске савести у свету без Христа, Хандке је у Дису видео представника патничког народа, који никако да одахне од патње. „Не кажем ја да нема несреће и другде по свету. Али другима је дато да одахну, да забораве. Нама није дато ни то”, вели Црњански у другој књизи „Сеоба”. Не бих Хандкеу да честитам Нобелову награду, толико компромитовану, коју, уосталом, нису добили многи заслужни. Он би био он и без те награде. Желео бих само да му, као Дисов земљак, чврсто стегнем руку зато што је, у нашем голготском часу, схватио да смо народ коме није дато чак ни да одахне. И на немачки превео очи које гледају изван сваког зла.
Опрема и скраћење наслова: Стање ствари
