ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Два писма Милована Данојлића

ПРЕПИСКА СА ДАНОЈЛИЋЕМ

Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.

Прво писмо је настало у доба када је почињао да зида задужбину у родним Ивановцима код Љига. Храм ће му осликати Богољуб Арсенијевић Маки, кога је, у време пред 5. октобар 2000, прогонила актуелна власт – из разлога који данас изгледају нејасно и небитно.

Друго писмо је важно због Данојлићевог коначног суда о стваралаштву Момчила Настасијевића, чију је поезију у младости порицао због њене церебралности.

Писао је млади Милован: „Јесте, то је оригинално, то је супероригинално, најоригиналније. Том лирском азбуком нити је ко пре њега писао, нити данас пише. Јесте, то је ванредно, смело, згуснуто. Али, не хвата, не пали. Све је ту монашки строго, и мртво. Сав заокупљен језиком, тајним трептајима и прапочетним импулсима језичким, Настасијевић у сажимању, скраћивању и прочишћавању фразе иде до граница немогућег, до артифицијелног и манира, до самоуништења. То је стегнут, скврчен, у себе затворен песник, који тера опкладу са језиком, и кога, наизглед, ништа друго под капом небеском не интересује” (Мића Данојлић: За и против Настасијевића, Борба, XXIX, 66, 8. III 1964, стр. 10)

У писму које ми је написао 2004, после изласка књиге „Високо је записано/ Од коби до Христа у делу Момчила Настасијевића”, песник из Горњег Милановца заузима место које му припада: зрели Данојлић је, као и увек, на висини тумачења.

Сматрајући да су ова два писма важна за општу слику Данојлићевог присуства међу нама, нудим их на увид читаоцу.

ПИСМО О ЗАДУЖБИНИ У ИВАНОВЦИМА

Поатје, на Ђурђевдан 2000.

Драги г. Димитријевићу,

Хвала Вам на лепом писму, брат ми га је проследио из Београда.

Ових дана бих дошао тамо, да видим могу ли почети с радовима. Много је претенциозно рећи да је у питању црква; то је више капела, црквица, 8х5 метара. Биће на лепом месту, на врху брда Камаљ, недалеко од малог гробља, где су ми сахрањени родитељи.

Преко оца Пр. Владике Атанасија Раките послао сам замолницу Преосв. Владици Стефану, тражећи благослов. Добио сам писмени благослов, леп, једноставан, и топао. Једну фотокопију послао сам предузимачу.

Хвала Вам и на лепим речима о мојој последњој књизи. Мало ме зачудило питање: да ли Вас се сећам? Нисам ја тако важан, а ни толико уображен…

Задужбина Десанке Максимовић, коју води проф. Сл. Ж. Марковић, предвидела је неки разговор о мојој поезији. Ја сам им, још у јануару, предложио списак од петнаестак људи које треба позвати, међу њима сте и Ви. После видех да на списку нема никог ко је изван Београда, ваљда немају за путне трошкове. То би требало да се одржи средином маја, у Нар. библиотеци у Београду.

Нису позвали ни Хамовића, иако сам приложио његову адресу. За Вас сам написао да сте из Чачка.

Лепи су ови стихови („Да с у њему поје летурђија”); био сам их помало заборавио.

Дакле, то што предузимам врло је скромно, за више нисам имао; то није чак ни за цело село, него за онај заселак. Повремено, кад се копају, за литије, задушнице, и сл., да имају где позвати попа.

Пре три године био је код мене сликар Маки, дао ми је неке савете, какав малтер да се припреми, зарад осликавања, евентуално. Имам уза се његове писмене савете… После, он допаде затвора, а сад је, чујем, у бекству… Послао сам нешто помоћи његовој породици. Све ће ово једног дана проћи, треба мислити на оно што траје…

Моја слава је Свети Никола, али славимо и Светог Ђорђа, због земље, то је била слава земље која је уступљена мом оцу. Јутрос, пре зоре, обишао сам овај део града, ту има пуно паркова и шумарака, па сам, као и сваке године, исплео велики венац од јоргована, јасмина, ружа и разног цвећа… Ми смо то некад, на селу, плели од грабовог лишћа.

Иначе смо добро, деца иду у школу, Стефан у други разред, Борислав у први, најбољи су ђаци сваки у свом одељењу. Сања ради као лектор, гњави се са тезом, води кућу, и ето…

Ето, ваљда ће и нама, у догледном времену, сванути.

Пријатељски госпођи и Вама, са најлепшим сећањима Ваш

Милован Данојлић

ПИСМО О НАСТАСИЈЕВИЋУ

Поатје, 30.8.2004.

Драги Димитријевићу,

Ево, вратисмо се у Француску – разлика између „одлазака” и „повратка”, у мом случају, све је мања – и сад сређујем папире, сећања и утиске. Вама велико хвала за помоћ у Народном позоришту, не знам како и да ли бих се провукао да сам био сâм, иако нам је публика била наклоњена. То су врло непријатни, врло напорни тренуци, који се, чудом, понекад претварају у пријатне. Задивљујуће је богатство асоцијација у вези с Оградом, готово да сам био поносан, куда сам Вас све усмерио…

У селу смо провели још два дана, колико да се спакујемо и затворимо кућу, струју, воду; затим је дошло путовање, које је потрајало неколико дана. У Београду смо се задржали два сата, у Порторожу пет дана. Тамо сам, на кућној тераси, и на плажи, читао Високо је записано. (Штета што то нисте бранили као докторску тезу… Можда већ имате докторат, а немате обичај да се китите титулом?)

Ја сам на Настасијевића налетео године 1947, и сусрет ми је остао незабораван. Нисам га упознао и заволео као песника, него као приповедача: до руку ми је, не знам како, дошла окупацијска „Антологија српске приповетке”, ваљда ју је саставио Младен Ст. Ђуричић, и ту сам нашао „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Ви се , у студији, не осврћете на ту причу ваљда зато што не спада у круг приповедака о људима житељима мале вароши. Мене је приповетка уплашила и заслепила, имао сам десет-једанаест година, такве ствари не ваља читати у детињству. Касније сам имао тешкоћа са прихватањем Настасијевићевог песништва – и данас га много више ценим него што га волим.

Ви одлично осећате језик тога краја – нашег, мог и Вашег, и кроз тај кључ сте се понајвише, најближе укључили у тајну приповедања. Миодраг Павловић је имао тешкоћа да схвати неке просте речи, као што је придев рушан, који сваки сељак између Чачка и Љига познаје. Мислим да би реч гротиња требало писати са тремом, грöтиња, као грöце, или са апострофом – још једна шупљина Вукове реформе, реч садржи један звук (полуглас) кога нема у речи гротеска, на пример. Тај звук је иза г, г’ротиња. Оно са узиђивањем сенке је постмодерни проналазак, тога се Павић не би сетио. Глигорић и Настасијевић: у том односу има већ нечег скаредног – има критичара од којих би требало крити поједине књиге и писце, ако им се већ не може забранити читање и оцењивање. Занимљив је и неспоразум – који ће касније прећи у нетрпељивост – између надреалиста и њега. Константиновић је сасвим друга прича. (Његове приче су далеко од Жиче).

Настасијевићу су били довољни грамофони и радио-апарати да осети опасност од духовне аутоматизације; шта ли би радио и говорио да је, неким чудом, доживео наставак техничког развоја?

Пало ми је у очи занимљиво и свеже тумачење многих народних изрека – Ви доиста знате и осећате наш језик. Врло су добри „преводи“ неких тежих одељака – мени се бар чине тачни. Морали сте поменути Ремизова, то се просто наметало, само је штета што нисте сами више говорили о тој сличности. Паскал и Лабријер, иако су моралистички писци, сасвим су различито утицали на нашег писца. Лабријер као подстицај за цртање карактера, а Паскал суштински, као хришћанин. Поучно је и упућивање на Бору Станковића и Достојевског.

Корисна и озбиљна студија, у сваком случају.

Не знам колико Библиотека „Браћа Настасијевић” хоће и може да истраје у изучавању завичајних писаца; ако настави, први на реду би био Драгиша Васић.

Ми смо, Богу хвала, добро, спремамо се за почетак нове школске године, деца као ђаци, Сања као наставница, а ја као посматрач и помагач.

Вама, деци и госпођи свако добро, и пријатељски поздрав.

Милован Данојлић

Владимир Димитријевић