ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Чему је Србе научио Фјодор Михајлович: владика Николај, Ниче и Достојевски

  УМЕСТО УВОДА Године 2021. навршава се два столећа од рођења  и четрнаест деценија од смрти Фјодора Михајловича Достојевског, који је целом свету поставио „проклета питања“, одговарајући на њих Христом. Велики је одјек његове мисли био свуда, па и код Срба. Читали су га највећи наши мислиоци, међу којима се истичу владика Николај Велимировић и архимандрит Јустин Поповић. Изазов који је свету упутио објавитељ „смрти Бога“, Фридрих Ниче, добио је, још пре но што је дотични прогласио тријумф нихилизма, есхатолошки одзив у делу које нам је оставио управо велики руски писац. Борба између Достојевског и Ничеа траје и даље: човекобог Новог светског поретка против Богочовека Христа и Његове Благе вести. Зато није сувишно да се сетимо како је о тој борби писао млади јеромонах Николај Велимировић у време њених почетака. Ствари се, наиме, нису промениле – само су убрзале. ЧОВЕК НИЧЕ И НИЧЕОВ НАТЧОВЕК Када се појавио превод Ничеовог дела „Тако је говорио Заратустра“, јеромонах Николај га је приказао у часопису „Дело“, похваливши Милана Ћурчина, преводиоца, због успеха у преношењу једног сложеног песничког текста на српски. Изазов „Заратустре“ био је довољно снажан, па му је Велимировић посветио озбиљну читалачку пажњу. Устврдио је, пре свега осталог, да човек Ниче својом стваралачком биографијом и трагичношћу егзистенције, суштински превазилази Ничеовог натчовека, који је ипак конструкција. Ниче је, на самом почетку свог јавног делања, био отмени живот са отменом мишљу; затим отмени живот са очајном мишљу; да би, на крају, у лудилу, остао пуки живот без мисли. Сама идеја натчовека је очајна мисао Ничеова, која је претходила животу без ума и мисли. 

Она, међутим, никако није нова. Јер, и Тезеј и Херакло и Прометеј су надљуди, као што су Хера, Дијана и Минерва наджене. А  Ниче није волео жене, ни Олимп – због брачних постеља и рађања. Он је пред собом живео обоготвореног човека, натчовека, Зевса, али му ни он није одговарао, јер је, иако врховни, ипак припадао заједници богова. А Ниче је волео само човека – јединицу.

Натчовек Ничеов, вели Николај, није ни месија, јер месија је „народни натчовек“ – он долази због других, а не због себе. Карлајлови хероји такође нису ничеански надљуди, него припадају својим народима. Ни историјски Заратустра није био натчовек, него пророк који је припадао свом народу. По Велимировићу, извесни они који Ничеовог натчовека описују као „индивидуалисту“ дубоко греше; да је он заиста то, онда би и босјаци Максима Горког били надљуди, а они то нису; њих би Ниче, као и остале „многе – премноге“ презрео. Његов натчовек је и изнад појединца и изнад друштва.Он није „анти“, он је супериоран над свиме. Он није, каже Николај, „загробњак“, који верује у вечни живот, он је „догробњак“, који живи само овде и само сада, не показујући своју врлину руљи. У питању је „безбрачни надкурјак“.

Иако је Ниче називао Заратустру својим сином, син би се свакако одрекао оца када би читао његову љубазну преписку са мајком, сестром и пријатељима, каже Велимировић: „Мало је марио Заратустра шта ће људи рећи о њему, шта ће и најбољи рећи о њему, шта ће та ’прљава река’, која се зове човечанство, зашумети о њему, а Заратустрин отац, Ниче, пише својој мајци – ’гусци’ – овако: ’У своје поштоваоце ја убрајам најизабраније природе, највисокопостављеније и најутицајнице људе у Петровграду, Паризу, Штокхолму, Бечу, Њујуорку’.“ Уз то, запажа Николај, Заратустра би се, за разлику од Ничеа, пре поклонио змији и орлу него Достојевском.

Две трећине душе Заратустрине, као и његово тело, дивљи су, али она једна трећина је натопљена Ничеовом „меланхоличном сентименталношћу“. Та сентиманталност га, на крају крајева, са планинских висова изводи међу људе. Уосталом, над киме би натчовек био „над“ ако нема човечанства у које се може сићи? 

МЕЛАНХОЛИЧНА СЕНТИМЕНТАЛНОСТ Мада се свим бићем борио против идеализма, Ничеово стремљење ка натчовеку ипак је идеалистично. Идеал је, каже Велимировић, овостран, јер Ниче одбија било какву оностраност, али је ипак идеал, јер није остварен. 

Ниче је, у једном трену, чак маштао о савезу надљуди, али такав савез је немогућ – јер би подразумевао морал. Било какав, али морал који уређује узајамне односе. 

Добро је што је „Заратустра“ преведен, али он није за свакога: њега могу да читају само људи спремни да се критички суоче са читавом културом човечанства. Ничеанци, тврди Велимировић, дубоко не разумеју Ничеа, мислећи да их је ослободио сваког морала, и да их препушта њиховој самовољи, што је груба заблуда: „Сви ови јадници, које је Ниче узимао као најпрезренији материјал за зидање моста, по коме ће газити надчовек – сви они афектирају манире надчовека и уписују своја имена у дугачак списак Ничеових једномишљеника. Свију њих је Ниче заклети непријатељ“.

Што се тиче читалаца у Србији, било је крајње време да се кључно Ничеово дело преведе, јер су га многи волели по чувењу, а не по читању. Сада ће Ниче изазвати више сажаљења него дивљења, јер „надчовек је вампир; није желети да српска публика поверује у вампире“. Они не постоје, као ни минотаури. Велимировић сматра да Заратустру треба посматрати баш као кентаура – митско биће које изазива и страх и дивљење, али је ипак митско биће. Он је уметничка креација Ничеова.

ПРОТИВ „МОРАЛА РОБОВА“ По јеромонаху Николају, Ниче и Достојевски су наши савременици не темпорално (мада јесу и то), него, пре свега, духовно, јер су обојица прави представници духа епохе. Иако нису ни песници ни мислиоци у класичном смислу, они су једно и друго – у свему револуционари, са новом књижевном формом, да би изразили нове садржаје. Обојица нису метафизичари, него етичари.

Обојица имају свој идеал – Ничеов је надчовек, Достојевсков свечовек. По Ничеу, у „Генеалогији морала“, циљ не треба да буде добар, него јак човек. Он тежи ка надчовештву, које означава три порицања: морала, људи и самог себе. Морал је заштита оних који не могу себе да штите, и који су се намножили на планети. Морал изједначава моћ и немоћ, и од моћника тражи уступке, чиме се спречава развој натчовештва. Људе треба порећи јер су они само средство, а не и циљ. Јеромонах Николај истиче Ничеову кључну мисао: „Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.“

Натчовештво значи самопревазилажење, па Велимировић наглашава: „Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе ’слабост’, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.“

По Ничеу, европски морал је робовски, и њега је наметнуло хришћанство: морал господара, Хомерових људи, Нибелунга, викинга и старих Римљана разорило је хришћанство, које је тиме упропастило „отмене расе“ древности: „У Риму је живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње ’устанак робова’. Отуда Рим и Јудеја представљају две притвположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје – то је историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога природног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцендентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја је ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла је с Христом. Христос је само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала је само један циљ: уништење господарског морала у свету.“

Ко год је примио хришћанство, постао је роб. Добар више није ратоборан као некад, него кротак и милосрдан. Лав је постао јагње, и изгубио сву своју величанственост. Европа хоће да учини човека бољим, а то значи добродушнијим и суптилнијим, лишавајући га сваке снаге коју је некад имао. Одатле и Ничеова побуна против демократије: „Први устанак робова био је у Јудеји, у старо време, други је био у Француској, у време Револуције.“ Једини који се појавио да би био натчовек био је Наполеон. Он је био спреман да, као лав, користи јагањце за своје циљеве.

НИЧЕ О ДОСТОЈЕВСКОМ Велимировић истиче: „Био је још један, кога је Ниче гледао с уважавањем и дивљењем. – Достојевски. Ниче сам о себи каже, да је он ’fur Dostojewski schwarmend’. У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол-Буржеу и вели, да ’дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру’.“ У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском; „Ја апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ја га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ја познајем – ја сам њему особито захвалан, ма колико да је он противан мојим најнижим инстинктима“./…/Достојевски, који се у писму цару Александру Другом потписивао „бивши државни преступник“, који се родио у болници за сиромашне, који је био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме је једнога дана цела Москва аплаудирала и коме је Петроград чинио мртвачки спровод, – Достојевски је био највећи модерни апостол онога морала, који је Ниче назвао „робовским“, и творац једног новог моралног типа – свечовека.“

Свечовечштво као пут ка Богочовеку…

ВЕЛИКИ И ВИСОКИ ЉУДИ Достојевски је, каже Велимровић, био велики човек, а велики су уски и високи као обелиск, или широки и дубоки попут морске пучине. Ниче је висок, Достојевски дубок.  Свако се могао наћи у Достојевском, том „руском Шекспиру“.

Достојевски је натчовештво показао у свом Раскољиникову коме је, као и Ничеу, историјски идеал Наполеон, човек који се „усудио“. Ипак, за разлику од Наполеона, Раскољников се покајао и као покајник кренуо на робију у Сибир.

Ничеов натчовек згазио би јунаке Достојевског, али он није хтео да превиди злато људскости у блату сиромаштва: „Свет је држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, – но Достојевски је отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет је држао лорда Биконсфилда за једнога златнога човека, који је блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику“, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена. Chef´’d oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од осам година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. „О, цивилизацијо, о, Европо“! узвикује Достојевски… „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи“. „Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ – пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује: „Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,… не Шекспира, но каквога било старца… И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?“

Достојевски није пристајао. 

ДОСТОЈЕВСКИ, РУСИЈА И ЗАПАД Мада би се Ничеов натчовек ругао оваквом питању, оно је за Достојевског основно. Свако људско биће има макар зрно добра у себи, и свако заслужује да постоји; нико не може да му суди, и нико нема права да му одузме живот. У сваком човеку су два бездана, бездан добра и бездан зла, а Достојевски је веровао да је бездан добра дубљи, исконскији. Упознати другог значи опростити му и заволети га. Он је веровао да се словенофили и западњаци могу разумети, само да не иду у своје крајности. Велимировић каже: „Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? /…/Запад је велики науком, а мален вером; Русија је велика вером, а малена науком. Западна наука је унела егоизам у свет, јер је унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу у „служењу Христу“, а кроз Христа у служењу целом човечанству; Западу је, напротив, стало до тога да се докопа плена и господарства над целим светом.“

ПРОПАСТ ЗАПАДНОГ ХРИШЋАНСТВА Није хришћанство суштина Запада, како је веровао Ниче, нападајући га. По јеромонаху Николају, Достојевски је осећао сасвим супротно: „Западно Хришћанство сасвим се механизовало и претворило у једну „насилничку институцију“, која жели да господари, а не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио је Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов је смисао у протесту, у негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизам неће нестати, он се обнавља, по мишљењу Достојевскога, у западном социјализму. Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи у борбу са истом девизом, са којом и верски католицизам, са девизом: „Fraternite ou la mort“ (Братство или смрт!). Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које је римски католицизам почео.“

Западно хришћанство је мртво, мада тамо има много хришћана, попут Дикенса, Шилера и Жорж Сандове, која је била хришћанка, иако ни сама није била свесна тога. Зато се њихова дела више читају у Русији него на Западу, који не може да их разуме.  

Достојевски је видео велики преврат који се спрема – наступање четвртог сталежа, пролетаријата. Запад ће се срушити. Али, каже Велимировић, он није био рад таквом расплету: „Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према Европи. „Европа нам је свима драга као и Русија – говори он, – у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја – сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до Сима и Хама“. „Запад је наша друга отаџбина“. Рус је на Западу каогод у своме дому.“ 

ДОСТОЈЕВСКИ И СЛОВЕНСТВО Иако се Запад боји Руса, Руси воле Запад и желе му спасење. Словени ће рећи нову реч човечанству: она треба да донесе сједињење свих у истини и љубави. Братско сагласје свих народа у љубави Христовој: ето идеала коме треба тежити! То није политичко и економско, него хришћанско уједињење. Човечанство треба да постане свечовечанство. 

Тумачећи Достојевског, јеромонах Николај наглашава: „Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, – он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале.“

Руси су нихилисти у односу на западноевропске идеале зато што желе нешто шире и дубље. Они су и порочни и грешни и свесни своје недостојности, али им је Христос идеал, а Европа, како каже Иван Карамазов, најмилије гробље. Велимировић истиче кључну веру Фјодора Михајловича: „У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но љубављу пре логике. „Заволети живот пре него логику“ – то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење, православља. „Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге.“ 

Да би се достигао идеал свечовечанског братства, Словени морају много да страдају, јер је патња пут ка љубави као савршеном познању. Страдање је смислено ако је жртвовање за сав свет.  

ДВА ПРОТИВСТАВЉЕНА СВЕТА Достојевски је највећи човек кога су Руси дали свету. И Ниче га је упознао, али му се није супротставио, иако је генијални Рус стао у одбрану оних за које је Ниче сматрао да их не треба бранити. Да је Достојевски дочекао Ничеовог „Заратустру“, он би му био највећи опонент, сматра Велимировић: „Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист./…/ Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада.“

 Свако друштво је немогуће без уступака појединца заједници. Свака култура на том начелу почива. Зато се не може изградити Ничеово друштво титана у сталној узајамној борби. Зато је Ниче на крају схватио – само усамљени, свему противстављени, појединац, попут Заратустре, може остварити његов идеал. 

Велимировић сматра да су Русо и Толстој хтели да човека врате природи, јер је човек „природно“ добар; Ниче је веровао да је човек – природно звер. Али, Достојевски је сматрао да повратак природи не само да није могућ, него није ни потребан: „Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем пошто и у основи културе лежи страдање, – то је пут ка свечовеку Достојевскога.“

Пут којим ваља поћи.  

СВЕЧОВЕШТВО И НАТЧОВЕШТВО Када би људи усвојили идеал Свечовека, мада он није довољно јасан, на земљи би владао мир. Усвајање натчовештва водило би узајамном истребљењу. Ипак, каже Велимировић, ни Свечовек ни Натчовек неће се остварити до краја: „Људима је Ниче симпатичан зато што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека – људи се увек боје осамљености – но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је „Раскољникова“ међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.“

И данас се, као и онда, бира: Христос или антихрист. 

НА ЧИЈУ СТРАНУ СТАТИ? Иако су Ниче и Достојевски пореклом Словени, они су супротстављени један другом: у сутрашњем рату, Запад би ратовао у име Ничеа и натчовештва, а Русија у име Достојевског, то јест Христа као Богочовека. Један умоболник и један падавичар су постали људи – симболи. Спиноза и Кант су били значајни, али никад нису постали стегови. Велимировић истиче: „Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.“

На крају, Велимировић позива: „Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!“

И послушали смо тај савет, упркос многим лутањима. 

СРБИ СУ УЗ ДОСТОЈЕВСКОГ 

Срби су, и данас на удару страшне нихилистичке Империје, и даље са Достојевским, то јест са Христом Фјодора Михајловича. А Христос је Лепота човека и света. Наш савременик, књижевник Душко Јевтовић, у својим „Хвалоспевима смислу“, истиче: „Лепота ће спасити свет” оставио нам је у аманет Достојевски. Али, лепота пре свега спасава нас, ако постанемо њени истински поклоници, а преко нас и свет, чији смо саставни део. Лепота спасава свет кроз уметност, а то је могуће зато што је у уметничким делима овековечена вечност, која нас напаја непролазном снагом сваки пут кад читамо вољену књигу или слушамо драгу песму.“

Срби одбијају да се поклоне Златном телету, и ту су, по Јевтовићу, на страни Достојевског: „У Зимским белешкама о летњим утисцима Достојевски је написао да није могао ни да сања да постоји беда у којој живи лондонска сиротиња. Положај руских зависних сељака, кметова, који нису имали слободу кретања, био је неупоредиво бољи јер им је на имању на коме су служили егзистенција била обезбеђена. А лондонска деца, мршава и испијена, о којој није бринуо нико, формално слободна, могла су само да промене место умирања. Заиста, капитализам је убедљиво најсуровија друштвено економска формација, једина у којој господари не сносe ни најмању одговорност за добробит поданика. И у првобитној заједници старешина рода, и у робовласништву робовласник, и у феудализму феудалац, и у социјализму држава односно  општина, имали су обавезу да обезбеде минимум услова за живот и рад чланова заједнице. Али у капитализму – слепа сила тржишта оставља људе без икакве сигурности, у понижавајућој зависности од превртљиваца који су се обогатили. Заштитивши се државним поретком, средствима информисања, купујући представнике власти и утицаја и све институције, крупни капиталисти оправдавају неморал лажном науком јер је лаж срж система који су створили. Та лаж се устремила на српски народ и прогони га не би ли га преваспитала, прогнала и истребила истину као што је то успела у западним земаља, којима је потпуно овладала. Узалуд. Попут Остапа Бендера, поклоници лажи се у Србији суочавају са истином да милиони којима располажу не могу да им купе углед и поштовање, да је осиромашени српски народ, што га више засипају шареним лажама, све ближи Богу.“

ШТА УНУК ДОСТОЈЕВСКОГ ПОРУЧУЈЕ СРБИМА У тешком смо се времену ми, Срби, обрели, кад нас, после НАТО бомби, трују корона тровањем, и кад хоће да се поклонимо идолима нихилистичке Империје. Још увек, чува нас завет, светосавски и косовски. А праунук великог писца, Димитрије Андрејевич Достојевски, зна шта су Светосавски и Косовски завет, и зато нам, у интервјуу датом Биљани Живковић, поручује: „Мисионарећи и говорећи о делима Достојевског боравио сам у 24 земље света и једино сам се у Србији осећао као код куће. Тако се десило да сам оба пута напуштао Србију са сузама у очима. И не само због тога што нисам желео да одем, него зато што сам први пут на путу ка аеродрому видео шаторе избеглица из Српске Крајине, а други пут, када сам се враћао са многострадалног Косова и Метохије. Тамо сам пролазио покрај рушевина српских села и светиња, пустоши које је иза себе 1999. остављао НАТО и варварско америчко бомбардовање. Осећао сам да сва трагедија српског народа пролази кроз моје срце.
Тешко сам преживљавао сваки дан бомбардовања Србије, а још теже чињеницу што вам тада Русија није могла помоћи. После НАТО агресије на СРЈ кренуо сам у Србију. Згрозио сам се када сам видео порушене грађевине у Београду, када сем видео колико вам је зла нанео Запад, да нема града који нису ранили. Порушену зграду РТС где је страдало 14 невиних, храбрих људи не могу никада да заборавим. У близини је руска црква, она је, срећом, остала цела. Туговао сам данима по повратку у Русију. Био сам на Косову и Метохији 2002. са једном делегацијом. Тада је први пут после 1999, организован неки културни догађај на КиМ. Наиме, у Косовској Митровици је била ретроспектива фестивала „Златни витез”! Николај Бурљајев, руски редитељ и глумац био је тада уметнички директор фестивала, а у руској делегацији је био и белоруски редитељ Миахил Пташук и ја, испред Музеја Фјодора Михајловича Достојевског, који се тек оснивао. Видео сам тада срушена српска села, згаришта, опустошене куће, уништене школе, разрована гробља, спаљене и до темеља порушене цркве и манастире. Био сам згрожен. Ужас. Неизмерна туга… нисам могао да се одвојим од Срба. Био сам потресен. Миахил Пташук је снимао. Сећам се, падао је снег … Туђински војници су чували српске светиње… питао сам Србе како им је, и чији војници имају људскости. Казали су ми да их штите и разумеју италијански, а потом шпански, француски, грчки војници…
Када сам крочио у Високе Дечане, Пећку, Патријаршију схватио сам да се душа Срба налази ту, на Косову и Метохији. Вековна лепота која на небо подсећа… српски светитељи, чији се дух осећа, мењају сваког човека који крочи у светињу. Поклонио сам тада Пећкој патријаршији две иконе Светог Јована Кронштатског. Страшно је било то време. Српска војска и полиција су после јуна 1999. морале да се повуку, а албански злочинци су харали. Убијали су недужне, незаштићене Србе без милости. Страдао је голоруки народ. Чули смо да су 2001. близу Пећке патријаршије убијене Српкиње, мајка и кћерка, албански злочинци су их исекли на комаде. Сахрањене су у манастирској порти, придружиле су се новим косовским мученицима који, такође, тамо почивају. Туга је владала у древној српској светињи. Сећам се игуманије Февроније, њених суза и молитви монахиња. Монаштво је туговало за народом. Од величанствености Високих Дечана, човеку застане дах. Гледати, кроз сузе, небеску лепоту на земљи, оковану бодљикавом жицом, моменти су које никада нећу заборавити. Сећам се хеликоптера који су надлетали светињу, италијанских војника до зуба наоружаних, тенкова и слушао молитвени пој монаха Дечанаца. И данас их чујем.
Нас тројица смо кренули у манастир Девич. Италијански војници су нас молили да не идемо у Дреницу, рекавши да су тамо албански екстремисти гори од звери који су убили и измасакрирали много Срба, жена, људи, стараца а ни деца нису поштеђена. Многи су били жртве трговине људским органима. На том месту су погинула два руска војника бранећи Србе. Италијански војници нису смели да нас пусте да идемо сами. Видео сам манастир Девич, и данас ми сузе крену када се сетим призора, манастир ојађен, разбијена плоча на кивоту Св. Јоаникија, иконе оскрнављене… Касније су га спалили и са земљом сравнили албански злочинци. Разговарао сам са игуманијом и толико храбрости, љубави према Богу и свом народу нисам нигде видео. Причала ми је да су их руски војници помагали када је био најтеже. И француски. Посетили смо и Осојене. Тамо су Срби, живели у контејнерима, а снег је вејао. Посетили смо и Ђурђеве Ступове. Видео сам стари Рас, остатке древног српског града-тврђаве. Ходао сам задивљен српском историјом. Ђурђеви Ступови су били срушени у време Турака, 300 година је црква Св. Ђорђа гледала у небо. Био сам ганут светињом из 12. века, коју је саградио Св. Симеон Мироточиви. Много волим Србију и српски народ. Први пут у Србији сам био 1995. године, тада сам гостовао на премијери „Идиота“ у Београдском драмском позоришту. Посетио сам и Нови Сад, упознао Војводину, пловио по Дунаву… Те 1995. схватио сам да су Руси и Срби један народ. И судбине су нам сличне, увек се боримо за правду. Слобода нам је света.“

За светом Слободом Која је Пут, Истина и Живот идемо и данас. Па где нас то идење доведе. Али, идолима се, с Божјом помоћи, нећемо поклонити, нити ћемо изабрати Великог Инквизитора уместо Христа. Томе нас је учио Фјодор Михајлович. 

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Објављено у часопису „Жрнов“