Владимир Димитријевић: ЧЕКАЈУЋИ С ЊИМА ВАСКРСЕЊЕ

ПОСВЕТА ВЕЛИКИМ ПИСЦИМА

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ И РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: СТВАРАОЦИ СА ЧИЈИМ ОДЛАСКОМ СЕ НЕ МИРИМО

Кад помислим да су, за кратко време, отишли Милован Данојлић и Рајко Петров Ного, два високоврха храста српске поезије, сетим се речи руског философа Владимира Вараве, који оштро пориче сваку врсту утешне меморијализације покојника: „Свако оправдавање смртног живота позивањем на узвишено сећање потомака, на заслуге које ће човечанство поштовати, на допринос развоју културе и остало, апсурдно је, чак и неумесно будући да не отклања суштинско зло постојања – катастрофу личног уништења у смрти. (…) Смрт није норма већ зло и туга, и смртник не може бити срећан.“ И зато не примам као утеху ништа од онога што ће бити речено: ни то да су се, рецимо, „наживели“ (Данојлић), ни да су се „одморили“ (после дуге и тешке болести, као Ного). Јер су губици ненадокнадиви.
И ово је сведочење о тој ненадокнадивости губитка.
Али и о нади, али и о нади.

О ПЕСНИКУ РАЈКУ

Својевремено сам, о Рајку Петрову Ногу, записао и ово. Сећам се једног од првих, на јави, а као сневних, утисака које сам имао приликом сусрета са фотографијом Рајка Петрова Нога: глава и бркови као у Ничеа, учини ми се; и од тада сам дуго размишљао о Ничеу као неком нашем динарцу, бунтовном Херцеговцу депресивних бркова (утисак је појачавала чињеница да је Ниче презирао германство, да је за себе говорио да је пољски племић, и да је једини психолог од кога је учио Достојевски), а Ного ми се привиђао ничеовски разбарушен, нарочито онај из прве, „младобосанске“, „зимомора“ фазе. А после „Недреманог ока“, „Јечма и калопера“ и „Не тикај у ме“, схватио сам зашто Ного није завршио као несрећни Фридрих (десет година, кроз окно луднице, загледан у возове који пролазе): ипак је Србин из тих крајева рођен под сунчаним жезлом Светог Василија Острошког, слава му и милост, у земљи која је вековима крварила за крст часни и слободу златну, док је Ниче син Запада на коме је Бог умро, а заменило га златно теле. Па је онда Ного прошао кроз рат србофоба и слугу србофобије, бивше браће која су 1991–1995. разарала наше западне завичаје, па је био на тлу када су се озвереници, карикатуре Ничеових надљуди, 1999. бацали бомбама на град у који је Ного 1982. добегао из магленог Сарајева. И Ного би, онако бунтован, у свету лажи и привида, постао Ниче, да није поново освојио своју традицију, да није имао чему да се врати (из дома за сирочад дому у Виловоме долу, и Дому Очевом, у Небеској Србији, нашој заједничкој отаџбини и очевини). Вратио се, и то не празних руку. Вратио се са својом величанственом поезијом.
О ДИСУ И НОГУ Милован Данојлић, у својој беседи о Дису, одржаној у Чачку, на Дисовом пролећу, 9. маја 1995. године, рече: „И данас се, по нашим селима, понегде, суботом по подне, може чути кукњава усамљене сељанке. Тај лелек је сав у круговима, у завапљењима, у воздвизањима ка небу, и у понављању првог вапаја. Није ли најбољи, песимистички Дис преузео тај мелодијски образац, распевао га у својим једноличним строфама, које се завршавају понављањем првог стиха, дакле, признањем да на постављено питање нема одговора, да је небо над нама затворено, па нам не чује зова ни вапаја? Он своју запевку сриче на гробљу свих епоха и свих народа, где су покопане наше најлепше илузије, наше наде у нешто што никад није било и никад неће бити. То је наш најпродорнији јаук за изгубљеним Рајем, за лепотом и добротом од којих се, са првим закорачајем на Земљи, све неповратније, све болније удаљујемо. Уверење, односно осећање да смо са рођењем изгубили неповратно благо, једно је од општих места словенске осећајности, која код нас има посебну, дисовску боју.“
И Рајко Петров Ного је наследник песника чије су очи виделе сву патњу овога света, и нарицале над нама, свим људима, и над нама, Србима, који смо људи нарочитог кова, вишевековни патници жељни одмора, макар и у гробу. Дисовим плачем, плачем песника кога је Ного назвао „враним гавраном Дисом“, плакао је у својим стиховима и Ного, молећи се да га зрело жито и плави босиљак штите од ласерских зрака из мафијашке руке, и плачући над својим Братом Србином, који је, колективни Награило, пошао у „недоба на покладе“, кроз сву своју историју, писану и неписану. Плакао је од дома за сирочад, преко ропства у Титотопији, до ратова за српску слободу у Босни и Херцеговини крајем нашег века. До данас. Али то није био плач пораженог него суза која буди и устаје с нама, и не мири се са злом. И то је плач који умива очи, да гледају „изван сваког зла“.

СРДИТИ БРК У БОРБИ ПРОТИВ СМРТИ

Песник Ного је био и онај „срдити српски брк“ као у Марка Миљанова, из чијег племена је Рајко, Рашовић и Куч од старине, потекао. Зато је умео да се супротстави свима који су се дигли на нас, и да се дружи са Ратком и Радованом, и да пљуне у лице издаји српских завета када је, пред нарогушеним ДОСманлијама, беседио о Сретењу 2004.
Волео сам да видим Рајка Петрова Нога, постојаног међу рушевинама, како нам суверено каже да „није све пропало кад пропало све је“. Дивио сам се Рајку Петрову Ногу док је, сонетом и слободним стихом, враћао ударце смрти која је покушавала да му се прикраде кроз тешку болест. Био је као Хајдук Вељко који „главу даје, а песму не даје“, па је, како рече Сима Сарајлија, „смрт на мегдан изазвао саму“.
Она је, на први поглед, сада победила.
Али само на први поглед, ако се заборави на чињеницу свеопштег васкрсења. Ного је у васкрсење веровао, јер му је слава била Лазарева субота – његово крсно име Христос је дигао из мртвих.

ЗАВЕШТАЊЕ НАШИХ ПЕСНИКА

Кључни проблем свих нас је проблем смрти. Жарко Видовић каже: „Живот је достојан живљења и свака смрт, поготово смрт вољеног човека или детета – је зато ЗАПРЕПАШЋУЈУЋА! Она је НЕПРИРОДНА, она је СКАНДАЛ. Она је неприродна с обзиром на праву природу (суштину) ЧОВЕКА! Она је ЗЛО! Она је једино зло! Она је узрок и корен свих оних појава, погледа и вера и философија и тиранија и понижења које називамо ЗЛОМ у историји! Она није природна појава, него плод човековог ОТУЂЕЊА од своје првобитне ПРИРОДЕ! Зато је немогуће бити ИСТИНИТ ПРЕМА БИТИЈУ, а при томе певати песме у славу смрти, и тумачити битије као ‘битије за смрт’ (Хајдегер)! Немогуће је уопште волети – икога и ишта – ако битије не славимо упркос свему, упркос и смрти, као Јов старозаветни! Ту истину – у запрепашћености пред смрћу ( наравно, смрћу не ‘мојом’, него неког или нечег ВОЉЕНОГ – ту истину може да схвати само ЉУБАВ која није ништа друго до оно ноеин, задивљено посматрање битија! (То не може да схвати човек који се боји искључиво за свој живот, своје сопствене смрти. Јер он није спреман да слави битије него ‘после мене потоп!’) Човеку, да би био христолик, не пристоји да пева песму смрти, да битије изједначује с небитијем, да битије презире, јер, ето, ‘чему живот кад сам ја смртан!’“ Милован Данојлић и Рајко Петров Ного нису певали смрти, него животу, чији је извор Творац, „творитељном зањат поезијом“, као у Његоша. И зато су, скупа са великим Полом Клоделом (у Данојлићевом препеву), могли да кажу:
„Верујем да je Бог, иако га видим, усред свакодневнице, / Кao што je са анђелима на небу, / и као што je y срцу безгрешне Девице, / Ту, нa железничкој станици, y фабрици, y јаслама и y винском подруму,/ и на гумну пуном пшенице. / Небеса и земљо, дела јутра и дела вечери, / y сваком поводу / Славите Господа и изричите хвалу Господу. / Kyrie eleison! Kyrie eleison! Kyrie eleison!“