Владимир Димитријевић: Аутобиографија Срба у два, крајње лична, гласа – Бећковић и Кустурица о себи и епохи

ОПКОЉЕН И НЕ ПРЕДАЈЕ СЕ                                                                              

Разговор Матије Бећковића са Бранимиром Нешићем је једна од најусредсређенијих ствари које сам чуо у последње време.  Без трунке патетике, савршено као на исповести човека који је свестан шта исповеда. Песме је прочитао као да је опкољен и не предаје се, попут оца Вука, који се није предао комунистима, него је остао веран Богу, Краљу и Отаџбину.

Чиме је опкољен Матија? Стварношћу ( стравношћу ) коју треба препородити језиком, не дозволити да, попут песка, исцури кроз прсте. Да се не заборави оно време, у коме се човек могао обрести у затвору кад запева „Ој, војводо Синђелићу“. Да се не мисли да је Дебели Мртвац Гроз ( израз владике будимског Данила ) наша мера и провера.

Да није речи која остаје, свуда би била тама. И овај интервју то, видимо, потврђује.

 

СА ПРАДУБИНЕ                                                                      

“Цетиње” боли колико је лепо изговорено, као и „Очинство“. Бећковић уме да глумачки казује своје стихове; врхунски глумачки, боље од сваког глумца. Али у емисији „Код Бране“ говорио је са архетипске дубине из које су те песме настале. То није био Бећковић, то је била сама суштина нашег националног искуства. Наиме, сви смо сањали да смо рођени на Цетињу, и сад лутамо без капеле Његошеве на обзорју. И свима су убијали очеве, које метком, а које поругом, да би нас лишили Оца Који је на небесима. Али, кад Бећковић исприча, то остаје. Јер, по Хелдерлину, оно што остаје утемељиће песници. Не песнице. Не меци. Не сечива насилника и убица у име утопије. Песници су утемељивачи. И мајке, каква је била његова Мајка. Мајка Удовица вазнета у небеса потезом достојним наше фреске и иконе: те и такве мајке су својим синовима даровале очеве, који су остали живи и у гробу.

Слика Титовог доба са олимпских висина благе Матијине ироније, која памти зло, али прашта људске слабости, а у исти мах дата у даху најчистије истинољубивости. Нехај прогоњеног носиоца слободне речи, који зна да су сви што гоне слободу “лове, а уловљени” (Момчило Настасијевић ). Смехом против страха.

 

ВАЉЕВО ПОНОВО ЖИВИ      

Покојници нам долазе кроз Бећковићево слово и стају пред нас у пуној величини – велики су споменички, а као да смо с њима сели да попијемо кафу: сомнабулно – суицидални Миљковић, младост која виси о брези у вечној Ксаверској шумици нашег нихилизма; Душко Радовић, генијални главоња коме је у мозгу куцало срце над срцима; етерична Десанка, паперје умотано у шал, монумент који се извињава што су га, за живота, поставили на трг.

Слика пијачног дана  у граду подмаљенском и оца Јустина који се вози у фијакеру са две монахиње, будне чуварке живих моштију старчевих – први сусрет Бећковића са Ћелијским Исповедником, који иде на саслушање у УДБУ, плећа крилатих Небеском Србијом.

Ваљево и Павладољска поново живе.

Бећковић у разговору са Нешићем је песник на истини; све је у сведености што превазилази епичност, иако је се не одриче. Завештајна повест. Још једнан доказ Малармеове речи да песник даје речима племена јасније значење.

 

КУСТУРИЦА ГАВАРИТ

А  Кустурица на „Спутњику“?

Тај је и даље у младићком заносу, неопходном да се ствара. Тај и даље режира – илузију претвара у стварност, у крв и месо око кога се окупљају ближњи да би опстали у часу у коме свет постаје место све нечовечније и разорније по душу. Одисеј који приноси жртву да би видео Тиресијину сенку и разговарао са покојним Ахилом? Или, ако смо хришћани, човек свестан да је смрт непроверена гласина, и зато на задатку који нам је поставио Фјодоров – да оживимо претке. Ја мислим: ово друго.

Динамика, од почетка до краја, непорецива.

Кроз личну причу до саборних истина.

Хоћете југоносталгију? Ево вам је – прича човек који је веровао у Југославију, син партизана; као пионир, није видео Тита јер га је попрскало блато аутомобила који је, у Брозовој пратњи, пролазио поред раздраганих сарајевских пионира. Чак и тада, када је све изгледало на свом месту, сањао је потонуће Титаника, и како постајемо рибе. А отац му каже – рибе су паметније од нас, јер су све виделе и ћуте. Ми не можемо да ћутимо, мада Титаник тоне.

 

КАКО РИБЕ ЋУТЕ                                                                                                                                                          

Школске туче и прве љубави, живи живот без ајфона у руци. Онда – сада. Младост – лудост. Зрелост – опет лудост. Онда лична, мангупска; сада лудост која је стала на страну Срба и Руса кад то не доноси славу овога света – напротив. Предели са Мећавника и Ивера који показују да живот постоји и ван екрана. Камера која служи приповедачу да опише Хајрудина Шибу Крвавца, који је преживео Голи оток, и који је ћутао као мудра риба, док је Кустурица старији, разочаран, тврдио да је Броз аустроугарски хохштаплер после кога све иде у тандарију.

Зар то што је рекао Кустуричин отац није рекао и Тејлор Историчар? Ево шта пише у књизи „Хабзбуршка монархија: 1809-1918“:“Маршал Тито је последњи Хабзбурговац: владао је над осам различитих народа, понудио им је „културну аутономију“ и обуздао националне антагонизме. Стара Југославија је покушала да буде српска национална држава; у новој Југославији су Срби добили само националну равноправност и осећали су се потлаченима. Више није било ни једног „државног народа“; нови владари су били припадници свих националности који су прихватили комунистичку идеју. Од Хабзбурга се више од сто година очекивало да пођу истим путем: Метерних је био оптужен за комунизам у Галицији 1846, а Бах за нешто „горе од комунизма“ 1850. Ниједан Хабзбург после Јозефа II није прихватио тај ризик; лојалност династији је била превише слаба да би се упуштало у такву врсту сарадње. Са више среће него Хабзбурзи, маршал Тито је нашао „идеју“.“

А за ту идеју живот давали српски солунски витезови, и њоме се заносили српски интелектуалци, од Скерлића до Цвијића. То била Млада Босна, данас са фреском у Андрићграду.

Другосрбијанска југоносталгија, са НАТО финансијском позадином, пада у воду пред Кустуричином причом из „Мог живота“. Кустурица каже: да, Југославија, све је то било лепо, на први поглед…Али, Срби су, том земљом, угробљени – од НДХ до титоизма, који је Жарко Видовић назвао америчком верзијом комунизма.

 

ШТА РУСИ ТРЕБА ДА ЗНАЈУ

Кустурица своју причу прича за „Спутњик“. И очекујем да ће Руси све превести, и схватити  ( јер они још мисле о СССР и СФРЈ као „дружби народов“ ) шта се дешавало са Србима после Другог светског рата. Југославија је, по англосаксонској жељи, прављена као тампон зона према Совјетском Савезу, а Тито је сукоб са Стаљином претворио у трајну американизацију ових простора и, по Радини Вучетић, кока – кола социјализам. Кустурица из личне приче извлачи значајне историјске истине – он је, као и ми, доживео оно што су просветљеници наше историософије, попут Жарка Видовића и Милорада Екмечића, описали.

Да се не понављам, али морам да поновим: са пажњом и нестрпљењем очекујем наставак интервјуа са Бећковићем у емисији „Код Бране“, као и Кустуричину визуелну аутобиографију на „Спутњику“. Свима топло препоручујем.

Владимир Димитријевић