Владан Матијевић за Спутњик: Сведоци смо да се један свет руши, а да долази други

Нисам од писаца који уживају док пишу, за мене је то мучан и тежак посао. Али, кад не пишем, осећам се лоше, и чим прође неко дуже време, а да нисам ништа написао осећам се бескорисно, залудно. Шта год друго да радим, мислим да губим време, сваки други посао ми је без смисла. Вероватно због тога што пишући тражим смисао живота и постојања.
Ово каже за Спутњик књижевник Владан Матијевић који је добио још једно у низу најпрестижнијих књижевних признања код нас.
После Нинове, Андрићеве, награде Меша Селимовић, Кочићеве, Сремчеве… и чак две за животно дело, ових дана чачански писац овенчан је и признањем „Београдски победник“ за роман „Пакрац“.
Иако је, као млад аутор, сматрао да награде треба да добијају млади писци јер им то даје снагу и олакшава пут до читалаца, Матијевић истиче и да је добро и када писцу у већ одмаклом животном добу, са већ довољно дела и читалаца, стигне овакво признање.
„Сведоци смо да се један свет руши, долази други. Уместо неких критичара од раније долазе млади људи, нова књижевност, а писцу је стало да буде прихваћен и од тих који долазе. Да види да његово дело није време поништило и да је занимљиво и тим генерацијама које долазе. За мене је то веома битно. А награда је најбитнија због тога што значи да ће се јавност окренути ка тој књизи, да ће се многи заинтересовати и да ће писац добити нове читаоце, а књига на значају“, објашњава Матијевић.
Јунак књиге „Пакрац“ каже да је то име у четири од пет слова подударно са речју пакао. Да ли сте се и ви, имајући то у виду, на исти начин определили за наслов књиге?
— Могла је, теоретски гледано и другачије да се зове, тим више што се радња догађа 2019. године, на Булевару краља Александра, испред пијаце Ђерам. Али чини ми се да је наслов морао да асоцира на неко ратиште, јер главном јунаку је ратиште из 1991. непрекидно у глави, непрекидно се сећа, доживљава те сцене. Наслов је дакле морао да има везе са ратиштем, мене је вукла реч Пакрац и напросто сам морао ту да је ставим.
Из прве реченице сазнајемо да је главни јунак решио неког да убије, завршница романа вратиће нас на овај почетак; да ли нам тај затворени круг сугерише да ни из унутрашњег пакла нема изласка?

— Хтео сам да напишем роман о насиљу које је, од пре две године када сам почео да пишем кулминирало. Та црна хроника која је непрекидно присутна и коју мој главни јунак непрекидно прати слушајући разне црне вести, била је моја почетна идеја. Дакле, хтео сам да напишем роман о насиљу, и онда сам тражио све разлоге због којих се оно догађа и зашто је толико присутно у друштву. Један је разлог то што је друштво некад било у рату, и што има много људи који су доживели разне видове тог пакла. Други је траума мог јунака из детињства, потом и она са несрећном љубављу, рањавање у Пакрацу, па прича о болести… Све те ствари, укључујући и то непрекидно бомбардовање црним вестима описујем, практично, као нешто нормално, нешто што се и мора догодити кад је непрекидно присутно и кад насиља има са свих страна.

Иако роман има напомену аутора да су личности и догађаји измишљени, неки делови делују документарно, као преузети из медија?
— Многе вести сам знао, али у суштини скоро све је измишљено, све је ипак плод фикције. Постоје два три податка која су стварна, а која сам унео због тога да би читалац могао да лоцира време: на једном месту се помиње да се у Кини појавио вирус од кога људи умиру, једна од јунакиња романа части комшије јер је Петер Хандке добио Нобелову награду. Многе те црне хронике о којима пишем су се и догодиле, али након што сам их ја написао. Јер, непрекидно се такве ствари догађају и ви кад читате, имате утисак да сам ја уносио вести из новина. А заправо много шта се догоди од онога што је већ написано.

Да ли паралела вашег са судбином јунака из филма „Вод“ Оливера Стоуна показује да се и неке фикције заправо обистине и потврде у животу, односно да је све то, и живот и филм – из истог?

— Тачно тако, из истог је. Иначе, мој главни јунак много воли да иде у биоскоп, а филм „Вод“ има посебан значај јер тада је први пут изашао са девојком, својом једином љубави. И када се преиспитује зашто се пријавио у добровољце размишља се да ли је и то што је тај филм носио у себи утицало на ту одлуку. И то што се догађа њему догађа се не само нама него и целом свету, у неком времену, негде. Тако да није то неки специфичан случај, зло није специфично, није само овде и само овог тренутка. Оно је свуда и само је питање где и како ће се појавити.
Просјаци, накупци, наркомани, полицијски доушници, улични свирачи – то су јунаци ове књиге. Зашто сте одлучили да преко тих људи дате слику стварности?

— Преко тих људи је било најједноставније. Моја прва књига прича „Прилично мртви“ се бави људима са маргине и људима од којих су други окренули лице и не желе да их примете. Због те књиге, а и неких ликова из мојих каснијих књига, често се говорило о томе како ја углавном о таквима пишем. А ја сам то писао у двехиљадитим и сада, тако да не стоји да сам само о њима непрекидно писао. Сада сам се „вратио“ тим људима са маргине, јер су и они и атмосфера продукт свог тог времена, тог зла. То су људи на које се мора једном обратити пажња, они живе своје страшне животе непримећено и готово невидљиво. Они су и најрањивији и зато све ово на њих и делује најстрашније. Њихови животи немају никакав значај и зато најлакше страдају. Јесте, много ми је одговарало да преко људи који су на маргини прикажем у суштини како је друштво пуно насиља и зла.

Неколико наслова ваших претходних књига као да је садржано у „Пакрацу“ – „Прилично мртви“, „Врло мало светлости“, „Ван контроле“… Стиче се утисак да вас на писање побуди увек једно исто и мотивише вас да проговорите?
— Мислим да је тако. То се сад најбоље види када иза себе имам 13, 14 књига. Кад се тако погледа, види се да је заједничка брига о човеку данас, о патњама или радостима људи који данас живе. У почетку је упадало у очи да постоје – тако су говорили – страшне разлике између мојих књига. Међутим, сада кад их има доста видимо да је читаво моје дело заправо једна прича, један мозаик од различитих делова који се тиче данашњег човека, 90 одсто човека у Србији, а 100 одсто човека краја 20. и почетка 21. века.
Погледајте и: