ВИДИТЕ ЛИ ДА НЕ ВИДИМ ЗАШТО ОВО ДЕЛО НЕ БИСТЕ СВИ ПРОЧИТАЛИ? Милан Ружић о новој књизи Емира Кустурице

Пре неколико дана у 114. Колу Српске књижевне задруге објављена је нова књига Емира Кустурице „Видиш ли да не видим“.

Ауторски текст Милана Ружића о књизи „Видиш ли да не видим“ преносимо у целости:

Верујем да би било занимљиво предочити неке детаље онога што наивнија публика назива „радњом“ или одредити „жанр“ овог књижевног дела, али ипак не бих прибегао таквом тумачењу, већ бих пре истакао зашто је ова књига важна за публику, али и за Емира Кустурицу, као и то по чему се разликује од мора књига које се објављују у Србији и ономе што називамо регионом.

Елем, када је Кустурица почео да пише ову књигу, називао ју је једноставно књигом о Хандкеу. Верујем да нема верзије рукописа коју нисам прочитао и свакој сам се дивио, не зато што је у питању Емир Кустурица, нити зато што је у питању Петер Хандке, већ због једне предивне мешавине свега и свачега, иако то грубо звучи, што не само да ће вас дирнути на нивоу емоција или ставова о њима двојици, о животу и неправди, већ и на оној високо уметничко-филозофској равни до које је Кустурица долазио једном врстом лаког хода, необјашњиво слојевитом нарацијом која је из њега у ову књигу изручена скоро па без труда. То је једна од одлика великих писаца.

„Видиш ли да не видим“ је фраза коју је Кустурица позајмио из народа, тачније из биоскопа у ком ако сте мало виши, и сами сте чули ову реченицу, али она је уједно и дубоко филозофско питање на које је упућивао и сам Шопенхауер. Читајући књигу, наићи ћете у исто време на роман, есејистику, путопис, дневник, али уједно и на нешто што је аутобиографска и биографска књига, јер се у њој преплићу судбине двојице уметника који су својим делима, а овенчани највишим признањима, свако у својој уметности, дефинисали једну епоху.

Пријатељи већ деценијама, одбрамбени стубови један другом, Хандке и Кустурица су се сретали ко зна колико пута за тих неколико деценија и сваки од тих сусрета био је прожет филмовима и књижевношћу, па смо тако сведоци и тога да су се један другом повремено, морам признати врло успешно, мешали у посао.

Кустурица не би био то што јесте да оном својом главом, због које су му викали „Помери се! Видиш ли да не видим…“, ствари није видео лепшим и бајковитијим него што оне заиста јесу. У његовој стварности, Хандке је мајстор еквилибријум који шета по сајлама забављајући свет, а као свој највећи подвиг, треба да пређе сајлу разапету преко Дрине код Старог Брода. Ово Хандкеово, неки би рекли, измишљено занимање, Кустурица на симболичкој равни непогрешиво описује и сва та мука, борба, стварање, добијају олакшање, оправдање, кућу, ако хоћете, у Нобеловој награди, а на саму свечаност као гости Петера Хандкеа били су позвани и Емир и Маја Кустурица. Шта се све дешавало у предвечерје церемоније, ко је и колико заварничио ударајући корупцијом на Хандкеову непоткупљивост, како велики редитељ и истакнути Швеђани нису знали за чувеног шведског уметника, шта својим пливањем у васељени све померају рибе из једног језера, да ли је Хандке бољи књижевник или пријатељ, ко је коме одбранио пенал, све је то Кустурица разданио у својој књизи.

Ово дело је врло важно, јер недвосмислено Кустурицу приказује као врсног писца који се без најмањих проблема поиграва са формом и који у Хандкеу као писцу види сву тежину посла и трагове минулог рада називајући га Петром Апостолом Спелеологом, што Хандке све и јесте, а то знају сви они који су његове књиге читали. По први пут, а ово је Кустуричина четврта књига, у потпуности Емира видимо као писца. За разлику од прве две, такође одличне књиге, трећу не бих поредио због саме форме, у овој, наравно, постоје и филмске слике, тачније, књига јесте филмична, али више делује као високо концентровани литерарни садржај који се овог пута, а то је мој утисак, више може огледати у позоришту, камернији је него претходна два пута, што је недвосмислен знак повратка у књижевност, али на она ниска и тесна врата кроз која ретко ко може да уђе, а камоли да тамо и остане.

Највише задивљује оно што је одсутно у већини данашњих књижевних дела, а то је чињеница да је Кустурица успео да избегне политику као циљ своје књиге, а признаћете да то у оквирима Нобелове награде, Петера Хандкеа, Босне и Херцеговине, Србије и протеста након именовања лауреата и није лако. Наиме, Кустурица је политику подредио књижевности, он ју је овом књигом, може се слободно рећи и омаловажио, јер му је јасно да у књизи о уметности и уметницима нема местa ономе што уметност и убија. Политика је остала само бедни траг на понекој страници, аргумент-алат за поправљање појединих неправди. У књизи „Видиш ли да не видим“ тријумфују пријатељство, уметност и ход по најтањој могућој жици између две обале по којој сваки уметник, уколико је велики, хода целог живота покушавајући да не падне на било коју од страна, занет жељом да покори тај бездан безглавости, баналности и каријеристике који зјапи под ногама најбољих чекајући да их прогута и сведе на ону мотку која држи штрик од веша, уместо да буду стуб националног идентитета или културне баштине целе цивилизације, што је случај са дотичним див-ликовима ове књиге.

У једној од невероватних ситуација описаних у књизи, Кустурица покушава да се отараси лошег уметничког дела које је добио на поклон, али то му баш и не успева, па сам тако уверен да ће и ова књига, која има много већу уметничку вредност од горепоменутог дела из приче, бити нешто од чега нећемо моћи да побегнемо и што нећемо моћи да пренебрегнемо када убудуће почнемо причу о најбољим књигама које смо читали у скорије време.

„Видиш ли да не видим“ је нешто попут другог тома неке замишљене едиције започете Михизовом „Аутобиографијом о другима“.

Уосталом, видите ли да не видим зашто једно такво дело не бисте сви прочитали…