ВЕЛИКИ ГЛУМАЦ И ГОСПОДИН ЧОВЈЕК: Шарм и лакоћа господина глумца Ђузе Стојиљковића

Смрт истакнутог драмског умјетника Властимира Ђузе Стојиљковића са тугом су примиле његове колеге и пријатељи, истичући да је отишао велики глумац и господин човјек.

Смрт истакнутог драмског умјетника Властимира Ђузе Стојиљковића са тугом су примиле његове колеге и пријатељи, истичући да је отишао велики глумац и господин човјек.

– Одлазак Ђузе Стојиљовића доживљавам двоструко: као губитак пријатеља и сарадника – рекао је редитељ Небојша Брадић.

– Ђуза је у позоришту био поуздани и драгоцјени професионалац који је својим односом према послу чувао професију и давао изузетан ниво интерпретације. Заједно смо радили у Крушевцу и Београду, а његова глумачка мисија није правила разлике између периферијске и престоничке сцене – била је изврсна и јединствена – истакао је он.

Брадић је додао да је „Ђуза подржавао млађе колеге и умио да искрено похвали домете својих партнера. Вољели су га широм Југославије и радовали су му се у иностранству“.

– Уморан сам, глума је за младе људе – говорио би у паузи проба. „Но, и у том умору има неког задовољства, јер глава, на крају крајева, увијек нечему служи.“

– Надам се да је на крају свог дугог напорног звјезданог пута нашао свој спокој – изјавио је Брадић.

„- елики је губитак за наше позориште одлазак тако дивног, великог умјетника – рекла је глумица Светлана Бојковић.

Она је додала да је то губитак и за њу лично. „Отишао је један од мојих најдражих партнера. Лијепо смо се дружили. Било ми је лијепо и лако са њим – и током рада на пробама и затим на сцени и послије представа“, истакла је Бојковић.

Љиљана Лашић је подсјетила да су пуно радили заједно, и на телевизији (Дипломци, Позориште у кући) и у театру (Реквизитер).

– Умро је господин глумац у правом смислу те ријечи. Ђуза није прихватао да игра било шта. Сцену је схватао веома озбиљно, за разлику од данашњих трендова – истакла је она, додајући да је и дивно пјевао, мада је то ретко чинио.

Уз напомену да можда није био лак као партнер, истакла је да је то управо зато што је позориште схватао крајње озбиљно, тражио је да се беспријекорно зна текст и није прибјегавао лаким сценским рјешењима у циљу брзе популарности.

– Рад са њим био је као продужетак нашег школовања на Академији – рекла је Лашићева.

Директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић примијетио је да се знало да здравствено стање Стојиљковића није добро, али да су се ипак надали другачијем исходу и професионалци који су радили са њим и гледаоци.

– Утисак који се намеће при помену Ђузе је са једне стране лакоћа са којом је радио, а са друге стране његов непоновљиви шарм – нагласио је он. Као примјер, навео је лик из серије „Срећни људи“, гдје је „Ђуза играо ситног преваранта, а ви сте као гледалац ипак били на његовој страни“.

– Био је од оне врсте глумаца који спадају у легенде. Вољели су га људи у цијелој бившој Југославији – рекао је он.

– На филму је и у малим улогама успијевао да остави упечатљив траг, да не помињемо шта је урадио за „Љубав и моду“. Када се помене тај филм, прва асоцијација је нумера „Девојко мала“ коју је он изводио – подсјетио је Зеленовић.

– Свој велики таленат показао је на више планова. Познат је његов допринос позоришту, а ја ћу га се сјећати као водитеља емисије „Забавник“ на радију 80-их година, било је посебно задовољство слушати га како прича. Имали смо дивне контакте када сам радио на телевизији, гдје је учествовао у пионирском добу синхронизације цртаћа и постао незаборавни Патак Дача – навео је Зеленовић.

Тагови: Властимир Ђуза Стојиљковић, Глумац