ВЕЛИКИ ДЕО ТРЖИШТА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗАТВОРЕН ЗА ЋИРИЛИЦУ: У Србији се више књига штампа на латиници
Фото: Политика
Док читамо књигу, можда и не обраћамо пажњу на то да ли је одштампана на ћирилици или латиници, притом и не мислећи на разлоге због којих се издавач определио за једно или друго писмо нашег језика и какав шири значај та одлука има. Међутим, чињеница је да наши издавачи, приморани законима тржишта, и имајући у виду и то да наша земља са појединим околним државама дели у бити један језик, често више књига одштампају на латиници. Онда се поставља питање: „Да ли је ћирилица угрожена и у Србији?”
У разговору с неким српским издавачима сазнајемо да они ипак праве равнотежу између ова два писма, да неке ауторе или едиције штампају искључиво на ћирилици, али да књиге које намеравају да предложе дистрибутерима из окружења, ипак објављују на латиници.
По речима Гојка Божовића, директора „Архипелага”, ова издавачка кућа штампа књиге на ћирилици и латиници, али, на пример, едицију „Сто словенских романа”, објављује искључиво на ћирилици.
– У случају сваке конкретне књиге, процена да ли ће бити штампана на једном или другом писму зависи од заинтересованог тржишта или од предлога аутора. Искуство показује да је велики део тржишта на тлу бивше Југославије знатно или потпуно затворен за књиге на ћирилици. Да не бисмо тај део културног простора ускратили за књиге које објављујемо, део или читав тираж неких издања штампамо на латиници. Јасно је да је ћирилица наше национално писмо и природно је да један број књига буде издат на овом писму, али одлука о томе треба да буде препуштена издавачима и ауторима – запажа Гојко Божовић.
Петар Живадиновић, директор издавачке куће „Паидеја”, ствари види нешто другачије. У својој интерпретацији проблема језика и писма као „куће бића”, и као најважнијих одредница идентитета и постојања једног народа, све види шире, и у сталном односу према политичком и економском тренутку. Живадиновић сматра да су ћирилица и латиница равноправна писма српског језика, јединственог језика који деле и поједине државе бивше Југославије и да се карактер тог јединственог језика не може променити спољашњим политичким околностима, нити давањем имена језику које нова држава носи.
– Тржишта изван Србије за нас нема. Друго је питање трговинског и културног монопола који на том тржишту влада, али чињеница је да су издавачи и новински уредници запоставили ћирилицу. Међутим, ни номинална одбрана ћирилице, без познавања природе и историје српског језика, нема смисла. Шире тржиште на простору бивше Југославије, затворено је. Црна Гора, БиХ и Хрватска понашају се као изнутра забаракадиране трговинске јединице, и мислим да се то тржиште не би отворило ни да све српске књиге објавимо на латиници. За разлику од тога, неки хитови које је „Паидеја” својевремено штампала на латиници у Србији и у Републици Српској добро су продавани. Али, забрана ћирилице у Вуковару јесте прогон. Ако мањине у Србији имају право на свој језик и писмо, мислим да држава Србија мора да избори исти статус и за српску мањину, за њен језик и писмо, у другим државама – сматра Живадиновић.
Утисак Зорана Рапајића, директора „Адмирал букса”, не односи се на затвореност тржишта бивше Југославије. Он, пак, истиче да књиге појединих аутора објављује искључиво на ћирилици, али да то нису књиге које може да понуди дистрибутерима из окружења. Наводи пример ћириличних издања књига Бранислава Јанковића и Мише Белегишанина, као и дела на којем управо ради „Индија – ризница мудрости”.
– Ми смо комерцијални издавачи, живимо од својих издања, а дистрибутери из БиХ или Хрватске нису заинтересовани за ћириличне књиге. Тако иначе размишља 90 одсто наших издавача који су на тржишту. Међутим, сматрам да уколико неки издавач добије грант од државе за превод и објављивање неког издања, и још уколико му држава поменуту књигу касније и откупи, треба да има дужност да је изда на ћирилици. Чак мислим да надлежно министарство, које му додељује новац, треба да инсистира да тако и буде. На тај начин, у некомерцијалним издањима која помаже држава, ћирилица може да буде више заступљена – каже Зоран Рапајић.
Ипак, мало ће ко од нас неки наслов који га је привукао одбацити зато што је објављен на једном или другом писму, занимаће нас дух и садржај онога што то писмо преноси. Међутим, и само писмо по себи носи одређени дух и садржај.
