ВЕЛИКАН: Годишњица смрти књижевног класика и нобеловца Иве Андрића

Велики српски писац и нобеловац Иво Андрић, члан Српске академије наука и уметности, творац великих романа „На Дрини ћуприја“, „Травнички хроника“, „Проклета авлија“… преминуо је 13. марта 1975. године.

Андрић спада у књижевне класике 20. вијека, као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима.

Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, гдје је докторирао историју 1924. дјелом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.

У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран, између два свјетска рата био је амбасадор Југославије у Берлину, а послије Другог свјетског рата живио је у Београду.

У младости је писао пјесме /“Екс понто“, „Немири“, „Лирика“/. Био је приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац историје БиХ.

Одликовала га је ванредна чистота језика и брушени стил, префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и умијеће да сугестивном магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.

Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета, подигао је монументалну књижевну грађевину, посебно романима „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“, „Омер-паша Латас“ /недовршен/.

Остала дјела његова дјела су збирке приповједака „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“, „Кућа на осами“, путописи и скице „Стазе, лица, предели“, медитативна проза „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци 1 и 2“, „Свеске“.