ВЕК ТРАЈАЊА ПИСЦА: Рат и мир Бранка Ћопића

Постоје писци који су једноставно саставни део одрастања бројних генерација, који обележе детињство, почетак живота, који за цео живот усмере младог човека и који га припреме и науче да се радује у откривању света преко литературе. Такав писац је био Бранко Ћопић – партизан, шерет, весељак с тужним лицем и двоструким живљењем живота. Између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломе у њему трајне људске вредности. Оно што младима данас значи Хари Потер, то ће генерацијама и генерацијама значити његови јунаци магарећих година и орлова који су рано полетели.

Страданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић, назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја са Москвом. Земља се лагано опорављала, али са опоравком лагано су расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.

Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо је ка родном Иванграду, не помишљајући да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића „Јеретичка прича“, уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

ОКО девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Какве ли симболике њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма. „Голи оток“, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.

Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.

– А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и „Јеретичка прича“! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буоржазији и чаршији… А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема… – Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.

Сазнао си, вели, да Партија припрема акцију против привилегија, па си, да испаднеш храбар, први опалио. Као онај борац у рату који, не чекајући команду, испаљује први и тако открива положај… – и све у том тону.

Бранко се погурио, клима главом и онако скрушено цеди кроз уста:

– Јој што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… како ти то добро видиш… – повија се и довија Бранко.

При крају разговора, Ђилас је отворио велику касу, узе онај силни материјал који је стајао испред њега и стрпа га у њу.

– Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ћопићу.

Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапта:

– Јефтино смо прошли!

МНОГО година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог партије и бивши главни уредник „Књижевних новина“.

– Нико ме у животу није заје… као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио док су пружали руку један другом.

Ипак се на томе није све завршило како је Ђилас обећао.

Најпре ће он и Моша Пијаде посветити две пуне стране „Борбе“ у одбрану од пошасти зване Бранко Ћопић. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена Душан Поповић, али и познати писци и критичари, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

Али, ни то није било доста. На Конгресу АФЖ-а, у Загребу, оглашава се, нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.

ТИТО је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен.

Иронијом судбине у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.

Веселог Крајишника све то је одвише заболело и дозлабога уплашило. Стално је понављао реченицу: Што баш тешком артиљеријом на врапца!

Али Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба у коме он каже да неће бити хапшен исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ.

Уследили су дописи комитетима о Бранковој непоћудности… У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Око њега лагано се ширио празан простор. Почели да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. А његов досије је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски у Удби. Пунили су га равно седамнаест година.

А ОН, уморан од својих сатира на рачун ситних буржуја, религије, попова, црквењака, хоџа, није хтео да затвори очи пред социјалним и политичким појавама у новој, његовој комунистичкој и праведној Југославији. У писму, насловљеном Вељку, највероватније Влаховићу, дрхтавом руком исписује: Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести.

И тих дана у „Клубу књижевника“ седео је једне ноћи сам самцит… Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку, будући нобеловац, процеди:

– Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече Андрић.

Нико пре, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.

И почео је да пише романе. Али, авај, када је објавио „Глуви барут“ прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у време „Јеретичке приче“ и коначно 1960. избачен из Партије.

Живот је скончао 26. марта 1984. године, скочивши са моста у Бранковој улици. Иронијом судбине, под тим мостом је провео своју прву београдску ноћ. Самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша. Бранко ће тамо седамдесетих година, у предговору „Башти сљезове боје“, упутити опомену, коју тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници Апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Тек двадесетак година касније та порука ће постати јасна.

Тагови: Бранко Ћопић, Писац