Вечная память: У Москви преминуо руски писац Едуард Лимонов, велики пријатељ српског народа

ИСКРА на Фејсбуку

фото: ru.wikipedia.org

Синоћ је у Москви у 77. години преминуо велики руски писац Едуард Лимонов. Човјек неустрашив, честит и бескрајно даровит. Искрени пријатељ српског народа. У знак сјећања и захвалности објављујемо два његова текста, у преводу Желидрага Никчевића. Вечная память….

Едуард Лимонов

ДВА МОНСТРУМА БЛИЗАНЦА

Док одлазим са промоције, предају ми неколико француских књига, послали ми их на адресу московског издавача.

Код куће отварам успомене Егона Бергера „Јасеновац – логор смрти у Хрватској“, и зато идем на спавање тек у два ујутро. И преврћем се у кревету још два сата.

Књига је страшна, пуна самих ужаса, пуна немотивисаних бруталних убистава, тамо је на свакој страници много убистава. И много фотографија, које су „усташе“ – припадници хрватске националистичке организације, која је преузела власт у Хрватској 1941. године и држала је до 1945. – радо правиле у тренуцима мучења и погубљења.

Већ на насловници неколико младих усташа сеоском дворучном тестером одсецају главу српском мученику.

Чак и наслови поглавља одишу стравом која леди крв. Једноставно страшно: „Ја покопавам свог оца“, „Смрт мога брата“.

Или сцена: из бараке за Јевреје Егон посматра како из суседне бараке усташе (Бергер наводи неколико имена: Љубо, Милош, Модрич, Кожич) једног по једног Србина изводе из бараке и тојагама их убијају.

„Ударац чекићем у главу ломи лобању. Усташама је требао један сат да би се код бараке појавило брдо лешева. Затим из бараке излазе веома младе усташе, Хрвати из Херцеговине, млађи од четрнаест година, послали су их у Јасеновац да науче уметност пресецања гркљана. Сваки од њих носи одрезани нос, или језик, или ухо, и замотава трофеј у марамицу да би се на повратку у своје родно село похвалио да је ухватио партизана.“

Књига је просто језива, чак су се и Немци, под чијом је заштитом постојала Независна држава Хрватска, према Хрватима односили с неодобравањем, сматрајући их невероватно суровим.

У логору Јасеновац убијено је, обратите пажњу – један милион две стотине хиљада људи! То су пре свега Срби, а онда на страшном списку по бројности следе Јевреји, затим Роми.

Страшна сећања Егона Бергера први пут су угледала светлост 1966. године, у мојим рукама је репринт из 2015. године. На француском језику. Међутим, књига је због нечега штампана у Бугарској, за француску издавачку кућу Syrtes. Шта, у Француској није било штампарије која је могла да штампа књигу?

Потпуно могуће! Уједињена Европа не жели да чује о зверствима у Независној држави Хрватској, која је постала део Европске уније. Хрватским убицама није суђено у Нирнбергу, многе је штитила Католичка црква.

Погледао сам речник Le Petite Larousse, издање 1996. године: на свих 1784. страница није се нашло места за логор Јасеновац, а у чланку о Хрватској он се не помиње.

Руси са задовољством купују некретнине у Хрватској. Некретнине у тој поетској земљи, заливеној неосвећеном крвљу Срба и Јевреја, по свему судећи греју срца момака попут Гарија Каспарова, који је очито заборавио да је презиме његовог оца Вајнштајн.

Сад је време је да размислимо.

Видели смо монструозне казне погубљења које су починили егзекутори Калифата над странцима, видели смо како одсецају главе Американцима, Британцима, Французима, Јапанцима. Усташе су волеле да се фотографишу, а убице Калифата воле да се појаве у видеу. И са задовољством шире доказе о својим злочинима по Интернету, за цео свет.

Да Калифат уништава хиљаде Курда и Изида, да заробљене мушкарце убијају, а жене и децу дају у ропство, то знамо. У ропство, у нашем 21. веку, у ропство!

Главе одсецају конкретно. И снимају видео, за Интернет, како ти се допада?

Књига мемоара преживелог Јеврејина из Јасеновца Егона Бергера изгледа веома актуелно у контексту зверстава која се данас догађају на територији Сирије и Ирака.

Корени и Независне државе Хрватске и Калифата су – религиозни.

Хрвати су са таквом страшћу убијали Србе и зато што су Срби православни, а Хрвати – католици. Исламски радикали са истом страшћу убијају невернике, у које Калифат убраја и шиитске муслимане, са истим бесом са којим су усташе уништавале Србе и Јевреје.

Имамо пар држава монструма, раздвојених у времену седамдесет година.

То је оно што сам хтео да вам пренесем, и надам се да сам вам пренео.

 

Едуард Лимонов

ХАЈДЕ ДА МИРНО ПОПРИЧАМО

 

Хајде да не вичемо једни на друге, него да мирно попричамо. Ви ништа не разумете на територији коју сматрате Украјином.

Ви сте некада летели у Кијев или у Лавов, на турнеју или на предавања, на неколико дана, и враћали се одушевљени, јер се испоставило да вас тамо знају, и на основу тога сте сматрали да тамо живе добри људи, браћа… Као и ви – са наочарима, проседи, у дуксевима, у јакнама са лажним закрпама на лактовима, са ароматичним лулама, тако пријатни мушкарци и жене, и на чистом руском преду, без акцента. Чудо једно како су добри!

И ево сад, од тако дивних људи, са којима сте у кијевским или лавовским кафићима седели и певали час руске час украјинске песме, мешано, од тих људи отели су комад Донбаса. Отели путинисти, руски војници и доњецки хулигани, тако ви озбиљно мислите. „То није фер!“ – и даме типа Прохорове стискају своје интелигентске песнице.

Пошто сам ја више од две деценије свог живота провео у провинцији, и у Донбасу – као дете у Ворошиловграду, сада је то Луганск, као дечко и младић у Харкову – ја ситуацију у Донбасу разумем боље од страствених и бучних московских наследних интелектуалаца. Стотину пута боље! Ја имам десетине хиљада личних искустава, а ви ни мрвице.

Ја имам непосредно искуство живота у том граду, ту сам завршио средњу школу, радио у харковским фабрикама и ту писао прве стихове. Па, верујте ми, можете ми веровати, ја немам никаквог интереса да лажем. Кажем вам – Харков није украјински град. Није украјински, и то је то.

Тамо од памтивека живе исти такви руски људи као и у суседном Белгороду и Вороњежу, или у Ростову, или у Шахтама. Само, за разлику од Шахти – то је огромни руски мегаполис, град студената, академија и истраживачких института. Узгред буди речено, Харковчани су Кијевљане увек презирали, осећајући своју несумњиву надмоћ.

„Незалежна“ је 1991. једноставно подрезала Харков, заједно са осталим руским земљама, украла га, ​​искористила гужву и отела целу територију украјинске Совјетске Социјалистичке Републике! (Уосталом, не само руске, већ и пољске и мађарске и румунске земље, чак и део словачке).

Прецизније: Украјина – то су централне области, негде око Кијева, њих девет, а све остало је присвојено, опљачкано, отето од Совјетског Савеза, укључујући и земље које је Совјетски Савез освојио 1945. године.

Ви, господо интелектуалци, који сте фиксирани на Путина, ви замишљате да то он од дивних људи које сте упознали у Кијеву и Лавову отима њихове „украјинске земље“ .

Али то је ваш интелектуални делиријум, то је заблуда неинформисаних „собних“ људи, који живе у центру престонице, у старим гнездима интелигенције, преношеним са генерације на генерацију. Ви једноставно сасвим лоше познајете свет око себе. Ви сте престонички, кућни, одрасли на куваној води.

Ви нисте живели на Салтовки, на Тјуренки, нисте ишли тамо у школу, на некадашњој периферији Харкова, нисте радили у фабрици у три смене. Иначе би знали да тамо нема Украјинаца, да је тамо Украјинца требало тражити као иглу у пласту сена, у ретким селима у Харковском региону, и ни издалека их у свим тим селима није било.

Посебно Донбас, где су у руднике долазили углавном руски мужици, за „дугачку рубљу“, како се тада говорило. По данашњим стандардима то није било тако много да би сваки дан ризиковали своје животе, спуштајући се у ​​утробу Земље. Није тамо било Украјинаца, или су били ретки.

Нема тамо Украјинаца, не! Тамо траје руски устанак, устанак сасвим обичних људи који не желе да њима владају дречећи и крвави хулигани са Мајдана.

И шта тамо сада раде ваши пријатни кијевски или лавовски познаници, са наочарима, џемперима и лулама, не знам. Ћуте, вероватно, плаше се једни од других.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.