ВАСКРСЛЕ СЕНИ: Растко и Надежда у 12 слика

Фото: Новости

Фото: Новости

После премијера литургије, опере, и ауторског концерта у Санкт Петербургу, композитор Светислав Божић успешну годину требало би да крунише извођењем балета „Васкрсле сени – сећање на Растка Петровића и Надежду Петровић“. Премијера овог балета у 12 сцена очекује се током јесени у Народном позоришту у Београду.

– Надежда и Растко Петровић су као „омот списа“ 20. века, као предмет који још није стигао до судија. Нисам биограф Петровића, већ ми је инспиративна њихова судбина високих интелектуалаца, великих уметника, трагичара једног времена – каже Божић за „Новости“ и додаје: – Двадесети век још није завршио своје „пулсирање“, он је врло жив и у овом времену.

По Божићевим речима, балет је „поглед у прошлост, виђен очима будућности“.

– Не препричавам њихове животе, они нису центар мог музичког путовања, само на најнадахнутији начин представљају једно време које ме интересује. Надежда и Растко су ми били посебно инспиративни као једно презиме са различитим нијансама трагичног, пожртвованог, надареног, са различитим категоријама личног усуда.

Божић објашњава да је његов основни циљ музика, односно, „звук једне епохе доживљен ушима, умом, интелектом и духовношћу једног композитора“.

– „Васкрсле сени“ су као нека врста звучног калеидоскопа – каже он.

Познати композитор инспирацију за своја дела најчешће проналази у знаменитим личностима из наше историје. Оперу, премијерно изведену у фебруару у Народном позоришту, посветио је руском дипломати српског порекла, грофу Сави Владисавићу. Неке од Божићевих најистакнутијих композиција изникле су на поезији Црњанског, Дучића, Ракитића, Бећковића, Симовића…

– Мислим да је то природно. Не можемо да заборављамо оне који су великим делом, подвигом, трагом обележили нашу стварност. Али, они нису алиби за моје стваралаштво, већ само инспирација, а остало је резултат мог заната и вештине – објашњава наш саговорник.

На питање зашто на српским сценама нема више дела домаћих аутора, Божић одговара:

– Музичко-сценска уметност је веома сложена. Чини ми се да је много лакше одржавати репертоарски фундус, вртети оно што је било, него ризиковати. Јер свако ново дело тражи нову слику, нови сензибилитет. Као да влада незаинтересованост за ново стваралаштво, али и инертност свих учесника. Велике куће нису увек склоне да буду мобилне, ажурне, да брзо реагују у таквим стварима.

Како изгледа када се у кратком временском периоду компонује духовно дело, опера, концерт за виолину и оркестар, балет?

– Свако дело је ново искуство. Уметност не познаје рутину, не умем рутински да живим, нити да стварам. За мене је свака страница нови изазов. Композитор је обавезујуће стање, и не значи спавање на ловорикама и славу, већ много рада у тишини, далеко од јавности и са пуно концентрације. Уколико тога нема, сва наша инпирација завршава траљаво.

Наш саговорник не жели да открива будуће планове. Признаје да је иза њега напорна година, али не намерава да предахне.

– Мој биолошки сат не допушта да много паузирам, јер онда неће бити времена да се „машина захукта“. Осим тога, музика је моја судбина и страст и док мрдам малим прстом нећу стати – каже Божић.

КОНЦЕРТ У САНКТ ПЕТЕРБУРГУ

Почетком лета, наш композитор имао је трећи ауторски концерт у Санкт Петербургу, у Државној академској капели, чувеној као ансамбл „Глинка“.

– Они су савршени извођачи, највећег формата. И са њима је извођење музике велико задовољство. Не постоји никакво „штуцање, замуцкивање“, све иде глатко, а публика је невероватно писмена, што и не чуди јер су у том граду живели и стварали неки од највећих композитора новије историје.

Новости

Тагови: , , ,

?>