Свакако да треба у пописни образац да буду уврштене, као што су и до сада у ранијим пописима биле, одреднице нација, вјера и језик. Ако је предходним режимима одговарало да преко тих ставки пројектују црногорску нацију, црногорски језик и форсирају некакву црногорску цркву, не постоји оправдан разлог да сада, када је у Црној Гори по први пут након Другог свјетског рата изабрана демократска власт, не остану одреднице нације, вјере и језика. Поготово из још једног веома битног разлога, а то је због насилног расрбљавања Црне Горе, које се интезивно спроводило након Другог свјетског рата. Црна Гора је у доба Петровића (1696-1918) била српска држава која је баштинила традиције српске средњовјековне државе Немањића и Црнојевића, што се јасно види из историјске грађе. На првом попису у Књажевини Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 становника, 95% су чинили Срби, који су говорили српским језиком, а по вјери били православци, мухамеданци или римокатолици. Тај постотак Срба се задржао и у Зетској области / бановини до почетка Другог свјетског рата (1941). По попису из 1948. године било је скоро 91% Црногораца (од укупно 377.189 становника), а Срба 1,78%. У кратком временском интервалу од неколико година, на приближно истој територији дошло је до скоро потпуне промјене националног идентитета истог становништва. Потомци оних који су се 1909. године изјашњавали као Срби, 1948. године су постали Црногорци, што указује на јак утицај политичких чинилаца при националном изјашњавању грађана на попису из 1948. године. Такав размјер задржан је до пописа 2003. године када је број Срба био скоро 32%, а број Црногораца опао на 43,16%, да би се након референдума и отцјепљења Црне Горе из заједнице са Србијом и поред свих притисака, на попису 2011. године (кога су пратилне бројне неправилности) 29% становништва Црне Горе (од укупно о. 620.000) изјаснило као Срби. Сви они који данас заговарају попис без одредница нације, вјере и језика, уствари страхују да би се сада број грађана који се изјашњавају као Срби знатно повећао, као и број грађана који говоре српским језиком (48% 2011. године), а да би број грађана који се изјашњавају као Црногораци знатно опао. Политички конструисане нације Муслимани и Бошњаци (истргнути из српског корпуса на основу вјерске припадности). појављују се први пут на попису 1981, односно 2003. године. Један број припадника исламске вјероисповјести се на пописима изјашњавао као Црногорци, што на предстојећем попису вјероватно неће бити случај. О процесу расрбљавања Црне Горе постоји обиман историјски материјал, о томе је писано од стране научне и стручне јавности, одржани су округли столови и научни скупови који су се бавили овом проблематиком. На предстојећем попису очекује се да се грађани Црне Горе послије дуго времена по први пут слободно, без притиска власти, изјасне о својој националној припадности, вјери и језику.
*Прогон професора српске националности одавно је започето у Црној Гори. Ви сте такође доживјели један види прогона. Да ли се надате да ће Министарство за науку, културу и спорт имати више слуха у цијењену рада и вриједности у односу на националну припадност?
Отпуштањем професора који су се борили за српски језик и ћирилицу и бранили Устав Црне Горе почела је отворена антисрпска кампања у Црној Гори. Фалсификовање историје, прогон цркве, српског језика и ћирилице вршено је упоредо са прогоном грађана српске националности, поготово оних који су радили у државној служби. О томе нам најбоље говори статистика која указује на свега неколико процената Срба запослених у државним институцијама. По Уставу Црна Гора је грађанска држава, али Устав не дефинише ко су националне мањине, као ни Закон о националним мањинама, сем у Изборном закону по коме се посредно утврђује да су националне мањине припадници народа који чине мање од 15% становника Црне Горе. По попису из 2011. године Срби су чинили скоро 29% становника Црне Горе, те се они нијесу могли ни посредно свести на националну мањину. Идеолози власти су фалсификовали историју, негирајући историјске чињенице да су Срби створили Црну Гору и да су матични народ у њој. Такав став власти је резултирао прогоном грађана српске националности из државних институција. Исто се дешавало и са српским језиком (по попису из 2003. године српским језиком говори скоро двије трећине грађана Црне Горе) који послије доношења Устава Црне Горе 2007. године више није био службени језик и који је сведен на мањински језик. Законом о општем образовању и васпитању из 2010. године настава у свим образовним установама се изводи на црногорском језику.
Радио сам на Универзитету Црне Горе од 2000. до 2017. године. На Филозофском факултету у Никшићу, дуги низ година био сам управник библиотеке, а држао сам вјежбе, између осталог, и на предмету Историја Црне Горе у средњем вијеку. Међутим, појединим професорима није се свиђало моје тумачење историје и сарадња са Српском православном црквом. Тако да, и поред тога што сам и магистрирао и докторирао из области средњег вијека, није ми било допуштено да држим наставу из Историје Црне Горе у средњем вијеку, већ сам на најгрубљи начин одстрањен са Универзитета, да би се ослободило мјесто партијском кадру и за њих чували часови. Средњовјековну историју Црне Горе данас предаје особа која је докторирала из области савремене историје (друга половина 20. вијека), из чега се јасно види да се није водило рачуна о стручности и академским мјерилима, већ о политичкој подобности.
*Једном приликом сте изјавили да су литије производ пастирског рада блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Да ли би сте за читаоце Српских новина објаснили шири концепт те Ваше мисли?
Кроз литије се одиграо процес ослобођења од страха, мржње, прогона, или како је блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио: „Овај народ, који је због страха и невоља био „пучина, стока једна грдна“, сада, наједанпут је постао прави народ, који се ослободио од страха, чак и од страха да ће дјеца изгубити парче хлеба“. Све оно што нас је митрополит годинама учио, претворено је у живот и исказано кроз литије. Његовим пастирским радом пробудио је у народу Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског и Симеона Дајбабског, онај „жар вјере“ потиснут деценијама од стране комунистичког режима. И кад су том „пробуђеном народу“ дирнули у цркве и светиње народ је реаговао, али не кроз хаос и братоубиство, већ на миран и Божији начин – кроз литије које су „благослов Божији и позив на љубав“.
Поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорској Скупштини 26. децембра 2019. године, чиме се директно кршила слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе, група професора из Никшића и Београда (др Васиљ Јововић, проф. др Милош Ковић и проф. др Часлав Копривица), уз благослов Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића) и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија (Мићовића) покренули су Апел за заштиту СПЦ у Црној Гори. Апел је наишао на велику подршку и до Божића 2020. године потписало га је преко 13.000 људи. Осим архијереја, Апел је потписало преко 700 академика, професора универзитета, научних радника и осталих носиоца звања доктора наука, затим велики број личности из јавног и културног живота, као и многобројни вјерни народ из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Русије, САД, Канаде, Аустралије, земаља западне Европе и осталих мјеста. На тај начин афирмисало се у домаћој и међународној јавности питање доношења спорног „Закона“ и одбрана православних светиња.
Упоредо са Апелом (30. 12. 2019), покренуте су и литије (31. 12. 2019) у скоро свим градовима Црне Горе. Литије су настале, што је и у Апелу наглашено, као одговор на то што се спорним „Законом“ предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе, чиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Законом о слободи вјероисповјести“. Литије су настале и као револт што су се од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шириле заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића, упркос чињеници да је 1918. године Свети Синод Краљевине Црне Горе (као носилац државне вјере) био први од свих митрополија некадашње Пећке Патријаршије који је потврдио васпостављање јединства свих покрајинских Цркви некадашње Пећке Патријаршије. Расправослављења Црне Горе, оспоравање данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, оспоравање епархијама Српске православне цркве у Црној Гори многовјековне државине на свим храмовима, прогон свештенства и монаштва, су били разлози да се народ устане и стане у одбрану права СПЦ у Црној Гори.
Према томе, литије су настале као одраз воље вјерног народа против спорног „Закона“. Предводила их је СПЦ и оне су имале изразито вјерски карактер и оне заправо представљају резултат 30 –то годишњег пастирског рада митрополита Амфилохија на трону Светог Петра Цетињског.
* Митрополит Гаврило обновио је Његошеву капелу на Ловћену, која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. била јако оштећена. Сабор СПЦ у новембру 1920. године прихватио је предлог Гаврила Дожића о оправци капеле и враћању кости владике Рада. 2020. године митрополит Амфилохије оставио нам је завјет да обновимо исту. Према Вашем мишљену када би то могло да се спроведе у реализацију?
Да би се јасније сагледало ово питање осврнућу се најприје на историју Његошеве капеле на Ловћену. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић (од 17. новембара 1920) обновио је Његошеву капелу на Ловћену, која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. била јако оштећена и у којој је до тада почивао владика Петар ИИ Петровић Његош, кога је скоро вијек касније митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић прогласио светим као Ловћенског тајновидца. Наиме, Архијерејски Сабор СПЦ је 19. новембра 1920. године прихватио предлог митрополита Гаврила Дожића о оправци капеле и враћању посмртних остатака владике Петра ИИ Петровића Његоша у његову задужбину на Ловћену, која је иначе подигнута по његовом упуству и за вријеме његовог живота (1846), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао, дао аманет да у њој буде сахрањен. Формиран је одбор за обнову, на чијем челу се нашао митрополит Гаврило, а одбор су чинили највиђенији људи тог времена, као што су: Јован Цвијић, предсједник САНУ, протојереј Стева Димитријевић, декан Богословског факултета, Бранислав Нушић, начелник Умјетничког одељења Министарства просвете, Живан Живановић, члан Дворског савјета, Павле Поповић, професор Универзитета, војвода Божо Петровић и многи други. Радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели су у јулу 1924. године. У то вријеме митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је краљ Александар (који је био у блиским породичним везама са Петровићима) одлучио да на Ловћену подигне спомен-маузолеј Његошу према пројекту Ивана Мештровића (скица пројекта је објављена у „Новој Европи“). На инсистрирање митрополита Гаврила код краља Александра Карађорђевића одустало се од идејног пројекта капеле вајара Ивана Мештровића, јер Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она не одговара једном православном епископу, већ што би то било и гажење последње воље Петра ИИ Петровића Његоша. По ријечима митрополита Гаврила пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши. Уз новчану помоћ краља Александра, војска је обновила Његошеву задужбину на темељима старе у истом облику и величини. Пренос Његошевих моштију и отварање нове капеле је свечано извршено 21. септембра 1925. године, а службу у манастиру вршили су митрополит Гаврило, епископ охридски Николај и бачки Иринеј. Свечаности је присуствовао и краљевски пар Карађорђевића, са пратњом: министром унутрашњих послова Божом Максимовићем, министром финансија Миланом Стојадиновићем, великим жупаном Црне Горе Милованом Џаковићем и управником двора пуковником Вељом Димитријевићем.
Влада Ср Црне Горе се 1952. године обратила преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу за остварење првобитне одлуке краља Александра Карађорђевића о подизању маузолеја Његошу на мјесту Његошеве капеле, посвећене Светом Петру Цетињском. Против рушења Његошеве задужбине била је и тадашња научна, стручна и културна, како црногорска, тако и југословенска јавност, као и тадашњи митрополит црногорски Данило Дајковић, који је поднио и тужбу (судски процес је трајао од 1970. до 1982. године. Тадашњи члан Предсједништва Видоје Жарковић је изјавио да иако сви судови могу донијети одлуку у корист митрополита Дајковића, ипак се црква на Ловћену неће градити. Тужбу је поднио и законити наследник краља Николе, његов унук Михаило Петровић, на кога је била пренијета у егзилу титула наследника црногорског трона, али му је тужба одбијена и саопштена тек након рушења цркве и завршетка маузолеја. И поред тога што је Његошева капела унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе и стављена под заштиту државе као културно-историјски споменик (1961), под притиском комунистичких власти је срушена (1972). Било је то једно од најмрачнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске историје. Погажен је Његошев аманет зарад циљева комунистичке идеологије, који се најјасније виде из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја 28. јула 1974. године, у коме он између осталога каже, да би смо се вратили „аутентичности и изворности“ Његоша „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије …“. Ово „силовање“ Његоша, које је почело рушењем православне цркве Светог Петра Цетињског као његове задужбине, настављено је касније од стране дукљанских идеолога у духу и идеологији рушења свеукупног аутенчичног Његошевог дјела (поготово „Горског вијенца“).
Завод за заштиту споменика под притиском комунистичких власти био је приморан да поништи своју одлуку из 1961. године о Његошевој капели као заштићеном културно-историјском споменику и 1969. године доноси одлуку о преносу Његошеве капеле на друго мјесто. СО Цетиње која је била главни носилац рушења Његошеве капеле и изградње маузолеја је 28. јануара 1985. године донијела одлуку да се капела сагради од остатака Његошеве капела на Ивановим Коритима, поред храма Преобаржења, али пошто је митрополија црногорско-приморска из оправданих разлога одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985), да се за сада капела не гради.
Митрополит црногорско – приморски др Амфилохије Радовић, поводом двјестагодишњице Његошевог рођења (2013), обратио се предсједнику владе Црне Горе др Игору Лукшићу 2012. године, са захтијевом за обнову Његошеве задужбине, цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, напомињући између осталога, да ако је није могуће цркву подићи на истом мјесту (јер је то сада атријум маузолеја), да се подигне у непосредној близини, на простору између изласка из чудовишног тунела и атријума маузолеја, гдје постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, као и да се пренесу Његошеве мошти из маузолеја у ту обновљену капелу. Према томе, реализација завјета митрополита Амфилохија, односно очување Његошевог аманета, зависи од владе Црне Горе и ресорног министарства, као и то којим ће се темпом, када и гдје обновити Његошева задужбина.
(Српске новине- Драгана Б. Мијушковић)
