В. Вукосављевић: Филм није идеалан, али…

Тема филма је најпотреснија и најтрагичнија у српској историји па је самим тим и филм потресан и с разлогом изазива велико узнемирење и прави ковитлац емоција.

С друге стране, као и у случају филма “Заспанка за војника”, ауторски тандем Антонијевић-Дракулић није био на висини задатка. Радња је спора, расута, неконзистентна, скоковита а дијалози паролашки, предвидиви, помало неживотни и донекле извештачени. Осим кад су мала Дара и још пар изузетака у питању, глума углавном неубедљива. То се нарочито односи на усташе, који су приказани као роботизоване звери, без нијанси, без разноврсне личне психопатологије и без било каквог објашњења за непојамно зверско понашање, верски фанатизам и антисрпски геноцидно-погромашки расизам.

Гледаоцима широм света, без посебног историјског знања о околностима, неће и не може бити јасно зашто се у логору дешава такво зло и шта га мотивише. Ако је неко желео да прикрије мотиве зликоваца, у потпуности је у томе успео. Ипак, неупоредиво више верујем у трапавост и површност редитеља и сценаристе него у неки план с тим у вези.

Овај пакао на Земљи и незапамћени покушај истребљења читавог једног народа пружао је својом комплексном трагиком скоро бескрајне изражајне могућности за приказ у седмој уметности али, да поновим, као и у случају претходног филма и такође велике теме, занатско-уметнички дует није од убедљивог историјског предлошка умео да сачини оно што се могло и морало. Трагика запрепашћујућих чињеница говорила је својим језиком и без суштинске помоћи аутора.

Ипак, ако имамо у виду да из различитих разлога, мало због титоизма мало због аутоцензуре мало због срамотне инертности српских филмаџија, филм на ову тему (осим делимично “Окупација…” и “Козара”) за 75 година није снимљен, и овакав какав је, донекле испод очекивања, добродошао је. Филмове о Покољу тј. геноциду над Србима у Хрватској и Босни за време Другог светског рата, које су вршиле хрватско-муслиманске “усташе” а на подстрек Ватикана, требало би снимати сваке године. Верујем да ће бити и врхунских.

А дотле, “Дару” би требало приказивати по школама, салама домова културе, на интернету и на ТВ станицама сваком приликом. Ова тема за нас је важна колико и Холокауст за Јевреје, она је једно од стожерних питања нашег идентитета у прошлости и опстанка у будућности.

То је најкраће што могу да кажем, поједностављено и начелно, као први утисак одмах након последњег кадра.

Можда се први утисци у воду бацају али бар имају аутентичну свежину.

Грех ми на душу, али тако сам видео и доживео “Дару из Јасеновца”…

Izvor Fejsbuk profil Vladana Vukosavljevića, 20. februar 2021.