УЗ СВОЈ НАРОД И ПЕРОМ И ПУШКОМ: Јован Пејчић, за „Новости“, о књизи „Српски песник, Милан Ракић и Косово“

ПОЧЕТКОМ прошлог века велики песник и дипломата ретког кова Милан Ракић (1876-1938) провео је на Косову шест година као службеник Српског конзулата у Приштини.

О томе није оставио целовита лична сведочења, али су остали његови конзулски извештаји, писма породици и пријатељима, чувени песнички циклус „Косово“, сведочанства сарадника, дневници и успомене савременика.

На основу те грађе, као и истраживања по библиотекама и архивама, Јован Пејчић (1951) критичар и књижевни историчар, исписао је књигу којој је тешко одредити жанр, али која се чита као узбудљив роман – „Српски песник, Милан Ракић и Косово“, у издању Фондације Група Север.

Као чиновник Министарства иностраних дела, свршени правник на Сорбони, из веома угледне породице, Ракић је стигао у Српски конзулат маја 1905, тек што се оженио Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића, знаменитог историчара и академика. Већ је био на гласу као позоришни критичар и песник, за кога је поводом прве збирке неприкосновени Јован Скерлић написао да је „успео да својим снажним талентом одскочи од бедне гомиле расплаканих стихотвораца“. И врло брзо Ракић се на лицу места могао уверити колико су биле истините дугогодишње жалбе и представке староседелаца са Косова у извештајима о арнаутском и турском насиљу над незаштићеном српском рајом. О томе почиње да пише извештаје, па тако у новембру 1906. у писму Николи Пашићу, министру иностраних дела, упозорава на страховито стање нашег народа: „Данас се може слободно рећи да су се повратила незапамћена времена насиља и несреће.“

Само два месеца касније, Ракић у новом извештају указује: „Из свих извештаја овог Консулата, од његовог постанка па до данас, види се да постоје две главне чињенице које нам народ сатиру и доводе до пропасти. То су турска власт и Арнаути. Турска власт зато што чини зулуме, пљачка и убија, а Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште све што је српско где год то могу учинити.“

Одмах затим, Ракић извештава Министарство „о разним зулумима и несрећама које чине обесни Арнаути у Пећкој нахији“, а у мају исте године шаље писмо у коме набраја најновија насиља и закључује: „Са очајањем човек мора мислити на будућност нашег народа ако овако стање потраје. Са свих страна чују се гласови очајања и од оних који страдају и од оних који су ту да помогну страдалницима.“ И тако из извештаја у извештај…

– Ракић није био тип „канцеларијског“ дипломате. Он није седео и чекао да му се дође, сам је људима, српским првацима и народним борцима, кретао у сусрет – каже Пејчић. – Нема већег насиља, нема храма православног, нити споменика српском страдању на Косову који није обишао. Као песник гледао је очима пуним радозналости, чуђења и задивљености, а као дипломата пуним историјске слутње. Гледао је пределе и људска станишта, манастире, запуштени црквени звоник, иконе и фреске, капелице скривене у планини. Био је конзул у акцији, са учитељима, адвокатима, свештеницима и војводама састајао се не да се вајка већ да ради. Колико је само пута учинио да се оружје допреми у Врање онима који су се борили за слободу српског народа.

Увек одмерен и објективан, какав је остао целог живота, Ракић није крио ни грдне муке које је имао са појединим Србима, поготову са онима који су из Србије смишљали и одређивали шта и како ће се радити на Косову. Указивао је на њихову самовољу, импровизацију, брзоплете одлуке, па и покварењаштво.

– Те године оставиле су велики траг и у његовом стваралаштву. Песме с косовском тематиком настајале су тачно у том периоду, иако са повременим кратким прекидима које је провео у конзулату у Приштини, од 1905. до 1911. Осам песама надахнуто је заветним косовским искуством, а по редоследу настајања то су: „Минаре“ (1905), „На Гази-местану“, „Симонида“ и „Божур“ (1907), „Јефимија“ и „Кондир“ (1910), „Напуштена црква“ и „Наслеђе“ (1911) – истиче Пејчић.

Иако врло одмерене природе Ракић се није задовољавао поезијом и дипломатијом. Када је букнуо Балкански рат, 1912, напустио је место шефа Конзуларног одељења у Београду и одмах по оглашавању мобилизације, не јављајући се ником од претпостављених, придружио се као обичан борац добровољцима пуковника Алимпија Марјановића. У Прокупљу је прошао оштру двонедељену војну вежбу, а затим се са првом четом Војина Поповића – Војводе Вука – упутио на српско-турску границу, на онај њен део са кога се отварао пут према Приштини. У Првом балканском рату Ракић је учествовао до уласка српске војске у Приштину, а краљ Петар Први одликовао га је Златном медаљом за храброст.

Службовао је касније Ракић у Паризу, Букурешту, Стокхолму, Лондону, Софији и Риму (где му је главни сарадник био Растко Петровић), али увек морално усправан није желео да се прихвати понуђених положаја. Тако је 1929. одбио понуду краља Александра да постане министар иностраних дела Југославије, као што је одбио и кнеза Павла који га је предложио за посланика у Паризу, а затим у Лондону. Држећи до свог достојанства напрасно је пензионисан 1933. само зато што је одбио налог министра иностраних послова Богољуба Јефтића да мотри на кретање бившег министра Момчила Нинчића по Италији, где одлази и с ким се сусреће, и да о томе одмах обавештава надлежне у Београду.

Косово је Ракић, са супругом Милицом, последњи пут обишао у јесен 1926, о чему је његов сарадник и пријатељ Стојан Зафировић оставио запис: „Као посланик у Софији Ракић је преко Криве Паланке дошао у Приштину. Његов пријем је био тријумф. Обишао је сва места од успомене, видео се са свима људима са којима је радио, долазио у додир, ожалио оне који већ нису били у животу и – узео збогом. То је била његова последња посета тим нашим историјским местима која су га надахнула да да неколико најлепших песама у нашој књижевности.“

– Век и једна деценија од ослобађања и враћања Старе Србије у окриље земље матице затиче Косово и Метохију у новом великом искушењу. Исписују се другачији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је од књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократно и не понављају се, трагедије постају трајне и враћају се – закључује Пејчић.

Херојско доба
У лето 1928, у једном од женевских ресторана, Милан Ракић је дао интервју тада младом писцу Бранимиру Ћосићу. На питање о службовању на Косову одговорио је: „Не, о догађајима у Приштини, о свом конзуловању доле, не могу вам ништа рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! То је било херојско доба, велико доба.“ Био је то одговор дипломате који се држи реда и зна за такт. У том истом интервјуу Ћосићу је признао:
– Најлепши час сам доживео једног дана 1912. године на Гази-местану. Не знајући да сам и ја ту, један млади официр рецитовао је моју песму.
Споменик
Одмах по смрти Милана Ракића који је био академик и председник ПЕН клуба, Исидора Секулић је предложила да му се у Београду подигне споменик, што је наишло на свесрдно одобравање. Бисту песника урадио је чувени вајар Тома Росандић, а на отварању споменика, на скверу пред хотелом „Српска круна“ (данас Библиотека града Београда), 3. децембра 1939. говорили су: у име Српске краљевске академије Драгиша Васић, у име Српског књижевничког друштва Сима Пандуровић, у име љубљанског ПЕН клуба Франц Стеле и у име Београдског универзитета Александар Белић.