Владислав Петковић Дис је рођен у месту Заблаће у близини Чачка, у којем је похађао гимназију. Није био одличан ђак, а у седмом разреду гимназије је написао своју прву песму „На прозору гори свећа“ и то на немачком језику који није најбоље говорио.

Ослобођен је служења војске, па је по препоруци пријатеља постао учитељ у селу Прлити код Зајечара. Надао се да ће имати довољно времена да се посвети песмама током живота на селу, али сеоска средина није била довољно инспиративна за њега.

Након две године у школи, одлучује да оде за Београд, где му у проналаску првог запослења помаже Бранислав Нушић.

Радио је као кантарџија на савамалској трошарини, а од прве плате штампао је подсетницу на којој је само писало Дис. Иако је то највероватније била само скраћеница, извучена из средњег слога његовог имена, многи су тврдили да је то име града из Дантеовог „Пакла“, док су постојале приче да је то био српски средњовековни назив за запад Европе.

Јован Скерлић је критиковао Владислава Петковића Диса због тога што се није уклапао у његов идеал песника који напредује, док су каснији критичари, међу којима је била и Исидора Секулић, уврстили Диса међу најбоље српске песнике уз тврдње да је у српску поезију увео модерну поетику и поред извесних језичких небрижљивости.

Дис је „Утопљене душе“ штампао о свом трошку

Збирку песама „Утопљене душе“ из 1911. штампао је о свом трошку, јер издавачи због утицаја Јована Скерлића нису желели да објаве Дисове песме. У овој збирци објављене су и најпознатије песме Владислава Петковића Диса – „Тамница“ и „Можда спава“.

Две године касније објављена је нова збирка песама „Ми чекамо цара“ у којој је објављено 16 родољубивих песама, а издавање књиге помогла је дворска канцеларије због чега је збирка посвећена тадашњем престолонаследнику Александру Карађорђевићу.

Током Балканских ратова био је ангажован као војни дописник, а извештавао је са ратишта Првог светског рата. Придружио се српској војсци током повлачења преко Албаније 1915. године.

Уклети песник

Са Крфа, на који је успешно стигао, послат је у Француску како би се опоравио и писао о повлачењу српске војске.

Међутим, немачка подморница је у мају 1917. године погодила брод у Јонском мору на којем се Дис налазио.

Многи су након Дисове погибије рекли да је насловом своје збирке „Утопљене душе“ предвидео своју судбину, због чега је стекао репутацију уклетог песника.

Владислав Петковић Дис је преминуо у 37. години, а имао је жену и двоје деце.