Усуд Миће Поповића: Две слике због којих су изложбу у време Тита стопирали – и данас неко не да

Пре пола века, Миодраг Мића Поповић је одбио да уклони са поставке у Културном центру Београда две слике на којима је приказао Јосипа Броза Тита због чега та изложба никада није отворена. Те слике се неће наћи ни на Поповићевој великој ретроспективној изложби која ће бити отворена 5. септембра у Галерији Српске академије наука и уметности.

„Без бар једне од тих слика изложба у Галерији САНУ није комплетна и ми смо уложили невиђене напоре да дођемо до једне од њих. Оне су данас у власништву Драгана и Гордане Шолак. Пре пет минута ми је јављено да ту слику нећемо добити. Пре пола века у самоуправном социјализму та слика је успела да дође до галерије. Сада није успела“, рекао је новинарима Јован Поповић, син Миће Поповића.

Изгледа да је то његов усуд, додаје Поповић, истакавши да његов отац те 1974. године није пристао на уцену да уклони дела како би изложба била отворена, а они су се сада суочили са чињеницом да породица Шолак одбија да им уступи једну од тих слика како би употпунили поставку у Галерији САНУ.

Сликарство перманентне побуне

Изложбом „Мића Поповић – сликарство перманентне побуне“ у Галерији САНУ биће обележена стогодишњица рођења уметника и академика, чије је богат, разноврсни и вишезначни опус обележио епоху југословенског и српског послератног модернизма.

Поповић је, како истиче ауторка изложбе Весна Круљац, сматрао да је уметност увек и превасходно усуд уметника као појединца при чему је најбитнији услов да она мора да буде потпуно слободна, друштвено одговорна и високо морална сфера деловања.

„Зато Поповићево инсистирање на идејама хуманизма и слободи индивидуалног мишљења уз константно суочавање са истинама и конфротирање догмама и заблудама актуелног историјског тренутка кроз уметнички став и дело јесу актуелни и данас“, истиче Круљац.

Бунио се против лицимерја

Посетиоци ће на изложби имати прилику да виде дела из свих развојних фаза Поповићевог сликарског опуса, која су настајала у периоду од 1946. до 1990.

Поповићево сликарство било је истраживачки отворено за нове формалне подстицаје и истовремено везано за уметничку традицију, а перманентно критички настројено према доминантним естетичким нормама и политичкој идеологији Титове Југославије.

„Он се од почетка па до краја бунио пре свега против лицимерја које га је највише иритирало, као и све остало што је проистицало из тога – неправда, фалсификати и друго. Сматрао је да је време у коме смо живели и које је додуше било врло просперитетно, било и доста канцерогено, па је желео да ту ситуацију остави на платну будућим поколењима“, каже за Спутњик Јован Поповић.

У фокусу судбина обичног човека

Одабрана дела демонстрирају промене када је о сликарском језику реч, али упркос томе Поповићев опус има један апсолутно постојани фокус – судбина обичног човека, његова права и слободе у социјалистичкој и постсоцијалистичкој Југославији.

„Снагом ума, онога који сецира душу и тело југословенског друштва, указује на релативност истина и значења у њима. Зато призоре конципира као глобално читљив пастиш менталитета и карактера, социјалних миљеа, родних односа и политичких митова, девијација и аномалија, инсистирајући на условљености судбине малог човека економским и политичким фактором“, каже Весна Круљац.

Круљац подсећа да у атмосфери идеолошког једноумља са јаким упориштем у реалистичној уметности, средином прошлог века није било места за Поповићев радикалан енформелни експеримент који је уносио песимизам и сумњу у оптимистички пројектовану слику југословенског самоуправног поретка и социјалистичке будућности:

„У питању је била интимна реакција уметника на прве знаке друштвено-политичке економске, духовне и моралне кризе југословенског друштва те је политичко-партијска бирократија у Поповићевом енформелу одмах видела антидржавну тенденцију, односно државну претњу. Тако се Мића Поповић крајем 1962. и почетком 1963. нашао у епицентру политичке кампање против енформелне апстракције која је кулминирала интервенцијом Јосипа Броза Тита“.

Са хумором против забрана

Син славног сликара напомиње да је све то на његовог оца сигурно утицало у младости:

„Када сте млад човек и имате такве неприлике, није баш пријатно. Међутим, са годинама људи огуглају. Њега је његово дело на известан начин чувало да не упада у нека претерано депресивна стања због јавног неприхватања. Касније је то доживљавао са извесном дозом хумора и аутоироније. То му је постало мање више смешно“.

Задржавајући током пет деценија дуге уметничке каријере критичку, скептичку, антагонистичку позицију у односу на доминантне естетичке норме и политичку идеологију, Мића Поповић се профилисао као аутор великог професионалног угледа и стваралачке одговорности, али и као контроверзна личност у сталном сукобу са југословенским политичким и уметничким естаблишментом.

„Без обзира на све цензуре, анатеме и оспоравања, чињеница да је држава презентовала, откупљивала и награђивала његова дела, као и податак да је изабран најпре за дописног, а онда и редовног члана Српске академије наука и уметности, доказују да његова друштвена позиција у социјалистичкој и постсоцијалистичкој Југославији није била дисидентска“.

Поповићева прва изложба у Галерији САНУ 1984. године најпосећенија је поставка у историји те галерије од њеног оснивања до данас: видело је готово пола милиона посетилаца.

Од 5. септембра пред публиком је Поповићевиг 60 слика, радови који се чувају у музејским и галеријским установама, државним институцијама и збиркама правних субјеката.