УОЧИ ГОДИШЊИЦЕ: Не можеш, драги Милутине, ти бити мртав, ово је само твој 125. рођендан

Први светски рат је са собом донео доста тога, али је много више однео. Са њим си отишао и ти, Милутине Бојићу. Ти си можда и једини песник који је живео само двадесет и пет година, читан у два века, а за собом си оставио песме које ће, несумњиво, трајати барем један миленијум.

У твојим песмама се среће много љубави, а најчешће је то она према Србији. Србија је била твоја љубав, твоја муза, па је можда и боље што ти, као такав заљубљеник, ниси дочекао да ти једину драгу претворе у неку другу на коју би са гађењем гледао. Добро је што је гробница о којој певаш, као и крв твог владара, плава, а не црвена као све оно што је дошло иза.

Иако ти презиме личи на деминутив борбе, ти никада нећеш бити сматран мањим и нижим у односу на твоју браћу по стиху. Велики рат са собом носи велика страдања, а велики песници у души носе велике песме и треба да будемо срећни што си ти, Милутине, одушио и на папир пренео све оно што је у теби обитавало, заразивши тако и нас љубављу коју смо, у тој величини, сретали само још код твоје браће.

Не мора се говорити о твојој људској величини, јер си ти човек који је највише волео онда када су сви мрзели, а то је у рату. Не можеш, драги Милутине, ти бити мртав. Ово што се данас обележава као сто година од твоје смрти је само твој 125. рођендан. Твоје песме су једино што је од тебе живље, иако је умрло све што си ти икада познавао. Дошло је време да умиру Срби, умире Србија, а понајвише умире, ако није и изумрла, управо љубав. Међутим, као што видиш, она само понегде тиња, као што се да приметити овде данас, јер у овој просторији нема никога ко је дошао, а да не воли, било тебе, било твоје песме.

Лако је било, Милутине, волети Србију твога доба. Данас је то доста теже, али ми се трудимо колико можемо, јер знамо да је ти увек волиш за пола срца више од нас. Ко ће тебе у томе стићи…

Ово није песма, али у овоме има и бола и поноса. Поноса има јер се ради о теби, а бола има јер ниси са нама. Ланаца, о којима си писао, данас има више него икад, а и Каини су се намножили, мој Милутине, па пришли са свих страна. Таква је данас Србија, да би твоје срце препукло да није стало онда када је требало.

На дан када су нас слагали да си умро, а ми им поверовали, спустили су те међу твоју браћу на Зејтинлику и сви сте се обрадовали. Тих дана веселије је било код вас под земљом него над њом, јер доле бола није било, а поноса јесте вазда. Када су те, после пет година из тог друштва дигли и однели те код твојих, не знам да ли су са тобом понели и песме које мора да си у земљи писао и роду своме читао.

Као да је судбина хтела да опет страдаш са својом земљом, донели су те у Београд у којем си касније отрпео и Други светски рат, али и оно чудо пред сам крај миленијума када су опет падале бомбе. Изгледа да ниси имао снаге да не будеш са својим народом, и то опет у патњи, Милутине. Не знам само да ли си више патио са твојим родом, или за њим, али знам да си патио.

Не мисли да не знам ког су те датума прогласили покојником. Пишем ти пет дана раније, јер, како не верујем твоју смрт, тако не бих ни у тај датум.

И нека ових дана, на 125 година твог живота, ветрови са Кајмакчалана дувају свеће које ми за тебе палимо и нека се нико не превари да их назове гробљанским, него рођенданским – песниче, сапатниче и брате.