Жири је оценио да се међу поетички, тематски и стилски разноликим романима, објављеним на српском језику током 2023. године, књига „Пакрац“ Владана Матијевића вредносно је одскочила мајсторством приповедања којим се обликује аутентична и сложена слика савременог друштва.
„Главни јунак, опхрван траумама, паранојама и болестима, у фрагментарним монолошким исповестима упућеним имагинарном пријатељу Пепију, приповеда о свом дотрајавању у савременом Београду. Овај повратник са славонског фронта, сведок и учесник ратних ужаса с почетка деведесетих година прошлог века, покушава да опстане у свету који му се указују као проистекао ир ратних злочина и насиља, у друштву које наставља да насиље и злочине производи и увеличава“, истакао је председник жирија Предраг Петровић.
По непрестаном сучељавању са злом у себи и у свету, овај јунак, приметио је жири, има своје могуће литералне претходнике – од Андрићевог Мустафе Маџара који упорно понавља да је свет пун гада, преко гротексних ликова прозе Миодрага Булатовића који се боре са ђаволима у себи и другима, потом маргиналаца стварности прозе и антихероја филмова црног таласа, па коначно до ликова из матијевићеве збирке „Прилично мртви“ и романа „Врло мало светлости“:
„Може се роман ‘Пакрац’ читати и као стварносна, али и као ноар проза, политички али још више и као психолошки роман, међутим он је првенствено београдски роман, он припада особеном и препознатљивом романеском поджанру који се уобличио током 20. века, од романа Милутина Ускоковића, до остварења Борислава Пекића или Слободана Селенића. Приказује сјај и беду престонице, урбану девастацију и отуђење, Матијевићев роман исписује упечатљиве и живописне омаже карактеристичним београдским члокалитетима, првенствено пијаци Ђерам и Булевару револуције, али и, рецимо, београдским биоскопима у којима се главни јунак препушта игри светлости и мрака“.
Матијевић је у пригодном тексту који је прочитао подсетио на Андрића и његово виђење војске:
„У време ратних сукоба или када војна сила преузме власт и заведе ратно стање у некој земљи, скоро увек се реч ‘војска’ изговара онако како ју је босански народ изговарао када је у Босну стигао Омер паша Латас. Андрић у свом незавршеном, а мени посебно драгом роману, каже да се та реч изговарала најчешће шапатом. Тако ју је изговарао и онај који није имао ништа да изгуби и који није знао ништа о државној политици и друштвеним превирањима, нити о актуелним сукобима. И у Андрићевом и у делима других светских писаца обично се говори о војсци која је дошла да буде казнена експедиција, која немилосрдно убија, хара и пали као пошаст из најстрашније приче“.
Време и место у којој се одвија ратна драма, примећује Матијевић, немају велики значај:
„Без обзира на исход ратног сукоба, таква војска мења судбину земље и људи у њој. Војска о којој пише Андрић народу одузима стоку и за њу, бар у прво време, даје признанице, а уколико сусретне усамљену и залуталу жену наступи похотно и неурачунљиво. После тога и најгрубљи анадолски регрут више жели да прећути и заборави тај догађај него да о њему говори. Свеједно је, на крају се обично испостави да ли су војници ушли у град у строгом поретку, са војном музиком, пажљиво одевени, чисти и неговани или распојасани, преморени, знојави и закрвављених очију. У овом свечаном часу , док примам награду за свој роман ‘Пакрац’ који између осталих говори о људима у различитим униформама, одлучио сам да поменем Андрића и његово виђење једне војске“.
