УБЕН ЕСТЛУНД: Где је једнакост класа, полова и раса?

– Поздрав свима, знате ме као сценаристу и редитеља филма „Троугао туге“. Жао ми је што овај пут нисам са вама на пројекцији мог филма. Желим да се захвалим Емиру и екипи „Кустендорфа“, чији сам део постао 2019. године уживајући у Мокрој Гори. Уочи мог првог доласка, тада, из Мокре Горе су звали моју ћерку. Питали су који број скијашке обуће носим? Када сам стигао, цокуле су ме чекале у мојој соби. Био је то леп гест људи који знају колико сам фасциниран филмовима о скијању и да сам каријеру започео баш као редитељ оваквих остварења. Оно што желим сада да вам кажем, ипак се, пре свега, односи на мој филм „Троугао туге“ – рекао је шведски редитељ Рубен Естлунд (48), кроз видео поруку емитовану на великом платну крцате „Проклете авлије“.

– Пројекат „Троугао туге“, започео сам пре осам година, када сам упознао своју супругу, а она је модни фотограф. Заинтересовао сам се за њену професију, за индустрију лепоте која је занимљива али је истовремено и застрашујућа. Слушао сам пуно о маркетиншким стратегијама различитих брендова.

Супруга ми је онда испричала причу која ме је привукла, о манекену, мушком моделу. Тај момак је имао 19 година и био је ауто – механичар. Из села у коме је живео, долазио би у град и у једној таквој прилици неко га је питао: желиш ли да радиш као модел? Током наредне две године, а све се за њега брзо одвијало, постао је најплаћенији модел у индустрији лепоте и моде. Радио је кампању за познати парфем, а то је најпрестижнија ствар у свету лепоте. Био је одлично плаћен, билборди са његовим ликом дуго су били на сваком кораку, широм земље. Мени је било интересантно следеће: лепота је постала валута која уздиже на друштвеној лествици. Без неких знања, без образовања, он је „добио на лутрији“. У 21. години попео се високо у друштву, његов живот се потпуно променио. Тада је схватио да губи косу, да ћелави.

Естлунд се заинтересовао, шта ће се са јунаком модерног доба десити?

– Ћелавост је била први сигнал назадовања, претња. За људско биће, силазак низ друштвену лествицу, пад, много је тежи од успона. Наш јунак је отишао код свог агента, који му је рекао, да му остају још највише две године каријере и да зато ствари треба убрзати. Морамо да те „ребрендирамо“, рекао је. То су урадили тако што је наш модел поред себе добио такође „брендирану“, познату девојку. Тако је економија створила „брендирани пар“, захватила је најдубљи део бића. И то је данас прихваћена појава – додао је Естлунд – Људи моје генерације, рођени седамдесетих, ово не прихватају, питају се, где је ту љубав? Али када ову причу испричам млађима, „миленијалцима“, за њих је појава „брендираних парова“ сасвим у реду. Догодила се, дакле, промена у виђењу партнерских односа. Агресивни капиталистички систем у коме живимо отуђује људе, а некога поред себе можемо видети као производ. Мени је добро позната марксистичка теорија, али нисам створио глупи левичарски, ни десничарски филм. Избегао сам те фиоке, остао сам отворен, држећи се сопствене тачке гледишта, а верујем да ће и публика имати доживљај попут мог.

Духовит и сатиричан на рачун све богатије касте либералних богаташа, „Троугао туге“ истражује меру односа вештачке лепоте и богатства са једне стране и оне „лепоте која ће спасити свет“, о којој је писао Достојевски. При том, он сецира срамну разметљивост добитника у либералном капитализму, која осим себе саме, забаве и срамоте коју доноси, нема никаквог бољег и узвишенијег циља. Нарочито нема једнакости класа, полова и раса. А ни социјализам у новом руху, још није на видику.

Н. Ј.