У ЧЕТИРИ ОКА БОРА ЂОРЂЕВИЋ: Кад власт хоће да нас прода, потребан је глас народа

Легенда је полако ушетала у кафе „Деспот“ на Бањици с урамљеним графикама Југослава Влаховића које су биле омоти албума „Мртва природа“ и „Узбуна“. Оно чувено пиле у вапају. Требало је да прођу године па да са плоче стигну на зидове Боре Ђорђевића. Као и да дође до овог интервјуа.

Били смо решени да не причамо о политици, само о поезији и рокенролу – под мишком је била и књига „Пусто острво“ за коју је добио Андрићеву награду Андрићевог института у Вишеграду – и у старту смо изневерили договор.

Доказ више у прилог чињеници колико нас је политика отровала и колико је немогуће избећи. Па кад јој је већ тешко измаћи, кренимо јој у сусрет. Али са питањем које се родило из једне од великих, а неправедно прескочених песама „Рибље Чорбе“ – „Презир почиње када све схватиш“. Сумњамо да му је још нешто нејасно, само да проверимо колики је презир и према коме је упућен.

– Презир је безграничан. Не мржња, него баш презир. И у тој песми стоји стих „без трунке мржње, са презрењем“. Шта можеш да урадиш, немоћан си. Можеш само да презиреш ту врсту стоке која одлучује о теби…

– На сваком нивоу, мада је већина њих испод сваког нивоа. Погледајте сад ово са Косовом? Пише се шта мисли Трамп који вероватно и не зна где је Косово а камоли шта је. И шта мисле неки други људи који са Косовом везе немају. Прича се и о неком референдуму о Косову. Расписујемо референдум на нашој територији о нашој територији, а не расписујемо референдум о томе да ли треба да уђемо у Европску унију, који је неопходан и много потребнији. Хајде да тај референдум распишемо. На крају ће се променити Устав у коме пише да је Косово део Србије.

Ону преамбулу коју је Коштуница оставио у аманет?

– Да, да, мој пријатељ Војислав Коштуница ставио је то у Устав и то нас штити и теши, а некима квари посао. Кина никад неће признати Тајван који је дефакто држава. Ко призна Тајван, Кина са њим прекида дипломатске односе и теши се да је Тајван де јуре део њене територије иако де факто он постоји као држава. Исто тако и Косово де факто постоји као држава, али де јуре не постоји и никад неће постојати. И тако треба и да остане. То су две ствари с којима бих био срећан да их власт усвоји. Да се распише референдум о ЕУ и да се не мења Устав како бисмо могли да се тешимо. И то сам обрадио у једној песми:

„…Ових дана како чујем

Ја о нечем одлучујем.

И у новинама читам

Да се ја за нешто питам.

Кад власт хоће да нас прода

потребан је глас народа..“

Виђате ли се Коштуницом, кажу да о политици не говори ништа?

– Чујемо се редовно. О политици не разговара и не треба да разговара. Политика је тотално отишла мимо њега. Он је једини нормалан лидер који је вратио мандат народу. Сви вичу Коштуница је мек, необавештен…Врло је обавештен и нимало није мек, а проблем је у томе што су Срби, ваљда, навикли на диктаторе почевши од оних средњовековних, преко коџе Милоша који је сваку буну против себе угушио на најкрвавији начин и Карађорђа који је молио да га не бирају јер је прек и напрасит, до ових данашњих диктаторчића.

Матија Бећковић има занимљив предлог како би могла размена територија, али са Американцима: ми њима Косово које су отели, они нама део неке своје државе..?

– Одличан предлог. Не видим сврху размене територије између Срба, али с Американцима можемо да трампимо. Има тамо пуно Срба и Чикаго би могао бити српски главни град у Америци. Тамо је једно време било 800.000 Срба, сад их има мање, око 600.000.

И тамо нас је мање. Хоћемо ли ми, на крају, нестати?

– Да. Нама је суђено да нестанемо, али проблем је како нестајемо. Нестајемо на један понижавајући начин. Тло нам је отровано осиромашеним уранијумом и рак овде дође као кијавица, то и мала деца знају. Оно што се не зна и не дозвољава се да се сазна јесте да је последица осиромашеног уранијума и неплодност, па се и тако смањујемо. У ствари, они нас мрцваре уместо да нас побију одједном ако им толико сметамо.

Какво је ваше мишљење о Косову, имате и „Косовски циклус“ у књизи?

– Људи и нису свесни колико је данас Приштина близу Београда. Ево, песма:

„Играли весели Серби

Бивше делије и гробари

На Маракани вечити дерби

Влазними и Фљамутари“

Ова и песма „Београдске улице“ (види оквир, прим. а.) песме су опомене да људи схвате сву опасност која долази, али нико не слуша песнике нити песници могу да мењају свет. Међутим, ако некога натерам на размишљање, сматраћу да је моја мисија успела.

Косово је у песмама више зацементирано него у картама или политичким програмима.

– Ја не могу да кривим Вучића за ово стање, он је доведен пред свршен чин. Могу да кривим „жуте” који су целу ствар упропастили и уопште ми није јасно шта даље траже у политици. Нажалост, ми немамо никакву опозицију.

Доследни сте у ономе што се зове српство. Та реч је израубована, банализована, на крају и сумњива. Многима мирише на шовинизам.

– Национализам и шовинизам су две различите ствари. Свако треба да буде националиста и да воли своју нацију, али да не угрожава или мрзи друге нације. И ту границу ја не прелазим.

Шта је то што би се данас звало српством?

– У овој књизи постоји читав један део насловљен као „Српски циклус“ и у њему је песма „Наше сунце прерано је зашло“ и ту сам све рекао. Једном сам почео да је рецитујем на телевизији, па су ме прекинули. Није била подобна.

Кад малопре поменусмо шовинизам, кад год се чујемо ви сте или у Словенији или на путу ка њој. Помиристе ли се са дежелом?

– Мени је тамо јако добро, продужио сам живот. Извинио сам се људима из Словеније због „бечких коњушара”, јер нико нема право да генерализује ствари и да целој нацији пришива етикете. То није у реду.

Има ли кога или чега са чиме сте тренутно посвађани?

– Свађам се само са самим собом. Не свађам се, не волим и избегавам свађе.

Кад бисте се данас срели са Миром Марковић, да ли бисте јој отпевали „Баба Јулу“? Ако се сећате, премијерно смо је певали у оквиру новогодишње емисије НТВ Јеж на „покојном“ Студију Б, 1995/96. године. Пратите ли њен лик, рад и дело?

– Не пратим, нити ме интересује. „Њихови дани“ је био једини експлицитно политички албум, посвећен Милошевићу, његовој жени и њиховом режиму. Немам више неку жељу да покушавам да саопштим неке општије и важније истине. Тада је био потребан један такав албум. уз то, „Баба Јула“ је била химна студентске револуције, имала је велики утицај. Можда ју је превазишло време, а можда и није. Искрено се надам да јесте, мада имам неки страх да однекуд нека не искочи.

– Неће ваљда. А и ако искочи, ја је нећу опевати.

Кад смо се већ вратили у деведесете, шта би са култном кафаном „Код Тозе Грка“ поред Палилулске пијаце. Била вам је друга кућа?

– Недавно сам прошао и видим да и даље има нека кафана!

Говоркало се да ће је претворити у посластичарницу?

– То би било идиотски. Та кафана има култни значај. Тамо је основана и Партија обичних пијанаца са две хиљаде регистрованих чланова, а интензивно се радило на омасовљавању. Уместо каранфила добијало се унуче. Имали смо неколико дивних акција, попут рушења шведског стола због прохибиције у Шведској. Кренули смо у некадашњи Интерконтинентал – са нама је била и нека шведска телевизија – решени да се обрачунамо са шведским столом, то јест да поједемо све са њега. Био је у тој екипи покојни Џиги Бау, Божа Пантљичара, пробрана екипа од десет чланова партије и кад смо тамо дошли и кад су видели ту булументу лудака, прво нису хтели да нас приме. Међутим, кад су видели камере, онда су нас примили. Кад су ови навалили да једу! Само су нас кувари гледали с одушевљењем, обезбеђење са мржњом. Почистили су све са тог шведског стола.

Да парафразирамо Тита, ако икад престанете да певате, шта ћете радити?

– Отићи ћу да пецам.

У чему је страст код тог пецања.

– То је уживање, одмара се човек. Само да буљиш у воду два сата, осећаћеш се боље, не мора ништа ни да гризе.

Пецали сте заједно са Едијем Грантом, да га се сетимо.

– То је диван човек. Он је старији од мене, изгледа невероватно добро, повукао се из шоу-бизниса и ужива на Барбадосу. Планира тамо да отвори музеј, што поздрављам. После снимања песме „Амстердам“ срео сам га поново након пуно година, спојио нас је заједнички пријатељ. Пецали смо у Гроцкој сомове на бућку. Он је победио, наравно, било је намештено. Био је то срдачан сусрет. Сећао се кад смо снимали „Амстердам“, сад је добио плочу и све што је изашло у вези с тим.

Да се вратимо на поезију. У образложењу Андрићеве награде за књигу песама „Пусто острво” Матија Бећковић вас је назвао нашим Бобом Диланом уз речи: „Када више нико није хтео ни да чита ни да слуша поезију, Бора се појавио и испредњачио.” Међутим, било је и оспоравања – где њему, какав је он песник…?

– Па та квазиелита је сигурно у праву, али кад бисмо се зезали. Мени је част кад су ми такви интелектуалци као што су Мухарем Баздуљ, Емир Кустурица, Матија Бећковић доделили ову престижну награду, која је једна од највећих награда која може да се добије на овим просторима.

Видесте ли шта дослутисте с „Лутком са насловне стране“. Она ваша је била невинија, лепша, имали смо емпатију према њој. Може ли се и каква песма написати овима које су данас јунакиње насловница?

– Та лутка је била толико наивна. Ово данас и нису насловнице часописа и новина, него излог месаре. А песма, наравно да је написана, бар један део о овим ријалити звездама:

„…Знај, сви те-ве програми

Пажљиво су пробрани

Да мозак испирају

И да к…у свирају

П….и, курвештије

Имбецили, бештије

Жртве наркоманије

Сораје и Станије

Људски јад и беда

Полусвет их гледа

Полусвет их воли

То су им идоли

Ко се креше мање

Напушта имање

Ко не диже ларму

тај није за фарму

Гледаш ли тај отров

Значи да си готов

Значи да си подобан

Да не будеш слободан.”

Људи не знају, али ваши учитељи и гуруи су били Душко Радовић, Брана Петровић, Зоран Радмиловић, Аца Поповић, Матија Бећковић… Ко ће данас бити узор младим песницима?

– Не знам. Да будем нескроман, има људи који и мене зову учитељем. Од Миљане, од Миљане Кулић ћемо учити. Она је идеалан професор.

Своју поезију описали сте констатацијом „Моје песме су тачне!“

– Оне су управо то што сам и рекао. Тачне. Волео бих да ова песма о Србији коју сам вам говорио не буде тачна. Волео бих да не будем у праву.

„Рибља чорба“ је ушла у уџбеник историје и у уџбенике из музичког образовања. У коју историју ћете ви ући?

– Не знам, али верујем да ће неке моје песме остати.. Сви данас памтимо и читамо Чика Јову Змаја. Чуо сам да је тада постојао популарнији и читанији песник од Јове Змаја, али њега данас нико не памти. Надам се да ја нисам пролазник у времену.

Овај интервју би био крњ без родног Чачка. Да вас парафразирамо: превалисте ли пут дугачак, да бисте се опет једном вратили у Чачак?

– Никад се нисам одрекао Чачка. То је мој родни град и најлепши је на свету. И вратићу се тамо, макар да будем сахрањен. Мада ћу срце оставити у Љубљани.

Јубилеји у знаку љубави

„Рибља чорба“ увелико спрема јубиларни албум, двадесети по реду, и то у години кад се обележава четрдесет година ове наше култне рок групе.

– Читав албум и насловна песма „Да тебе није“ посвећени су мојој садашњој супрузи и излази крајем године – каже Бора.

Парада

Завршени су бојеви

Гази се корак стројеви

После битке добијене

Чизма гази побијене.

Гази војник до војника

Преко тела покојника

Лешеви су погажени

Зато што су поражени.

Из даљине нарицања

Не чују се од клицања.

Охрабрени бодрењем

Окићени ордењем

За храброст и заслуге

Првог реда заблуде

Свечано су се обукли

Јер су они све потукли

Стоје крупни чинови

Све курвини синови

Пуни себе и не пазе

Могу сутра њих да газе.

Поштење

Важно обавештење!

Изгубио сам поштење.

Поштеном налазачу

Награда не следи

Данас поштење

Ништа не вреди.

Бити поштен то је мана

то је лоша особина,

црна овца, бела врана

коју мрзи околина.

Изјављујем с опроштењем

Ј….е се са поштењем.

Говор

За време моје

будуће владавине

Неће без дозволе

падати падавине!

Кише неће смети,

да падају лети

Само кад ми треба

Могу пасти с неба.

Зими можда

Снег умерен

Када будем

Ја суверен.

Ниси део мог система

Онда има да те нема!

Следбеник си мог режима

Онда има да те има!

Ти ћеш сам да изабереш

Да ли живиш или сереш.

Ил’ кичмени стуб

савијен

Ил’ у црно скроз

завијен.

У закону лепо пише

Када човек сме да дише.

Наше сунце прерано је зашло

Наше сунце прерано је зашло

сваког јутра најављују кишу

не схватамо шта нас је то снашло

победници историју пишу.

Свакодневно пада бројно стање

Србе данас много лакше броје

а већ сутра биће нас још мање

победници историју кроје.

Већ се звери злобно церекају

скупљају се чопори хијена

не морају дуго да чекају

Србија је скоро убијена.

Порушени наши споменици

вагабунди с конопца и коца

који себе зову победници

од зле мајке и још горег оца.

Деца ће се одрећи предака

уче оно што званично важи

тешко да ће између редака

препознати победничке лажи.

Било једном

непослушно племе

било једном

и нема га више

српско име прогутаће време

Србија је престала да дише.

Београдске улице

Улица његова

Скендер Бегова

па зове другове

из Ибрахима Ругове

јавља се драгима

из Чеку Агима

улица свачија

Хашима Тачија.