ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ: Филм као вера, љубав и молитва

У СВИМ својим филмовима желео сам да говорим о “слабом” човеку, човеку којег видим као победника у животу, и бранио сам слабост као једину истинску наду. Зато у мојим филмовима никада није било хероја, него само карактера чија је снага лежала у духовном убеђењу оних који су на себе преузели одговорност других. Ови ликови често личе на озбиљну децу својим иреалистичким ставом, који их штити да не падну у свеопшти цинизам живота. Својом жртвом они покушавају да поставе брану на пут који води човечанство у пропаст, јер ништа на свету није важније од пробуђене савести човека, савести која га спречава да све краде од живота…”

Овако је говорио Андреј Арсенијевич Тарковски, руски филмски, позоришни и оперски редитељ, писац, глумац, монтажер и теоретичар филма, и један од најутицајнијих аутора у светској кинематографији, који је преминуо 28. децембра 1986. у Паризу. Три деценије од смрти великана “покретних слика”, иза кога су остала култна остварења, ових дана обележава светска филмска јавност. Тарковски, син великог руског песника Арсенија Тарковског, рођен је 1932. у Заврежју. Прве филмове “Убице” (базиран на причи Ернеста Хемингвеја) и “Концентрат” снимио је 1958, још као студент. Пажњу критике скренуо је већ својим дипломским филмом “Парни ваљак и виолина”, за који је сценарио писао заједно са Андрејем Кончаловским. Две године после дипломирања, 1962, за “Иваново детињство” награђен је Златним лавом у Венецији за најбоље дебитантско остварење. Одмах затим снимио је своје магично остварење – “Андреј Рубљов”. Епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова, најавио је Тарковског као мајстора новог филмског језика који ће утицати на светску историју филма. До 1979. у Русији је снимио још три дела, “Соларис”, научно-фантастични филм по роману пољског писца Станислава Лема, “Огледало”, аутобиографску причу о кључним сценама из свог живота, и “Сталкер”, за који је био инспирисан новелом “Пикник покрај пута” Бориса и Аркадија Стругатског.

Почетком 1980. Тарковски је напустио Совјетски Савез, његова нова каријера започела је у Италији, са документарцем “Путовање у времену”. После филма “Носталгија” из 1983, за који је сценарио написао славни италијански оскаровац Тонино Гверо, Тарковски је притиснут претњама цензуре и одмаздом совјетских филмских званичника одлучио да се не врати у домовину. Тада је започела и његова борба са совјетским властима да дозволе његовој породици, нарочито млађем сину, да му се придруже.

Последњи филм “Жртва”, својеврсни тестамент човечанству, донео му је 1986. награду у Кану. Тарковски је преминуо у 54. години у Паризу, и сахрањен је на гробљу руских емиграната “Сен Женевјев ди Буа” у Граду светлости.

“Уметност потврђује све оно што је најбоље у човеку – наду, веру, љубав, лепоту, молитву… Оно што човек сања и оно чему се нада”, записао је генијални редитељ у закључном поглављу своје исповедне књиге “Вајање у времену”.

ИЗУМЕО НОВИ ЈЕЗИК

ПОСЛЕДЊИ филм “Жртва” Тарковски је снимио у Шведској, захваљујући великом Ингмару Бергману, али су награде које су му стизале за ово дело остале у сенци његове тешке болести. Бергман је био очаран самосвојношћу и визионарством Тарковског, говорио је о њему као о највећем редитељу светског филма, и искрено је жалио што је прерано отишао: “Руски геније је изумео нови језик, веран природи филма, кадар да ухвати живот као мисао и живот као сан”.

Тагови: Андреј Арсенијевич Тарковски, Филм