ТРАГОМ НОБЕЛОВЦА КРОЗ ВЕЛИКУ ХОЧУ: У дворишту куће Петровића ујутру пије кафу и пише док укућани још спавају

Нобелова награда Петеру Хандкеу биће додијељена сутра у Шведској академији у Стокхолму, а чим је проглашен добитником, аустријски писац је рекао да жели да борави у Великој Хочи и да би могли да му нађу неки смјештај тамо.

Нобеловац је већ одсједао пред кућом Срђана Петровића, пише Спутњик. Хандке у дворишту куће Петровића има омиљено мјесто на коме ујутро пије кафу и пише док укућани још спавају.

– Код нас је нашао духовност и неки свој мир, пронашао је духовност међу овим људима. Сваки дан је шетао, истраживао, дружио се. Писао је свако јутро за овим столом, пио наше вино – показује домаћин Срђан скривено мјесто испод стољетне винове лозе.

У пространом дворишту које подсјећа на ботаничку башту препуну биљака са свих меридијана мирише као у винском подруму. У току је припрема за печење чувене косовске лозе.

– Посљедњи пут Хандке је овдје био прије двије године са супругом Софијом, а први прије седам, када је дошао са пријатељем из Свилајнца. У међувремену је долазио сам, почео је да истражује, да се занима за историју и културу народа – објашњава Петровић.

Скромна собица крај винове лозе

Иако у кући има пуно соба посебно сређених због гостију, писац је изабрао скромну просторију у приземљу, да би био што ближе мјесту на коме испод винове лозе сваког јутра пије кафу и пише.

Собица у којој је вријеме заустављено, са регалом који је некада имала свака српска кућа, пуна је симбола предратне среће ове породице. Ту су лутке, фотографије, стари телевизор запечаћен миљеом.

Хандкеову скромност одаје и чињеница да је, у кући пуној удобних кревета, изабрао да спава на каучу, до прозора. Са једне полице ормара благосиља Богородица Љевишка, са зида се смијеши дјевојка с гоблена.

Иако у кући Петровића има пуно сређених соба, Хандке је изабрао скромну просторију у приземљу, собицу у којој је вријеме заустављено, у којој може да спава само на каучу, да би био што ближе мјесту испод винове лозе, на коме пише.

Хандке, кажу домаћини, кафу понекад и прескочи, највише воли бијело вино.

– Наше бијело вино обожава, већ послије доручка. Обично се рано буди, има свој посебан режим. Устаје око пет, ми још спавамо, а он је будан. Чита и пише чим устане, а онда креће у шетњу, у обилазак Велике Хоче, оде око села, обиђе, нема га по два, три сата. Разгледа околину, архитектуру…

У подруму гдје се чува омиљено вино аустријског писца, Петровићи скривају још блага, дио археолошког налазишта, јединственог у свијету. У вријеме цара Душана у 14. вијеку Срби су имали виновод, јер су порез плаћали у вину. Био је дуг чак 24 километра.

Вино – „Хандкеов завичај“

– Вино је ишло природним падом од Велике Хоче до Призрена, Душановог града, престонице, односно данашњег манастира Светих Архангела. Пронашли смо остатке те опеке од теракоте и сачували да би могли да покажемо гостима. Хандке је одушевљен виноводом, оваквих нема нигдје, само на Косову и Метохији, у Великој Хочи. Можда урадимо и редизајн његовог омиљеног вина поводом Нобелове награде, умјесто „Завичај“ да буде „Хандкеов завичај“ пошто он воли Велику Хочу. Неколико пута је изјавио да поред завичаја из кога долази има и други, Велику Хочу – прича с поносом Срђан, који је шеста генерација винара у породици.

Каже да је писац опет добродошао, као и сви добронамјерни људи. И да га његов кревет чека.

Велика Хоча је енклава у Метохији. Окружена је албанским насељима. Прије рата имала је скоро 1.300 становника, данас их је десет пута мање. На малом простору све врви од трагова историје – у коју је Хандке заљубљен. Називају је српском Светом Гором, има чак 14 цркава, најстарија је из 13. вијека.

– Патња на Балкану произвела је екстремне људе, изузетно рањиве и изузетно добре – рекао је Хандке коментаришући свој интиман однос са становницима овог мјеста, са којима је подијелио и новац од књижевних награда.