ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГАН МРАОВИЋ 

УМЕСТО УВОДА

Дарко Танасковић, у најновијем броју „Књижевних новина“, посвећеном двојици отишавших, Миловану Витезовићу и Драгану Мраовићу, сведочи да је овај потоњи добио надимак Мрав иако по телесној грађи и изгледу није деловао „мравље“:“Тек касније смо постали свесни колико је тај надимак верно и срећно одражавао Мраовићеву задивљујућу вредноћу, трудољубивост, радну енергију и неуморност у предавању свему што је у списатељству, преводилаштву, културном и јавном деловању предузимао.“ Иза њега је, вели Танасковић, остало 185 књига, углавном преводних, и ко зна колико текстова, чланака, полемика. А он се није хвалио, није себе рекламирао. Човештво је сматрао једином универзалношћу без које се не може. И знао је шта коме припада – тако је угледном европском философу, Дијегу Фузару, кога је повезао са Србијом и са недељником „Печат“, поклонио римски новчић са нашег тла, рекавши да је то Фузарово наслеђе. О Мраовићевом поступку Танасковић каже:“У том једноставном гесту огледали су се поштење, осећање правичности и духовна отменост човека који је својим сталним кретањем између двеју средоземних обала, са прегрштима културних дарова у рукама, на обема стекао заслуге које се никаквим новцем не могу платити или недостојним речима оспорити“. Просвећени патриота, Мрав који је био Лав, умео је, каже Танасковић, да гради дивне мостове између култура:“Десанка Максимовић, и сама са знатним преводилачким искуством, захвалила му је на преводима својих песама, рекавши да, додуше, не зна италијански, али да је, озарена, запазила да деца у Барију на њену поезију реагују као да је говори у Ваљеву“.

Видак Масловарић је истакао врлине Мраовићеве – „енергичност, правичност, мудрост, доброта, гостољубивост“. Никада се ником није удварао: заставу свог стваралаштва држао је високо. Бајо Луковић се сећа:“Мрав није био боем од скандала, али је умео жучно да брани своје ставове, своја мерила и вредносне критеријуме, нарочито кад су књижевност и политика у питању. Најчешће смо седели „код Матијаша“ у Земуну, у кафани познатој по доброј атмосфери. Тада бисмо се присећали дружења и анегдота које су биле пуне хумора, неког неописивог шарма чији су актери били наши заједнички пријатељи“.

Љиљана Хабјановић – Ђуровић, чија је четири романа превео на италијански језик, исичући његове мостоградитељске вредности, указала је и на чињеницу да Мраовић, због пизме неких наших политичара, није добио заслужено одликовање италијанске државе. Као човек, Мраовић је био од оних старих, од мужева који одано воле своје супруге, и који је знао за, како Љиљана Хабјановић – Ђуровић каже, „неизбежну несрећу свих срећни бракова“, упокојење једног од супружника. Слутио је да ће отићи први, и да његовој супрузи бити тешко:“Само мушкарац који тако воли и поштује своју жену, који је осетио колико жена може да пружи и да значи ономе ко га воли, који је осетио да „снага мужа је у жени, а не у мачу“, могао је да напише песму „Завидим цару Лазару“. И да у песми призна да му не завиди на ратној слави и вечном памћењу. Чак ни на светости. Завиди му – на кнегињи Милици“.

Италијаниста, преводилац Дантеа, ангажовани интелектуалац, човек који нас је упознао са једном од најзначајнијих европских мисилаца данас, Дијегом Фузаром, сарађивао је са „Печатом“ од 2011. Пошто за нас, како рече Иван В. Лалић, гласови мртвих нису мртви гласови, позвали смо нашег уваженог сарадника, који је прешао на ону страну, да нам се, одломцима из својих текстова објављених у његовом и нашем листу, обрати. Почујмо његову снажну, одговорну и доследну реч.

 

МИКЕЛЕ СЕКВЕНЦИЈА ИЗ ТОРИНA, ПЕНЗИОНЕР ФИЈАТА

У суштини, дробили су нас ригидно радно време, ритмови монтажне линије на којој се није смело погрешити, свуда смо били праћени, чак и у спартанским нужницима чија смо врата само допола затварали, како би се све обавило за што мање секунди да би се избегла неизбежна казна. Осињак пословођа у белим мантилима, мерачи времена и пауза, неумољиви људи роботи који су нас стално надзирали шетајући дуж монтажних линија. Циљ је био максимализовати профит и снизити трошкове до коске, избацити „бунтовнике“, спречити критике, ућуткати савести, претворити спој машина човек у једну целину, у „једину партију“. Повећавати производњу из дана у дан, повећавати учешће на тржишту. У оно време ни одмори нису постојали. Само два дана за Ферагосто (државни празник у Италији, 16. август) и ништа више.  ( ДЕЦЕМБАР 2011 )

 

АМЕРИЧКА ДЕМОКРАТИЈА У ПРАКСИ

Најдемократскија“ земља на свету, која намеће „демократске“ норме другима, није нимало демократична ни на својој територији. Драстичан пример за то је смртна казна. У Европи је више нема, осим у Белорусији. Али, зато је има у САД-у, где је само у 20011. години амерички Каин погубио чак 43 америчка Авеља, а још шест осуђеника на смрт је усмрћено за прва два месеца 2012. године.  Последњи погубљени (29. фебруара) је Џорџ Ривас , четрдесетједногодишњак из Даласа, погубљен је стрељањем, на његов захтев, зато што није желео смртоносну инјекцију. То је стварно „велики степен демократије“, јер осуђеник може и да бира како ће га убити демократска власт. ( МАРТ 2012 )

 

БАНКОКРАТИЈА

Питање банака је одавно постало политичко питање. Банка Европске уније се поставила изнад политичких органа Уније, а надређена је националним банкама чланицама Уније, тако да политика нема више одрешене руке. Банке штите, по правилу, интересе богатих, без обзира на то како су се обогатили. Политичари под притиском банака доносе законе у којима најмање пореске обавезе имају, сразмерно приходу, управо богати, али се зато европске владе стално боре да грађани „стегну каиш“ и да смање пензије и плате. Банке преузимају политичке ингеренције мимо бирачког тела и утичу на изборе и деловање партија. ( ЈУЛ 2012 )

 

ЕВРОПРЕВАРА

Глобализација, односно смањивање броја места на којима се доносе политичке и економске одлуке циљ је Новог светског поретка. Стожер окупљања нису САД, као такозвана најмоћнија сила, већ интернационална банкарска елита која је права најмоћнија сила света. Томе циљу служи Европска унија.  Томе циљу служи евро. И томе циљу хрли српска влада. Позната је мисао оснивача најмоћније банкарске династије света, Мајера Емшела Ротшилда: „Дајте ми контролу над новцем у некој држави и није ме брига ко прави законе.“ (АВГУСТ 2013)

 

ЕВРОПСКА УНИЈА И ЗАПАДНИ БАЛКАН

Пре свега, мантра о уласку у Европу је подвала, јер се не ради о томе, него о уласку у Европску унију, која није Европа, већ њен одређени идеолошки, политички, економски и агресивни војни део. Чак и да су све земље Европе чланице ЕУ, треба увек правити разлику између геополитичке одреднице ЕУ, као вештачке и привремене творевине, и европског континента не само као природног и трајног конститутивног дела планете Земље већ и као баштиника европске цивилизације, које је било и пре ЕУ, а биће је и после ње. Једнака је будалаштина говорити о уласку у Европу, као што је несувислост и када се говори о „Западном Балкану“. Нити је ЕУ цела Европа, нити постоји „Западни Балкан“! Јесу ли бар наши политичари читали Цвијића, ако за њега не знају разни Филеи и Кацини? Зна ли ико од њих да објасни које су то земље „чланице Западног Балкана“, а које нису? Да ли су Бугарска, Румунија и Грчка, које су на истоку Балканског полуострва, „Западни Балкан“ зато што су чланице ЕУ? Ако нису, ко је онда источније од њих? У суштини, скоројевићком политикантском флоскулом „Западни Балкан“ даје се презирно значење свему што прати придев „источни“, а намеће се појам „западни“ као племенити идеал. Заборавља се да се Сунце рађа на истоку и да залази на западу, а да је и европска цивилизација настала у источним деловима Европе. ( МАЈ 2014 )

 

ПИТАЊЕ НЕУТРАЛНОСТИ

Питање неутралности данас се своди на просту неутралност у односу на Европску унију и САД, као и њиховo заједничко злочедо НАТО пакт. Таквим размишљањем не само да се не иде ка неутралности, већ се додатно потврђује статус ових геополитичких ентитета, као непроменљивих вредности, уместо да се тежи укидању НАТО штеточине, као производа „америчког зла“ (по Драгошу Калајићу), затим преуређењу тоталитаристичке ЕУ и смиривању глобалних апетита САД, односно тражењу алтернатива за њихову агресивну политику која прети изазивањем Четвртог светског рата (трећи је – по дефиницији италијанског филозофа Дијега Фузара – био „Хладни рат“) при чему Украјина представља већ иницијалну капислу, уз исти рукопис подвале као и оне коју је Хитлер подметнуо Пољској 1939. Поборници тројног пакта Вашингтон-Брисел-НАТО су у ствари апологете непроменљивости, противници сваке алтернативе, а самим тим и противници будућности. Неутралност није чак ни питање дистанцирања од Русије и САД, јер је плодна алтернатива: и Русија и САД, као и: САД са Русијом и обрнуто. Дихотомија која обухвата супротстављеност Русије и САД-а, припада оним евроатлантским парамецијумским умовима који пристају на перпетуум мобиле садашњости утемељен на реторици прошлости. ( ЈУН 2014)

 

ДАНТЕ, СРБИ И ХРВАТИ

У Божанственој комедији поменути су и Срби – у Рају, у 19. певању, и Хрвати, у 31. певању. Иако у Рају то помињање није било рајско, ни по једне, ни по друге, нико није ни завршио у Паклу, како то многи мисле. Ипак, постоји битна разлика између помињања нас Срба и наше „истојезичне браће“ Хрвата у овој Светој песми, јер Данте помиње Србију као државу која је ковала свој новац, а Хрвате, како то иначе недвосмислено тумаче италијански коментатори, као метафору за „далеку и непознату земљу“, па и као синоним за „дивље и неморалне људе“ (gente selvatica e scostumata)./…/ Хрватска је послужила Дантеу само као метафора за далеку и непознату земљу, но пошто је она близу Италије, јасно је да је смисао тог поређења другачији и дубљи. Наиме, у Дантеово доба се за некога ко је био у дроњцима и изгледао уморно, прљаво, прашњаво, несрећно, једном речју, лоше и јадно, нарочито после неког дугог пута, говорило да изгледа као да долази из Индије. Желећи да појача значење у односу на уобичајену метафору са Индијом, Данте каже за себе да је изгледао још горе од њих, односно да је изгледао „као да долази из Хрватске“, па је зато још јаднији. /…/ Дантеови стихови говоре да су Срби, у раном средњем веку, имали свог краља, своју територију и свој новац, затим своју азбуку и свој језик исписане на том новцу, што су обележја државе и високе културе, док је Хрватска била нешто „далеко и непознато“, „дивље и неморално“. ( АВГУСТ 2015)

 

ДА ЛИ НАМ ТРЕБА ЕУ ДА БИСМО СЕ БОРИЛИ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Да ли је неопходно бити у ЕУ како бисмо завели порески ред у држави? Ко нам брани да се и без уласка у ЕУ боримо против корупције и организованог криминала? Није нам потребна ЕУ да бисмо похапсили лопове међу нама. Чак и да смо у ЕУ, то бисмо морали да урадимо сами. ( ЈАНУАР 2016)

 

ДИЈЕГО ФУЗАРО КАО ФИЛОЗОФ АКЦИЈЕ

Фузаро се може дефинисати и као филозоф акције. Он увиђа да економски систем у којем живимо, за разлику од ранијих догматских режима, не претендује на савршеност, али пориче могућност алтернативе. Власт не истиче своје квалитете већ се размеће својим карактером непроменљивости и незаменљивости. Зато Фузаро настоји да, као филозоф, таквом мишљењу пружи отпор поновним промишљањем света као историје и као могућности да се створе услови да људи открију у себи бунтовну димензију, потребну да би се трагало за различитом и бољом будућношћу. У оквиру тог трагања је и борба против фанатизма економије и трагање за местом за живот човечанства на којем ће свако бити једнако слободан у односу на друге.  ( МАЈ 2016 )

 

НАМЕТАЊЕ ЕНГЛЕСКОГ У КОЛОНИЈИ СРБИЈА

Настоји се на американизацији наше свести као плодном тлу за неолиберални ГМО коров. Зато се квари сопствени језик употребом англицизама до изнемоглости, као што су медикал тајм-аут – пауза за медицинску помоћ, чемпионшип – првенство, он-лајн – стална веза, сајт – место… Зато је достигнут такав степен опште културе и образовања  да је, на пример, на нашим телевизијама ратни план преведен као „ратни дизајн“, а грађевински план зграде као „дизајн зграде“. Амерички риболовци хватају на нашим телевизијама „редфише“, а не рибу која се зове „црвена сенка“ (sciaenops ocellatus). Англизација српског језика свела нас је на тај ниво језичке културе, поред кога „Парови“ и „Фарме“ нису више једини израз најнижег културног нивоа и талога кич свести српских европејаца.  ( ЈУЛ 2016 )

 

ВЛАДА У СЕНЦИ И СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ

Велика је заблуда да постоји некакво слободно тржиште у које се куне неолиберализам и коме теже наши трилатерално-билдербершки евроатлантски поклоници. Толика заслепљеност чак и стручних људи који верују у благодат непостојећег слободног тржишта просто личи на масовну хипнозу. Наиме, оно што се дешава није ни производ случајности, нити људски еволутивни процес. Постоји неко ко вуче конце иза кулиса и зато нема слободног тржишта, али није реч о економском механизму који управља политиком тако да води друштво ка већем благостању, у коме би свака особа била максимално задовољена, већ се луткари који вуку конце мешају у живот свих грађана на крајње недемократски и нехуман начин у циљу остваривања својих искључиво лукративних циљева. Они су моћни планетарни естаблишмент који добро зна шта жели да се деси у будућности. Та светска влада у сенци, та Трилатерала и та Билдерберг група су евроатлантски монструм који се полако, али сигурно излеже из монополарног јајета. ( АВГУСТ 2016)

 

БАНКАРИ НАМ НУДЕ ФАШИЗАМ

Уставне промене у уставима земаља ЕУ и кандидата наговестила је, још 28. маја 2013, управо финансијска корпорација ЈП Морган (JP Morgan Chase & Co.), са седиштем у Њујорку, светски лидер на плану глобалних финансијских трансакција, на шеснаест страница свог „извештаја“, односно налога неолибералним политичарима у ЕУ, под насловом „Ажурирања на подручју евра“ („The Euro area adjustment: about halfway there“). Баш она корпорација која је кључни негативац у светској финансијској и економској кризи која је почела 2007. и 2008. године и која још траје, са неизвесним исходом. А Матео Ренци је управо хтео да спроведе налог корпорације ЈП Морган којим се националне ЕУ владе „саветују“ да се „што пре ослободе својих антифашистичких устава“, јер „постоје ограничења политичке природе“, пошто „устави који су усвојени после пада фашизма имају карактеристике које их чине неподобним да олакшају веће интеграције на европском простору“. Наиме, „ти устави садрже велики утицај социјалистичких идеја и тиме одражавају велику политичку снагу коју су достигле левичарске партије после пада фашизма“. ЈП Морган групација сматра да се њене мере рестрикције не могу примењивати због социјалистичких идеја у европским уставима, јер „политички и уставни системи имају следеће карактеристике: слабу извршну власт у односу на снагу парламената (читај: треба да владају појединци, а не народ), владе ослабљене у односу на регионе, велику заштиту права радника, право на протестовање ако се предложе измене стања (читај: забрана демонстрација против угњетавања)“… Дакле, ЈП Морган „саветује“ европске владе да униште демократију и врате се на фашизам! У том смеру су ишле и Ренцијеве предложене уставне промене. На укидање суверенитета народа. На још један корак ка апсолутној доминацији бриселократије над грађанима ЕУ, баш како је то проповедао Адолф Хитлер: „Најефикаснији метод контроле народа и потпуне доминације над њима је да им се узима комадић по комадић њихове слободе, сваки пут, тако да се уруше њихова права преко хиљада малих, скоро неприметних смањења. На тај начин, људи неће приметити да су права и слобода укинути све док се не пређе тачка после које та права не могу више бити враћена…“ („Мајн кампф“). ( МАРТ 2017)

 

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ

О питању Космета не мора ни бити референдума, ако се поштује Устав Србије. А уместо разграничења Србије са Србијом треба водити политику „догодине у Призрену!“, баш као Јевреји, па макар трајала и вековима.

Наши политичари увек и једино треба да имају на уму да се морају поштовати жртве наших предака, које су они поднели да би сачували колевку српске државности и цивилизације, а без којих ни нас, ни Србије не би више било. Када и власт и опозиција Србије буду били такви, онда они неће стварати косметску конфузију код грађана Србије. За њих аксиом наше политике у будућности мора бити парола: Србија на првом месту!  ( ДЕЦЕМБАР 2018)

 

ПРОТИВ ПАРТОКРАТИЈЕ

Ако се после сваке промене власти у Србији мењају сви кадрови у државним институцијама, а неминовно на њихово место долазе партијски кадрови нове власти уместо партијских кадрова претходних носилаца власти, онда држава постаје приватно власништво једне партије и/или њеног лидера. ( НОВЕМБАР 2019 )

 

НВО

Њихов циљ је да буду политичка снага која делује ван институција система, али с јасним намерама да утичу на државну политику легално изабраних државних органа, чиме се оне постављају изнад демократске воље изборног тела и представљају тумор на телу демократије ( ЈАНУАР 2020 )

 

ЛАЖНА ЛЕВИЦА ДАНАС И ОВДЕ

Левица данас је превара, јер је „најкохерентнија идеолошка глорификација монотеизма тржишта“. Она је идеолошка послуга неолибералне деснице. Обистинило се пророчанство сенатора Ђанија Ањелија, бившег власника „Фијата“, сјајног пословног човека, али и експонента ондашње владајуће класе. Наиме, он је предвидео да ће доћи време у коме ће се, за спровођење реформи деснице у корист капитала, та десница морати послужити левицом.  (ОКТОБАР 2020 )

 

СИМПТОМ ЗВАНИ ВЕЉА НЕВОЉА

Уколико не кренемо путем националне и моралне обнове, пошто је национално утемељење темељ државе, а морал намеће стид од издаје и лоповлука, онда нећемо на време поткресати крила новим Земунцима и Невољама.  Криминална прича о Вељи Невољи је последица, а не узрок и суштина. Сви говоре о Вељи, а нико како је он створен, па ће нам се, ако се тако настави, неки нови Веља поновити, баш као што је и он понављач већ виђене приче са Земунским кланом. ( МАРТ 2021 )

 

СРБИЈА И КУЛТУРА

Србија деценијама нема среће са системским мерама у култури укључујући и нашминкани Закон о култури, који је у ствари преписан закон из Милошевићевог времена, али у погоршаној варијанти по статус уметника. Однос према култури показан је и тиме да је сада Министарство културе пребачено на последње место на списку министарстава Владе Републике Србије, што се никада раније није догодило. Следствено томе, они на власти у локалу, као партијски источиниоци својих патрона у Београду, следе такав бирократски образац према српској култури. То важи за све партије после Савеза комуниста, који је једини обавезно имао у програму поглавље култура. И који је давао 3% на културу, а данас нема ниједног целог процента. Одавно српски уметници бивају смештени на место предизборне икебане, понеког од њих појединци из политичке „елите“ награде личним стимулансом, али системски и одговоран однос према култури после избора не постоји.  ( МАРТ 2022 )

      ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

    Објављено у „Печату“ 10. јуна 2022.